Вампири у савременој књижевности – део трећи

Вампири новог миленијума у женским очима

Друга половина прве деценије трећег миленијума обележена је, када је реч о вампирима у књижевности, настанком неколико нових поджанрова с јасним и сада већ добро утврђеним смерницама којима би писци требало да се воде приликом писања, а читаоци приликом куповине. Наравно, ова подела помало је вештачке природе и плод је издавачке потребе за обраћањем унапред одређеним циљним читалачким циљним групама, зарад што брже и веће продаје.
У суштини, два водећа поджанра у којима романи о вампирима доминирају заправо су урбана фантастика и паранормална романтика. Овај први поджанр, у којем су писци оба пола мање-више подједнако заступљени а главну реч тренутно воде Џим Бучер и Ким Харисон, остао је на трагу вампирских романа деведесетих година, с јаким и самосталним протагонисткињама, где су интимни односи свакако присутни али ни у ком тренутку не преовладавају над другим мотивима, те би се могло рећи да су романи овог поджанра у суштини кримићи завијени у обланду окултног. Паранормална романтика отишла је у потпуно другом смеру и све теме подредила интими. У овоме је опет запредњачила Лорел Хамилтон с својим серијалом о Анити Блејк, који негде с десетим објављеним романом прелази из урбане фантастике у паранормалну романтику. Хамилтонова је опет међу првима увидела потенцијал отварања потпуно новог сегмента издавачког тржишта и обраћањем сасвим новој публици на нови начин осигурала је себи опстанак на престољу краљице вампирске књижевности, мада ју је Стефани Мејер својим серијалом „Сумрак“ озбиљно угрозила.

„Сумрак“

Стефани Мејер и њено стваралаштво један су од два књижевна феномена који су обележили прву деценију новог миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици међу читалаштвом, а Мејерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би израсле у тинејџерке када се то седмокњижје окончало. Мејерова је преузела формулу женских вампирских романа из деведесетих година, с тим да је своју јунакињу учинила рањивом, неспретном и несигурном у себе и своје место под капом небеском, обраћајући се тако девојкама по годинама и емоцијама сличним њеној хероини. С једне стране, на то би се могло гледати као на деградацију еманциповане јунакиње на којој су списатељице деведесетих година инсистирале, трудећи се да се отргну од клишеа мушког вампирског романа који су им наметали традиција и кинематографија, али с друге стране на њену обраду те старе теме могло би се гледати као на уважавање нових друштвених прилика које владају у свету, у светлу економске кризе и све већег међуљудског отуђења. На крају, на читаоцима је да пресуде.

Крај?

Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у старословенској митологији. Мењао се под утицајем хришћанства, сусрета с западном цивилизацијом, промена у америчком друштву и положају жена у савременом свету. Сведоци смо раслојавања вампирске књижевности како на женску и мушку, тако и унутар тих категорија опет на уже целине, а све у одговор на различите потребе различитих група читалаца. Нема сумње да ће се еволуција вампира наставити с еволуцијом људског друштва и очигледно је да је идеја вампира сублимат наших потајних и подсвесних жеља и страсти с којима немамо снаге да се суочимо. Преостаје нам само да ту евоуцију пратимо, покушавајући да препознамо тог вампира у нама.