Najznačajniji domaći izdavač fantastike - Laguna - objavila je početkom ovog meseca dugo iščekivani roman Džordža Martina, "Ples sa zmajevima".
Već sam se osvrnuo na ovaj - peti po redu - nastavak u serijalu "Pesma leda i vatre", ali red je da se podsetimo šta je to bilo jula prošle godine i da li se nešto promenilo u mom utisku tokom turobnih zimskih meseci.
Najpre, da vidimo šta sam to pisao sredinom 2011:
*****
Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.
Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.
Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.
E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.
Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.
Roman
je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u
ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno.
Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to
uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.
I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.
Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.
Nije pomoglo.
Eh, pa da krenemo...
"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.
Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.
Džonova
poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u
ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva
vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno
radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta
ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko
iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih
razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da
su na popustu.
Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.
Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.
U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.
Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...
Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.
Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.
Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.
Eh.
Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).
Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.
Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.
Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.
E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.
Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.
I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.
Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.
Nije pomoglo.
Eh, pa da krenemo...
"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.
Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.
Džonova
poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u
ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva
vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno
radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta
ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko
iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih
razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da
su na popustu.Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.
Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.
U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.
Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...
Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.
Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.
Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.
Eh.
Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).
Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.
*****
Moram priznati da mi se mišljenje zaista promenilo. Nažalost, ne kao u slučaju "Gozbe za vrane". Danas, devet meseci nakon što sam pročitao "Ples sa zmajevima", moja ocena ovog romana bila bi 7/10 - uz uvažavanje stava da je ta ocena pre svega zaslužena od strane prethodnih naslova u serijalu.
Doduše, jednu stvar ne mogu a da ne napomenem - "Pesma leda i vatre" najpre je bila "Zmajeva krv". Odnosno, Martin je najpre napisao i objavio priču o Deneris, koja tvori njena poglavlja u romanu "Igra prestola", pa tek onda oko toga izatkao ostatak Vesterosa i Esosa. "Ples sa zmajevima" se donekle može posmatrati kao povratak tim korenima. Međutim, bojim se mogućnosti da je on jednostavno izgubio žar i polet koji su ga terali da prati glavnu priču u ovom serijalu. Gotovo sve što je nakon "Gozbe za vrane" objavio sadrži daleko više duha i maštovitosti od onoga što je čitaocu ponuđenu u "Plesu sa zmajevima".
Ovo je možda nepopularn stav, ali "Ples sa zmajevima" je u suštini - nezanimljiv roman. Od krajnje dosade spasava ga samo Martinovo vanredno zanatsko umeće, ali uvek je očigledno kada se posao tek odrađuje, čak i kada to čini velemajstor.
Zavrsih jutros.generalno ja sam brz citac ali ovaj put sam odlagao,e sad,dal' zbog loseg sadrzaja ili radi slasti?
ОдговориИзбришиJa sam generalno ljut na starog prdonju martina,mislim 5 godina cekamo il' koliko vec dok se on zeza sa kojekakvim drugim stvarima i serija dodaje na taj osecaj ljutnje mi jos koji stepen,jer je doopustio dosta toga sto nije trebao al..
Elem,genralno je vecini ljudi Deneris dosadna a nje ima na kilo ovaj put ( verovatno amerikancima nije i drugim jednocelijskim organizmima sirom vaseljene) ali kad sam procitao knjigu ,zastao i razmislio,pa i nije toliko lose.
Jos bi manje bilo lose da je ovo izaslo godinu i po do max. dve nakon Gozbe al 5 godina degradira dodatno,mislis gosn prdonjo nije da si zurio pa nisi imao kad da smislis i napises bolje,jel'te.
Volim da su knjige epske fantastike spore,ako moram birati izmedju toga da su prebrze ili prespore,uvek cu izabrati da su prespore.
na kraju krajeva to je epska fantastika,bajka za malo vece decake,nije Angus,tange i ljubljenje sa vatanjem ili neko delo srpskih zenskih skribomanijaka,pocevsi od Velmarke do neke Mase Rebic,da obuhvatim ih sve .
Logicnije mi je da bude sporo nego brzo.kad se setimoo Gozbe (koja nam je svima bila daleko bolja na drugo citanje nego na prvo),pa ako je ona spora a jeste logicno je da i Ples bude,kao sto Stari Prdonja rece to je deo istog vremenskog toka,sem pred kraj kad se stapaju price.
Dakle logicno je da nema smisla da posle laganog tempa gozbe sad les bude drugaciji.
Konacni zakljucak moje malenkosti:
da nije napravio pauzu od 5 godina svima bi nam se ovo cinilo bolje nego sto jeste i lakse bi prihvatili,a cinjenica je da sto bi ameri rekli je ovo ipak blizuuuu timarenja mrtvog konja,otprilike na nivou koliko je to bio album AC-DC Stiff upper lip.Vreme prolazi a bude li cekao ovoliko kraja procitati necemo,jer 10 godina on po svemu sudeci pregurati nece.jedina dobra stvar glede serije je tada ce ga producenti pritisnuti da zavrsava da bi mogli snimati jer oni nece cekati 10 godina.
zato drzimo fige da serija prodje dobro u ovoj sezoni tako da ga pritisnu lagano pa da vidim ikakav kraj ,makar i zbrzen ,racunam da je bolji nego ikakav.
*nego nikakav,izvinjavam se na tipo greskama
ОдговориИзбришиNe verujem da će ga producenti pritisnuti, pošto ne bi bilo prvi put da serija odstupi od knjiga. Eno ti Dekstera za primer. Mislim da serija odstupa od knjiga već od druge sezone.
ОдговориИзбришиS druge strane, dugo čekanje meni nije uticalo na utisak. Ja volim ostala Martinova pisanija, a naročito Wild Cards, tako da sam tu petogodišnju rupu popunio sasvim fino.
S treće strane, nije Martin jedina riba u moru epske fantastike. Možda jeste najveća, ali u međuvremenu sam otkrio raznorazne ajkule i pirane koje mogu da se mere sa tim velikim belim kitom. :)
Naravno, kod nas fantastika nema tu perspektivu. Pad prodaje - malo usled krize, malo usled zime - doveo je do toga da su jedino Martin i Džordan isplativi, i to minimalno. (Dobro, Martin je skočio nakon serije.) A valja se uzeti u obzir da je ulaganje u fantastiku veće nego u raznorazne ljubiće. Elem, sve ostalo je ispod nivoa isplativosti - zato što se ne prodaje. SF naročito.
To nas dovodi do paradoksalne situacije - narod išće još i još fantastike, ali kada treba da izdvoji novac da kupi te knjige, svi junaci nikom poniknu. Pitanje je koliko će i Laguna izdržati da baca pare na knjige koje nemaju publiku.
A onda će svima đavo biti kriv.
nema narod para u tome je problem,a sta god ko pricao nisu ni knjige jeftine.kakvu god racunicu izveli marze je velika,kao i u svemu sto se kod nas prodaje.
ОдговориИзбришиMozda bi se laguni isplatilo da uzme po nekoliko stotina komada izdanja epske fantastike pa podeli mladjim osnovcima,oni koji bi procitali bi se navukli i eto...pogotovo po manjim sredinama,beograd a i Novi Sad su izgubljen slucaj,od tih klinaca nema vajde,nema maste,a nema ni kulture u velikoj vecini slucajeva.
Bolje to nego surovanje sa ugrcicem i slicnim spodobama.:)
Znaš kako - i troškovi proizvodnje su visoki. Na kraju krajeva, moj honorar je visok, a ja od toga živim. Ali suština jeste da se nema para. Prodaja knjiga je pala za 50%, nažalost.
ОдговориИзбришиprevodiocu i treba platiti kako treba,treba corkati par mjeseci pa zapne pa setaj po sobi itd. al moze i zarada da bude manja izdavacu,ne vjerujem da je marza mala
ОдговориИзбришиZapravo, prvi tiraž ode na troškove. Sve preko prvog tiraža je čista zarada (uslovno rečeno; kada se odbije porez i knjižarski rabat).
ОдговориИзбришиNighflier, brate pretera, ja juce kupio i smlatio prvu knjigu do 10 h. jutros, da je malo usporio i rasirio jeste, ali i dalje stari bradati debonja pise kao zmaj bez pravog konkurenta osim S.Eriksona. No, kompletan sud naravno mogu dati kad zavrsim i drugu knjigu, no zasad mi ovo nista nije slabije od prve knjige Gozbe za vrane iako sve djeluje da Martin pravi uvod u vrtoglavu zavrsnicu, ako bog da da pozivi i zavrsi, pri cemu ne vjerujem ce on dozvoliti da se otegne u beskraj kao Dzordan...
ОдговориИзбришиAko mogu ja nepozvan da ti odgovorim :) knjigu sam procitao jos letos kad je izasla,da dodam da se uglavnom slazem sa Najtflajerovim vidjenjem (pogotovo sa mantrama koje vec negde na pola knjige pocinju da smetaju) , i meni je uglavnom bilo zanimljivo dok sam citao knjigu, a onda sam je zavrsio i razocarao se, kraj odnosno tzv glavni spojler samo pojacava utisak da je knjiga jednostavno razocarala..
ОдговориИзбришиZapravo, pribojavam se da Martin neće imati volje ni snage da završi serijal kako dolikuje. U kraćim radovima - naročito u poslednjoj noveli o Danku i Egu - on pokazuje da je i dalje vrstan pisac. U kratkim pričama briliijira. Međutim, u "Plesu sa zmajevima" stiče se utisak zamora kakav nije bio prisutan u "Gozbi za vrane". Opet, poglavlja smeštena na Vesteros i dalje su zanimljiva i vuku čitaoca. Čini mi se da je poglavlja na Esosu Martin pisao sileći se i bez posebnog nadahnuća, ali su verovatno bila potrebna za dalji razvoj priče. Videćemo za jedno dve godine šta će se desiti u narednoj knjizi.
ОдговориИзбришиja sam ovde komentarisao i letos, kada sam procitao knjigu, i utisak me drzi do danas - razocaran sam. radnja je prespora, deneris naporna, a tirion nekako kao da je zalutao.. ovo sad samo da bih se nadovezao na nighflierov komentar - sigurno da ce mi sledeca knjiga biti zanimljivija, bas zato sto se fokus vraca na vesteros, ali i zato sto je nemoguce da ce se ponoviti jos jedna ovako troma epizoda na esosu! sa druge strane, ista bojazan je i kod mene bila kada sam zavrsio ples - da li ce martin moci da zavrsi preostali posao (koji je poprilicno obiman)u istom stilu u kom je i zapoceo? cak i da procitam 2 solidne knjige, to mi jednostavno nece biti dovoljno posle onako fantasticnog pocetka serijala, a nisam siguran da li covek ima dovoljno volje u sebi da rasplete celu mrezu na pravi nacin...
ОдговориИзбриши