Вампири у савременој књижевности – део први

Uputstvo za upotrebu:

Pred vama je dorađeni tekst predavanja o vampirskim ciklusima koje sam održao u Domu omladine. Ovo nije tekst koji će biti objavljen u "Zabavniku", već više faktografski osvrt na vampirske serijale i mala hronologija vampira kao ideje u fokloru i književnosti. Ilustracija za tekst je delo Boba Živkovića - i moram priznati da mi je velika čast što njegova ilustracija krasi moj tekst.



Порекло вампира


Реч вампир једина је реч српског порекла која је постала заједничка свим светским језицима. Овај израз први пут је забележен у једном извештају из 1725. године упућеном бечком двору, где се говори о сељаку Петру Благојевићу из данашњег Кисиљева код Пожаревца, који се повампирио и усмртио деветоро особа, укључујући и свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да помогну селу против вампира. У присуству два царска официра и службеника аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се утврдило да не показује никакве знаке распадања, а на уснама су му наводно били видљиви трагови свеже крви.
За овај случај у Европи се прочуло 1729. године, када су лондонске новине писале о њему, што је довело до ширења праве вамприрске хистерије Западном Европом.
Реч вампир, коју је аустријски службеник прибележио у свом извештају потиче од старије словенске речи упир, коју још користе Пољаци, као и Срби из Баније и Лике. Упир значи неспаљени, а пошто су Стари Словени своје мртве спаљивали, на савремени српски језик упир би се превело као неупокојени (или немртви, како се често лоше преводи енглески израз undead). У старословенском обичају спаљивања мртвих вероватно се крије зачетак једног од најбитнијих обележја савременог вампира из поп-културе – његове рањивости на сунце. Наиме, изворни вампир је током дана био у дубоком сну, али излагање сунчевим зрацима ни на који начин није било погибељно по њега, како данас имамо прилике да читамо или гледамо у холивудким филмовима.
У српском народу појмови вампир и вукодлак били су синоними готово све до двадесетог века. Ово је често збуњивало истраживаче народних предања, а нарочито странце. Тек се упоређивањем општесловенских веровања, али и истраживањем која су крајем деведесетих година обављена међу Србима из Лике, дошло до објашњења овог наизглед необичног преклапања. Наиме, Стари Словени веровали су да су вукодлаци заправо моћни волшебници који су у стању да се по вољи преобразе у вукове и да по смрти постају вампири. Отуд и порекло веровања да вампир може да се претвори у неке животиње, а најчешће у вука (иначе, претварање у шишмиша још је један мит из Холивуда). Овакво предање сачувало се и до данашњих дана мећу српским становништвом некадашње Војне Крајине, односно Лике, Баније и Кордуна, које је по досељавању с Косова током великих сеоба очувало многа веровања Старе Србије. Сем међу Србима из западних крајева некадашње Југославије, предање да вукодлаци по смрти постају вампири сачувано је и у данашњој Украјини, као и у још неким словенским земљама. Иначе, занимљиво је да вампир има мању улогу у народним веровањима што се више иде на исток у оквиру словенског корпуса. На пример, код Руса је вампир тек лутајући покојник, а код Украјинаца меша се с вешцем. Дакле, колевка савременог вампира је Балкан, нарочито онај део који настањују Срби. Овај став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили дубровачки трговци. Последњи забележени случај масовне вампирске хистерије у Србији одиграо се 1923. године у Београду, када се веровало да у Босанској број 61. обитава вампир.

Зачеци вампирске књижевности – деветнаести век

Осамнаести век био је обележен страхом од вампирске пошасти која ће похарати Европу. што је највероватније био пресудан тренутак у урезивању вампира у колективно несвесно западне цивилизације, али то је довело и до настанка првих вампирских сторија почетком деветнаестог века. Заправо, деветнаести век ће одредити уметничку представу о вампиру која ће током двадесетог бити доминантна у књижевности и кинематографији и која ће се променити тек у освит двадесет првог столећа.
Једно од првих књижевних дела која за тему узимају вампире била је немачка поема „Вампир“ из 1748, дело Хајнриха Августа Осенфелдера, што је уједно и једно од првих дела у којима се вампира придаје изражен еротски карактер. На енглеском језику прво помињање вампира у књижевности везује се за поему „Талаба Уништитељ“ из 1797, у којој се љубавница протагонисте након смрти претвара у вампира, али у поеми има тек споредну улогу.
Најзначајније своје тренутке вампири у енглеској али и светској књижевности доживљавају у деветнаестом веку, почевши од Бајроновог помињања вампира у поеми „Каурин“ 1813. Потом ће уследити чувени Полидоријев „Вампир“, чији је протагониста – лорд Рутвен – био књижевно отелотворење управо Бајроновог лика и бурног живота. Године 1828. објављен је први роман о вампирима из женског пера – „Скелетни гроф, или вампирска љубавница (The Skeleton Count, or The Vampire Mistress) списатељице Елизабет Керолин Греј. Тада изузетак, крајем двадесетог и почетком двадесет првог столећа ромаи о вампирима постаће суверено поље припадница лепшег пола. Средина 19. века обележена је петпарачким романом „Вампир Варни“ (1847), а потом и завршницом „Орканских висова“ у којој Емили Бронте служећи се Хитклифовом кућепазитељком саопштава читаоцу могућност да је Хитклиф заправо вампир.
Два најважнија дела у историји вампирске књижевности објављена су у сутон 19. века. Реч је о романима „Кармила“ (1872), ирског писца Шеридана Ле Фануа и – наравно – „Дракула“ (1897) Брема Стокера. Ова два романа учврстили су сада већ класичну представу о вампиру као сексуалном створењу и грабљивцу и постали део светске популарне културе као мало које књижевно остварење до тада.