Pre nego što počnemo, dugujem cenjenom auditorijumu duboko izvinjenje za svoje opravdano-neopravdano izbivanje sa sa bloga u toku više od mesec dana. U svoju odbranu imam da kažem samo to da za mene kao studenta i čoveka, da parafraziram T.S. Eliota, January was the cruellest month, te se stoga radujem neizmerno budućnosti neopterećenoj rokovima (barem onim ispitnim, jer mrka kapa od toga da ću se provući kroz život bez te sile što boga ne moli). U svakom slučaju, ovaj uvod nije posvećen meni, već služi tome da vas obavestim da su mi neke ptičice, slučajno moje, šapnule da cenjena publika želi još Peljevina. To je želja koju sa velikim zadovoljstvom ispunjavam danas. So, here it is:
Ne verujem da je dražesni Viktor pisao svoju novu zbirku pripovedaka pod nazivom Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana („Plato”, 2009) sa namerom da ostavi na čitaoce utisak koji sam ja ponela pročitavši je. Ne verujem čak ni da je, dosledan sebi, imao ikakve namere – Peljevin se čita iz čistog plezira, kao što pretpostavljam da Peljevin piše iz čistog plezira (a i nije da se autorska prava, barem tamo gde se takvo što da naplatiti, ne isplate – mada, nisam ja takav nečovek da našem Viktoru prišijem takvu jednu etiketu kao što je konzumerizam – hajde da se pravimo da smo i vi i on i ja izvan svih tih gadosti modernog sveta).
Elem, kakav je taj utisak koji želim da podelim sa vama? Hajde da počnemo od očiglednog. Zbirka. Pet pripovedaka. Naizled potpuno različite. Pitanje: Dobro bre, čovek, odakle ti ideja da ih turiš u istu knjigu? Nemoj mi reći da si i ti još jedan od onih Rusa…da, da…od onih što piju votku sa antifrizom...I onda lampica. Pogledam bolje i shvatim. Ne, nije ovo još jedna od onih zbirki u koje autori strpaju pet nasumično odabranih tekstova koje su zapisali u svesku na putu do kuće, ko u fijakeru, ko u autobusu, ko u metrou. Ova ima neki red, ili kako ono reče Polonije: Though this be madness, yet there is method in't. I da bismo shvatili taj red, okrenućemo se onome što ja lično i personalno ne šljivim baš mnogo: role play i video igrama. Ako već znamo da našeg druga Viktora nadasve zanima odnos izmedju imidža i suštine (o čemu sam pričala u prethodnom blogu posvećenom dotičnom piscu), onda je ova zbrika sasvim prirodan nastavak svih njegovih prethodnih dela.
U prvoj pripovetki u nizu pod imenom „Sala karijatida koje pevaju“ susrećemo se sa junakinjom Lenom čiji posao je da u novoizgradjenom kompleksu za zabavu ruskih tajkuna sa još tri devojke izigrava karijatidu koja će po želji klijenta pevati, odnosno mjaukati muzičke numere. Devojke gole i ofarbane u zeleno (da ne odskaču od ambijenta sale), udrogirane vojnom hemikalijom koja omogućava da se 48 sati nepomično stoji u položaju karijatide zarađuju prilične pare, ALI...naravno odmah se pojavilo to ali (pa zar ste sumnjali uopšte?)...tu su nuspojave. Dotična se droga proizvodi od otrova koji luči bogomoljka. A kad se žena i bogomoljka spoje u jednom svesnom organizmu, dobijete i grđe od Ane Nikol Smit, Bog da joj dušu prosti...
U drugoj priči, pod nazivom „Hranjenje Kufuovog krokodila“ susrećemo se sa simpatičnim oligarhom Aleksejem Ivanovičem i njegovim pratiocima Tanjušom i Igorom koji posmatraju performans uličnog mađioničara, ALI...svet u kome žive već odavno je šund-predstava osrednjeg čarobnjaka. Dok Aleksej raskrinkava mađioničareve trikove, prestiž pripada nekom drugom. Na vama je da pogodite kome.
Treća pripovetka (meni omiljena, priznajem) po imenu „Nekropandur“ prikaz je lika i dela policijskog generala Krušina, u slobodno i radno vreme nekromanta. Kombinujući majstorski velike dileme savremenog ruskog društva, namely, loš saobraćaj u Moskvi, homoseksualnost i pravoslavni paganizam, Peljevin postavlja pred nas večitu dilemu svakog malog, osrednjeg i velikog uma: „Ima li života posle smrti?” Odgovor je, nažalost, ipak očigledan. Čak i da ima, koliko je legitiman takav život? I da li se to uopšte može nazvati životom?
Četvrta priča, „Fridmanov prostor“ opet se bavi gospodom ruskim tajkunima, no na drugačiji način. Odavno je poznato da postoji sprega između para i nauke. Novac služi tome da kupi gladan mozak, a kada se taj mozak nahrani, u znak zahvalnosti razvije hipotezu o prirodi novca. A sve to pod motom: Para na paru ide. Zamislite kada biste mogli naučno dokazati tačnost te poslovice. Još sad zamislite kad bi to otkriće bilo zaista važno. Ako ste ruski tajkun, možda je to za vas pitanje života i smrti.
Životom i smrću bavi se i poslednja priča, „Asasin“. Jedna legenda, mnogo komentara, a svi se zapravo bave nevažnim aspektom priče – hašišom. Dobro, de, razumem, nisu droge nebitne, pošast je to...ALI, to nije poenta sufijske legende. Poenta je u tome da su politički pigmeji upravo to što im ime i govori. Nažalost, tome pripada većina onog šljama koji sebe voli da zove intelektualcima. Dakle, Peljevin ovde ima i jaku socijalnu poruku, kao i uvek. Osim što je on previše pametan dečko da iznosi istu vilama na svetlost dana. Ko ima oči videće, ko ima uši čuće...
Nego, da se vratimo onom mom utisku pošto smo se upoznali malo sa pričama. Među vama, cenjeni čitatelji, sigurno ima onih koji mnogo bolje poznaju svet video i role play igara. Istina je da kad se bavim prvim sa neizmernim zadovoljstvom varam, a ovim drugim se ne bavim ama baš nikako. No, cela me je zbirka nekako podsetila na jednu od tri video igre što sam ih u životu igrala: Heroes of Might and Magic. E, pa tamo kad birate koju ćete kampanju ili scenario odigrati piše vam kom alignment-u pripada vaš heroj. To može biti nature, magic, death, knighthood ili chaos. Kakve to veze ima sa Peljevinom? Nipošto ne tvrdim da je Viktor igrao Heroes of Might and Magic, ali ja koja jesam (lažem, nisam igrala, samo sistematski varala) nekako primetih da glavni junaci priča, od prve do pete, odgovaraju alignment-u u ovoj igri. Mi svi znamo da je naš Viktor dovoljno pametan da se poigrava svime što pruža naše potrošačko društvo kome je komercijalnost i vera i ideologija. U svojim ranijim delima koristio je sličan princip (uzmite na primer njegov Šlem užasa). Ako pretpostavimo da je Lena otelotvorenje boginje majke koliko i prostitutka, onda njen poslodavac čika Peća može biti igrač koji upravlja junakinjom koristeći novac umesto kompjuterske opreme koliko i makro. A kad porazmislite o tome kako Peljevin opisuje čika Pećin stil odevanja, bude vam jasno da ovaj sigurno nije obični makro. Odela i zalizana kosa nisu njegova furka...On više voli šorceve i majice sa printom (my favourite: na grudima stoji ispisano DKNY, a ispod tog natpisa Definitely Ktulhu, not Yahweh – hajdemo ljubitelji epske fantastike, guknite! Očekujem da sretnem bar jednu takvu majicu na ulicama Beograda).
Zapravo, kud bolje fantastike od realnosti u kojoj živimo? Ako se dobro zapitate šta je zaista istina, udarićete u dekartovsku konstantu i to ne zato što možete biti sigurni da postojite zato što posedujete sposobnost razmišljanja, već zato što je to jedini način da ne poludite preispitujući i realnost samog mišljenja (mada to Peljevin radi sa mnogo uspeha, po mojoj skromnoj oceni…no, ipak, deco, ne pokušavajte ovo kod kuće..svake sigurnosti radi). Tragedija Peljevinovih junaka (ne zaboravimo da se ipak radi o poslednjim pesmama) jeste u tome što za njih zaista važi cogito, ergo sum...mi smo ti koji imaju uvid u to koliko je zapravo krha realnost za koju se oni grčevito drže. Čovek je čovek u punom smislu tek kad nestane onog dualizma koji hindustanci nazivaju majom- iluzija da je naše telo odvojeno od duše i svesti, da uopšte može postojati tripartitni čovek ( koji tako viđen izaziva u misticima asocijacije na ruske babuške ili Wash-and-Go šampon). Nažalost, ovakvu vrstu prosvetljenja preživeo je samo Sidarta Gautama, i bio srećan do prirodnog upokojenja (ovo o sreći prihvatimo samo ako smo u stanju da progutamo časnu pionirsku koju nam je ponudio Herman Hese). Ali, hej, Sidarta je prohodao čim se rodio...Nama običnim smrtnicima koji pokušavamo da ne postanemo politički pigmeji ostaje samo to da čitamo knjige i nađemo način da preživimo to što će nam njihova suština, i pored najboljih namera da u nju proniknemo, uvek biti van domašaja. Kao i suština života, uostalom. No, to ne znači da bi trebalo da odustanemo. Baš naprotiv...
Нема коментара:
Постави коментар