Malazan - deo treći, ili konačno na srpskom

Malazan je konačno kod nas dostupan širokim masama, budući da je pre par dana Laguna izdala prvu knjigu „Mesečevi vrtovi“. Ovo je dobra prilika da se kaže još po koja stvar o ovoj knjizi i zainteresuju potencijalni čitaoci za ovaj zaista izuzetan serijal.
Ako očekujete od Malazana još jednu high fantasy sagu sa mladim herojem kojeg jure crni jahači/letači itd, zato što je odabran da uništi zlo, debelo grešite. Mesečevi vrtovi počinju gotovo konfuzno, prologom u kome čitaocu nije najjasnije šta se i zašto dogodilo. Prvo poglavlje je in medias res, u sred izuzetno krvave bitke gde se čitaocu opet malo šta objašnjava. Uopšte tokom celog serijala, čitalac je primoran da bude strpljiv da bi dobio odgovore koje mu Erikson daje kroz same likove, dijaloge i introspekcije i sastavlja slagalicu zaleđa i istorije, koji ljudskoj rasi, čija carstva trenutno dominiraju svetom, često nisu poznati. Neko bi pomislio da je to možda jeftin trik da bi se pokrile rupe u priči i olakšalo nabacivanje istorije po potrebi, ali to nikako nije slučaj, zato što je Erikson, kao arheolog i dugogodisnji gamemaster, izuzetno dobro razradio i izgradio svoj svet čija istorija seže stotinama hiljada godina u prošlost u doba kada su druge rase, naspram kojih su ljudi poput nemoćne, emeferične dece, vladale svetom. Kod Eriksona nećete sresti stereotipna stvorenja, kao što su patuljci koji mrze divove i orke i divni vilovnjaci koji se kriju po šumama. Ne, svaka od mnogobrojih rasa je originalna, sa specifičnim mentalitetom i viđenjem sveta, i iako isprva deluje da su neki narodi zli, Erikson i tu razbija kliše i pokazuje da nijedan narod, ma koliko bizaran ili groteskan bio, sam po sebi nije urođeno dobar ili zao. Nemrtva bića ne moraju da mrze sve što je živo, narod tame, Tiste Andi, ni po kom osnovu ne pripadaju stereotipu sluga mraka, itd.
Eriksona je teško zaista uporediti sa bilo koji drugim piscem, ali moglo bi se reci da je on po nekim motivima i idejama originalan i inovativan spoj Zelaznijevog Ambera, Kukove Crne čete i Martinove Pesme leda i vatre. Božanstva se po karakteru možda mogu usporediti sa grčkim panteonom, sebičnih, mušičavih entiteta koji ni po čemu osim po moći ne pokazuju da su zaista različiti od smrtnika i njihovih motivacija, zato što to i zapravo nisu. Božanstva u Malazanu su često nekada bili smrtnici koji su na neki način dostigli besmrtnost i neverovatne moći, tako da i dalje nastavljaju da se pačaju u svet smrtnijih bića, pamte stare uvrede i neprijateljstva i neke rase mrze ili vole više od ostalih.
Stiven Erikson tera čitaoca da se postepeno saživljava sa svetom dok otkriva njegove tajne prateći likove, ali zahteva od nas i da na svojevrstan način učestvujemo u tome. Jedna od najjačih Eriksona su likovi. Gotovo da ne postoji lik koji nije na svoj način dopadljiv, bilo da ga mrzimo ili simpatišemo. Svi su izuzetno životni prirodni, naročito kada su u pitanju potpuno suludi Mostopalitelji (Bridgeburners) koje pratimo dobar deo Mesečevih vrtova, koji su u početku glavni medijum Eriksonovog fantastičkog smisla za humor koji je uvek odmeren tako da ne pravi od svega farsu, već da se savršeno uklopi u situaciju.
Takođe, po Martinovom receptu, ne postoji lik u knjizi čiji je život nedodirljiv. Svi mogu da umru, o svima piše na ravnopravan način i nikada se ne zna da li je novi lik kojeg je Erikson ubacio neko bitan za dalji razvoj događaja, usputni gost ili ličnost koja je ubačena uz detaljan opis vizure sveta i života, samo da bi nekoliko strana kasnije poslužila za nešto slično, tj. za opis njenog pogleda na često strahovitu smrt.
Jedna od stvari koje se Eriksonu mogu zameriti, naročito u kasnijim knjigama, jeste preterana grandioznost događaja i megalomanija koja nekima može da zasmeta, iako Erikson ni u jednom trenutku ne izgleda veštački ili jeftino, to je jednostavno tok priče koja je i njega samog možda malo previše povukla kao što se događa piscima ogromnih saga (Malazan to svakako jeste budući da većina tomova broji više od hiljadu stranica, koji, iznenađujuće i pored tolikog obima gotovo nikada nisu dosadni ili zamorni).
Zaista bi se moglo napisati stranica i stranica o ovom serijalu, ali za sada ću ovde da se zaustavim, pitajući se već nisam li otkrio previše stvari, jer jedna od glavnih čari Malazana jeste da čitalac postepeno sam otkriva ustrojstvo sveta i tajne, a ne da ih dobije servirane na tanjiru i spremne za gutanje. Mnogima taj neuobičajeniji pristup ne odgovara, tako da su odustajali tokom Mesečevih vrtova, ali ovde se malo strpljenja itekako isplati.
Nadam se da smo Nightflier i ja zainteresovali nekoga za ovaj serijal zaista vredan pažnje. U nekom trenutku u budućnosti, kada veći broj ljudi bude pročitao Mesečeve vrtove, bavićemo se detaljnijom analizom zato što još uvek nismo zagrebali ni površinu, ovo do sada napisano više je imalo funkciju da namami čitaoce nego da ozbiljnije proučava Eriksonovo delo.