Stormcaller by Tom Lloyd, ili loše napisane knjige koje se moraju pročitati

Fantastika, bilo epska bilo naučna, prepuna je loših romana i klišea koji su kanješna odgovorni za rđav glas koji je meni drage žanrove pratio kroz gotovo čitav dvadeseti vek. Spisak romana i romanopisaca je ogroman. Počevši od Majkla Murkoka i Terija Bruksa, preko Roberta Salvatorea i Džona Markoa tako stižemo i do Toma Lojda. Međutim, svi ti romani i pisci imaju jako značajnu ulogu za razvoj žanra. Najpre, ne mogu svi da budu Martin, Erikson ili Makdonald; potom, i početnici moraju nešto da čitaju. Kada je reč o fantastičarima moje generacije, pa i starijm, gotovo da nema nikoga ko nije čitao Salvatorea ili Gudkajnda. Ti lako dostupni romani dovoljno su lagano i zabavno štivo da konstanto privlače nove čitaoce - i dovoljno nedotupavno da kod izvesnog broja tih čitalaca vremenom probudi želju za nečim boljim. Tom Lojd je jedan od takvih pisaca.

Njegov junak, Isak, rođen je sa potpuno belim očima, što ga čini svojevrsnim posrednikom između ljudi i bogova, savršenim ratnikom i potencijalno moćnim volšebnikom. Budući da su belooki jalovi, Isaka bogovi biraju da postane naslednik vladara plemena Farlan. Ovo je veoma šturo prepričan početak Stormcallera. Dakle, ni po čemu originalan. Čitaocu ostaje da se nada da će to biti nadomešteno karakterizacijom ili dobrim stilom, ali na svakom koraku pisac izneverava te nade. Moram priznati da sam se razočarao i u Toda Lokvuda, čija je naslovnica krajnje neinventivna i gotovo pozajmljena sa jednog od romana u "Opsidijanskoj trilogiji" Mercedes Leki i Džejmsa Malorija.



Dakle, ne tako originalan roman, pisan lošim stilom, nezgrapne karakterizacije i neuverljivih dijaloga. Da ne bude baš sve loše, world building je odličan i očigledno je da je pisac više vremena posvetio zaleđini romana i postavljanju scenografije nego pisanju dijaloga. Sve u svemu, na Najtflajerovoj lestvici od 1 do 10 ovo bi dobilo neku mršavu 3+. Da se razumemo - i takvi romani imaju svoju svrhu i ulogu. Za nekoga ko tek počinje da čita, ovo je logičan skok s Paolinija i Salvatorea, te može da služi kao prelaz na Džordana i Gudkajnda.

Na kraju krajeva, roman je objavljen 2007, a ja ga čitam krajem 2009. Šta vam to govori?