Вампири у савременој књижевности – део други

Вампири у двадесетом веку

Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Кинематографија је диктирала дефиницију вампира у популарној култури, тако да је првих педесет година протекло у клишеима. Тек се романом Ричарда Метисона „Ја сам легенда“ књижевни вампир отргнуо шаблонима које су му наметнули јефтини филмови – али тек ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из женског пера, какве данас знамо.
Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под насловом „Интервју с вампиром“. У свом роману Рајсова је значајно одступила од постојећег шаблона и вратила се бајроновском вампиру – усамљеном антихероју одбаченом како од стране друштва, тако и од самог себе. Њена представа вампира као прелепих бесмртника обдарених егзотичним али не и гротескним моћима прихваћена је од стране читалаштва – нарочито женске стране – до те мере да се из тога развила посебна поткулутура усредоточена на Њу Орлеанс, град у којем Рајсова смешта своје најзначајније приче.
Наредни роман у „Вампирским летописима“, како је серијал назван, објављен је тек 1985. али до тада је Рајсова већ постала култни писац. Током остатка осамдесетих и прве половине деведесетих година, поготово након екранизације „Интервјуа с вампиром“ Рајсова ће бити најпопуларнија списатељица вампирских романа и највише захваљујући њој женска представа о романтичном вампиру засениће у популарној кулутури дела писаца попут Стивена Кинга или Брајана Ламлија, који су вампире описивали као чудовишта. Управо је Ен Рајс својим делима вампира отргла из у то време доминантно мушке фантастике и учинила га симболом женског пера, што је и до данас остао.
Својим радом Рајсова је омогућила да се и другим списатељицама отвори простор да свој рад представе гладној публици. Челси Квин Јарбро је убрзо након Рајсове романом „Хотел Трансилванија“ отпочела свој серијал о вампирском грофу Сен-Жермену, такође сјајно примљен код публике, мада је ипак остао у сенци „Вампирских летописа“. Рајс и Јарбро поставиле су основна правила новог поджанра фантастике, који ће потом изнедрити низ нових међусобно испреплетених поджанрова, који се обраћају различитим читалачким циљним групама. Једна од основних поставки које су од Рајсове преузеле све потоње списатељице јесте агресивна и девијантна вампирска сексуалност, па се почесто дешава да је у савременим вампирским романима из женског пера сексуалност и секс тема над темама, којој је подређено све остало.
На самом крају осамдесетих и почетку деведесетих година неке нове списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује Sunglasses After Dark за који је добила награду „Брем Стокер“, Тања Хаф први роман у серијалу „Крв“ (по којем је снимљена серија „Крвне везе“) под насловом Blood Price објављује 1991. године, а 1993. Лорел Хамилтон објављује приви роман у серијалу о Анити Блејк (објављен и код нас), „Грешна задовољства“, који ће покренути нову револуцију у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс седамдесетих и осамдесетих година.
Заједнички именитељ за вампирске краљице девесетих година управо су њихове протагонисткиње. Од Колинсове до Хамилтонове, све списатељице деведесетих година баве се јаким и самосталним женама, које често долазе најпре у сукоб с неким древним вампиром пореклом најчешће из Европе, несвиклим на еманциповане жене с краја 20. века, а потом с њим остварују везу, приморавајући их снагом свог карактера да их поштују.
Овај шаблон остаће на снази све до краја деведесетих година, па и до прве половине двехиљадитих. За разлику од девијантне сексуалности у романима Ен Рајс, вампирско женско перо деведесетих труди се да покаже како жене нису само извор хране или секса за вампире с једне стране, или даме у невољи које треба спасити с друге, већ самосталне и снажне особе сасвим у стању да се старају о себи и довољно интелигентне да доносе одлуке о свом животу и томе како ће га водити. Тај приступ довео је до још већег пораста популарности вампирског женског пера, што је пак довело до тога да велики издавачи све више простора у својим издавачким плановима одвајају управо за овакву књижевност.