Drugi
tom kolekcionarske edicije „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka pokriva
priče 4-6 iz nekadašnjeg Dnevnikovog serijala, odnosno originalne italijanske
hronologije.
Knjigu
otvara epizoda „Duh Ane Never“, koja je kod nas izvorno objavljena kao „Priviđenje
Ane Never“. Čitajući verziju Veselog četvrtka, moram priznati da mi je novi
naslov sve vreme smetao. Moglo bi se reći da je novi naslov verniji izvorniku,
premda ima osnova i za prevod „priviđenje“, ali „duh“ u naslovu mi je delovalo
kao najmanje kreativno rešenje problema. Bio bih daleko zadovoljniji da je
upotrebljena reč „avet“, recimo, ili „utvara“ – čime bi se postigla vernost
izvorniku, ako se već na tome insistiralo, ali i zadržala nostalgična nit koja
povezuje ovo kolekcionarsko izdanje sa nekadašnjim Dnevnikovim, a ne sme se
zaboraviti da je nostalgija možda i glavni razlog za kupovinu ovih
kolekcionarskih tomova.
Bilo
kako bilo, „Ana Never“ je jedna od epizoda „Dilana Doga“ koje – po mom
mišljenju – najbolje predstavljaju ovaj strip. Crtež je više nego dobar,
naročito za svoje vreme, ali meni manje bitan od priče, koja vrlo vešto vodi
čitaoca tragom manje-više standardnog detektivskog romana, poigravajući se sa
Dilanovim ljubavnim dogodovštinama u bezmalo holivudskom mizanscenu, ali se i
na izvestan način rugajući sebi i čitavom konceptu loših horora, koji u
današnje vreme na IMDB-u imaju ocenu 4/10 ili nižu.
Rečena
priča je za „Dilana Doga“ bezmalo lepršava i vrca od Gručovog humora, koji je
ipak jedna od ključnih odlika serijala. Detektivska storija se završava
očekivanom horor kulminacijom, što joj u neku ruku pomalo umanjuje sjaj.
Naravno, ovo je primedba upućena iz današnje perspektive, kada tržište stripova
i knjiga obiluje fantastikom, pa se čini da je poslednjih nekoliko stranica „Ane
Never“ usiljeno i možda čak nepotrebno. U vreme kada je ta epizoda prvobitno
objavljena, pomenuta završnica je zacelo bila veoma efektivna i više nego
zadovoljavajuća.
Međutim,
iako odlično osmišljena i nacrtana – a i ispripovedana – „Ana Never“ nikada
nije bila među mojim omiljenim epizodama. Za moj ukus suviše je ni tamo ni
ovamo i sa stanovišta zrelog čitaoca taj utisak bih nadasve formulisao kao moju
nesklonost ka srednjim rešenjima – a „Ana Never“ vrlo vešto i dosledno sve do
samog kraja prati srednju liniju između krimi noara i horora – nego kao realni
nedostatak i objektivnu zamerku priči.
Bilo
kako bilo, „Duh Ane Never“ 4/5
„Ubice“
su druga epizoda u drugom kolekcionarskom trobroju i veoma prikladna za čitanje
u vrelim letnjim mesecima, pošto se – u neku ruku – bavi masovnom nervozom i
histerijom koje prate život u gusto naseljenim sredinama kada vrelina postane
nepodnošljiva. Cela epizoda je, zapravo, komentar na savremeno društvo – od neljudskih
uslova života u velikim gradovima, pa preko ugrađene iskvarenosti političkog
sistema do manjkavosti ne samo liberalnog već konkretno korporativnog
kapitalizma. Nažalost, danas mnogo bolje razumem šta je pisac hteo da kaže nego
što sam to razumeo u vreme kada sam prvi put čitao „Ubice“, pošto sam u
međuvremenu osetio sve blagodeti tranzicije i neokapitalizma. Pored ovog
aspekta društvene angažovanosti, „Ubice“ se dotiču sprege između tehnologije i
okultnog, što je povremeno tema i „Dilanovog“ starijeg bratskog serijala, „Martija
Misterije“. Naravno, ovo će biti stalna tema kod „Dilana“, koju smo – uostalom –
imali prilike da vidimo već u prvoj epizodi. Sve ovo na stranu, „Ubice“ su
osrednja epizoda mereno prosekom „Dilanovih“ početaka, ali zaslužuju da se
istaknu po većoj razradi očinskog lika inspektora Bloka i njegovog
pokroviteljskog odnosa sa Dilanom, kao i po uvođenju jednog od meni najdražih
likova u serijalu, ekscentričnog lorda Velsa.
Na
nesreću, „Ubice“ pate od propusta u scenarističkoj pripremi. Odnosno, polazne pretpostavke
o načinu na koji britansko visoko političko i korporativno društvo funkcioniše
jednostavno ne stoje, a na tim pretpostavkama previše toga počiva, tako da
epizoda završava na staklenim nogama. No, pored ovih zamerki, „Ubice“ su sasvim
zadovoljavajuće štivo.
Ocena:
3/5
„Demonska
lepota“ je epizoda koju sam svojevremeno najviše priželjkivao da čitam, nadasve
zbog naslovnice koja je verovatno najbolja naslovnica Dnevnikove edicije „Dilana
Doga“. Nažalost, naslovnica čitaoca vodi na pogrešne pretpostavke o epizodi, pa
je možda i to delimično razlog mog razočaranja ovom storijom. Priča je
prikladno sablasna i u njoj se nastavlja sa razvojem Dilanovog lika, kao i
njegovog odnosa sa ljudima u njegovom životu – pre svega sa Blokom – ali čitava
epizoda vrlo brzo devalvira u može biti zasluženu kritiku žene u ulogama
ljubavnice i majke. Fantazijski, odnosno horor element u „Demonskoj lepoti“
prisutniji je nego u prethodne dve epizode i možda bih se usudio da iznesem
stav kako se bliži lavkraftijanskom hororu – pri čemu mislim na suptilnu jezu,
a ne na mnogo pipaka – ali otužna kritika ženskog roda u globalu i naivnih i
slabih muškaraca konkretno prilično otežava inače solidno osmišljenu i napisanu
priču.
Preporučeni
soundtrack uz čitanje „Demonske lepote“: Mother by Pink Floyd. Ocena: 3/5
Нема коментара:
Постави коментар