GOLEMOVO OKO - Džonatan Straud

Još jedan prikaz napisan za Popboks. Ovde ga ponavaljam kao najavu srpskog izdanja prikvela trilogije o Bartimeju, "Solomonovog prstena".

*****

Povratak duha iz lampe

Druga knjiga trilogije o Bartimeju obiluje visprenim humorom i cinizmom koji su krasili prvi naslov Amajliju iz Samarkanda, i istovremeno uspeva da umakne senci sage o Hariju Poteru koja se nadvila nad Amajliju, i da ponovo ponudi alternativu prostodušnim pripovestima kojima književnost za decu u poslednje vreme obiluje.

Godinu dana nakon prvog naslova u trilogiji o Bartimeju beogradska izdavačka kuća Odiseja predstavila je srpskom čitalaštvu drugu knjigu u nizu – Golemovo oko.

Kao i u prethodnom delu trilogije, Golemovim okom dominira dualitet između đinija Bartimeja i njegovog mladog gospodara Natanijela. Naravno, Bartimej je beskrajno ciničniji, vispreniji i duhovitiji od Straudovog dečaka čarobnjaka, mada je i dalje više narator nego neposredni protagonista.

U Golemovom oku London i magokratija koja njime vlada našli su se pod napadom neuhvatljivog golema, kojim može da upravlja samo neverovatno moćan čarobnjak, a i to pomoću davno izgubljenih čini i magičnih predmeta. Mladi Natanijel smisleno postaje deo Vladine istrage, s jasnim ciljem da iz čitavog tog zamešateljstva ostvari korist za sebe. Natanijel više nije neiskusni dečačić koji ne ume da odgovori na iskušenja čarobnjačkog sveta kojim vladaju odrasli, već svesni učesnik u tlačenju običnih ljudi koji ne vladaju magijom i deo korumpiranog sistema vladavine.

Džonatan Straud je i dalje beskopromisni antiapologeta novog svetskog poretka i savremenog ustrojstva sveta, nastalog na plećima potlačenih civilizacija, i Bartimej je ponovo prikriveni glasnogovornik piščevog stava. Mada potčinjen volji svog gospodara, Bartimej sve vreme iznalazi načine da se pokaže moralnijim i iskrenijim od Natanijela, koji je sastavni deo društva što počiva na neiskrenosti, iskvarenosti i tlačenju slabijih. Straud umešno postavlja pitanje da li bi osoba nadarena koliko Natanijel pod nekim drugačijim okolnostima izbegla zamku sistema, ali odgovor na to pitanje ne daje u ovom romanu.

Upravo je zbog toga Golemovo oko pomalo frustrirajuće za čitanje. Gotovo da je nemoguće poistovetiti se na pravi način s protagonistom. Ma koliko čitalac želeo da voli Natanijela i da navija za njega, opet je delimicno zgađen i razočaran njegovim postupcima.

Čini se da je Straud upravo stoga više pažnje posvetio liku koji se u Amajliji iz Samarkanda javlja tek u prolazu. Naime, Kiti je u Golemovom oku skoro važniji činilac od Natanijela. Njeno suprotstavljanje tiranskom režimu i gotovo raskalašni idealizam predstavljaju jasnu suprotnost Natanijelovom učestvovanju u vlasti.

Za razliku od Amajlije iz Samarkanda, ovaj roman namenjen je nešto starijim čitaocima, što se vidi i po nešto prljavijem jeziku kojim se pisac služi. Opet, i na ovo se može gledati kao na Straudov otklon od klasične prestave književnosti za decu, sasvim u skladu s njegovim očiglednim stavom da su deca daleko zrelija nego što to odrasli umišljaju.