Danas je bio naporan dan. Na sastanku u "Laguni" utanačio sam ritam rada za naredni period, mada je lako moguće da će se za nedelju dana sve promeniti. U nedostatku nešto pouzdanijih informacija - evo nekih od naslova koji nas očekuju u martu:
1st - Susan Kearney - Pendragon Legacy 03 - Jordan
1st - Brenda Joyce - de Warrene Dynasty 12 - Impossible Attraction
1st - Mara Purnhagen - Tagged
1st - Cherise Sinclair - Master of the Shadowland 04 - Lean on Me
1st - Joel Shepard - Trial of Blood & Steel 02 - Petrodor
1st - Rachel Vincent – Werecat 05 – Shift
2nd - Rachel Hawkins - Hex Hall 01 - Hex Hall
2nd - Shayla Black - Wicked 03 - Delicious
2nd - Seanan McGuire – October Daye 02 – A Local Habitation
2nd - Anne Bishop - Black Jewels 08 - Shalador's Lady
2nd - Alyssa Day - Warriors of Poseidon 07 - Atlantis Redeemed
2nd - Chris Marie Green - Vampire Babylon 06 - Deep in the Woods
2nd - Rachel Hawkins - Hex Hall
2nd - Erica Hayes - Shadowfae Chronicles 02 - Shadowglass
2nd - Victoria Laurie - Ghost Hunter Mystery 04 - Ghouls Gone Wild
2nd - Ellen Rendahl - Don't Kill the Messenger
2nd - Vicki Lewis Thompson - Babes with Brooms 02 - Chick with a Charm
2nd - Shiloh Walker - Broken
2nd - Tad Williams - Shadowmarch 03 - Shadowrise
4th - Maurice Broaddus - Knights of Breton Court 01 - King Maker
4th - Tim Waggoner - Nekropolis 02 - Dead Streets
4th - L J Smith – Vampire Diaries 06 - Shadow Souls
4th - Claudia Gray - Evernight03 - Hourglass
4th - Danielle Trussoni - Angelology
9th - Linda Fairstein - Alexandra Cooper 12 - Hell Gate
9th - Mario Acevedo - Felix Gomez 05 - Werewolf Smackdown
9th - Carrie Ryan - Forest of Hands & Teeth 02 - The Dead-Tossed Waed
9th - Kerrlyn Sparks - Love at Stake 08 - The Vampire and the Virgin
9th - Joss Ware - Envy Chronicles 03 - Abandon the Night
10th - Maya Banks - Sweet 04 - Sweet Temptation
16th - George R R Martin & Gardner Dozois - Warriors (Anthology)
16th - Carrie Vaughn - Voices of Dragons
23rd - Jenna Black – Morgan Kingsley 05 - The Devil’s Playground
23rd - Caroline Crane - Mind Games
23rd - Christy Reese - Last Chance Rescue 05 - Second Chance
23rd - Linnea Sinclair - Rebels & Lovers
30th - L A Banks - Crimson Moon 05 - Never Cry Werewolf
30th - Laura Bickle - Salamander's Tales 01 - Embers
30th - Patricia Briggs – Mercedes Thompson 05 - Silver Borne
30th - Richelle Mead – Georgina Kincaid 05 – Succubus Shadows
30th - D D Barrant – Bloodhound Files 02 – Death Blows
30th - Gail Carriger – Parasol Protectorate 02 - Changeless
30th - Talia Gryphon - Gillian Key, Paradoc 04 - Key to Justice
среда, 24. фебруар 2010.
уторак, 23. фебруар 2010.
Komentari...
Iz nekog razloga ne mogu da odgovaram na vaše komentare. Da bismo komunicirali, molim vas da sledite link ka podforumu Nightflier's Bookspace na Znaku Sagite, postavljen iznad kartice s kategorijama. Nadam se da ćemo tako imati življu komunikaciju i obogatiti naš blog novim sadržajima.
понедељак, 22. фебруар 2010.
Novi izgled...
Dragi stalni i povremeni čitaoci, Nightflier's Bookspace od danas je drugačijeg izgleda. Postavite svoje komentare da li vam se dopada ili ne. Hvala svima...
Radovi u toku...
Molim vas, ne obazirite se na iznenadne promene u izgledu bloga. Pokušavam da pronađem novi izgled koji bi omogućio veću preglednost i lakše čitanje. Hvala na razumevanju.
субота, 20. фебруар 2010.
THE PRINCE OF NOTHING - R. Scott Bakker, deo prvi
by High Duke
Ovo zapravo nije nikakav svež naslov, tj. naslovi. Prisutni su već nekoliko godina, izavali su priličnu reakciju, ali i pored toga što sam ih i ja poodavno pročitao, nikako nisam mogao da se uhvatim u koštac sa prikazom, a zašto, ubrzo ćete i sami videti.
Skot Bejker je jedan od pisaca mlađe generacije, kod kojeg se prilično jasno vidi uticaj Martina i Eriksona. Kao i Erikson, Kanađanin je, i opet kao i Erikson u svoja dela upliće prilično svoje struke. Dok je kod Eriksona to ljubav prema istoriji jednog arheologa/antropologa gika, kod Bejkera je filozofija to što čini dobar deo tkanja njegovih romana.
The Prince of Nothing je trilogija koja je zapravo narasla iz jednog romana. Bejker je imao nameru da napiše trilogiju u svom svetu, ali je samo prva planirana knjiga prerasla u trilogiju, kao i druga The Aspect-Emperor, od koje je za sada izdat samo prvi deo: The Judging Eye.
Tri knjige su:
The Darkness That Comes Before (2003)
The Warrior-Prophet (2004)
The Thousandfold Thought (2006)
Ono što će vam odmah upasti u oči su neobična imena koja na engleskom imaju veliki broj dijakritičkih znakova (crtica, tačkica iznad slova i sl.), i često ne prate logičan izgovor na engleskom, tako da vas molim da mi unapred oprostite ako pogrešim transkripciju nečega, zato što je za neka od imena nemoguće kako je autor zamislio da se izgovaraju (osim, naravno, ako bismo njega pitali).
Radnja se odvija u Bejkerovom svetu po imenu Earva, koji bi se mogao nazvati na neki način mešavinom nekog perioda Rima/Grčke i Srednjeg veka. Budući da je Earva naziv celog sveta/planete, moraću da preciziram i da kažem da je priča smeštena u mediteranoliko okruženje Zapadna tri mora i država koje ta mora okružuju. Narodi koji žive tamo su izuzetno religiozni sa dve velike suprotstavljene monoteističke religije Inritizma i Fanimrije, koje su jasne paralele Hrišćanstvu i Islamu. Inritizam je religija koju je osnovao Prorok Inri, ima sedište u svetom gradu Sumni, na čelu se nalazi Sveti Šrija, koji ne može da se ne uporedi sa Papom. Zapravo Inritizam u sebi pomiruje politeizam i monoteizam, budući da u njegovom okviru postoje brojni manji kultovi. Sa druge strane, nalaze se Fanimi, koje pretežno sačinjavaju narodi pustinjskih zemalja i koji po svemu liče na narode sa bliskog istoka. Oni veruju u Jedinog Boga, i sve drugo je za njih lažno. Sveti grad za obe religije je Šime, kojim trenutno vlada Kijan, najmoćnija fanimska država.
Razlog zasto ovoliko objašnjavam jeste to što su religije pokretačke sile u ovom Bejkerovom delu, uzrok i izgovor za mnoge motivacije. Iako se u velikoj meri zasniva na pravom svetu i istoriji, njegov svet je izuzetno kompleksno izgrađen, a svi njegovi elementi međusobno utiču jedni na druge i uobličavaju stvarnost. Do sada je svima već verovatno jasno da ova trilogija nimalo suptilno predstavlja ciničnu kritiku našeg sveta i istorije, često pokazujući najprljavije i najsramotnije kute ljudskog karaktera. U Earvi religije ne moraju da se oslanjaju na lažna čuda i zamazivanje očiju vernika (bar ne u potpunosti), budući da su čuda putem magije deo života. Zanimlijv je pogled na magiju u sredini u kojoj tako snažno utiču religije. Čarobnjak ne može da bude svako, postoji ograničen ljudi sa Darom, koji može da nauči da koristi magiju, i oni se zovu Malobrojni. U svetu Inritija, oni su podeljeni po Školama magije, strogim udruženjima sa jasnim hijerarhijama, koja se međusobno bore za prevlast i sve ostale posmatraju kao neprijatelje. Inritizam čarobnjake osuđuje, oni sa magijom su prokleti i kao takvi nije im mesto u strukturi religije, oni su odbačeni. Dok sa druge strane određeni fanimski sveštenici prihvataju moć kao dar od Boga. Svet je već jednom doživeo Apokalipsu kada se Ne-Bog uzdigao i doneo neopisive patnje svetu. Ali od tada su prošli vekovi i većina ludi veruje da su to samo mitovi.
Nakon ovog podužeg, i po mom mišljenju, neophodnog uvoda, red bi bio da predstavim likove, za sada samo u najširim crtama. Princ ničega iz naslova jeste Anasurimbor Kelhus. On je jedan od Dunjana, male, izolovane sekte monaha koji izučavaju logiku i određene discipline koje ih praktično daju više stanje svesti, natčovečne sposobnosti zaključivanja i manipulacije, pri tom lišavajući ih u potpunosti emocija. Kelhus napušta red da bi pronašao svog oca, koji je napustio Dunjane pre mnogo godina i otišao u svet.
Najjur (Cnaiur) je po svim kriterijumima divljak i ponosan je na to. On je vođa jednog od plemena Skilvendija, nomadskih naroda kojima je rat u krvi. Sam sebe naziva najnasilnijim od ljudi i za svakoga koga ubije napravi sebi na rukama novi ožiljak. Ipak, on nije tako nedodirljiv kao što se trudi da izgleda.
Drusas Akamijon je sredovečni čarobnjak Mandata. Mandat je škola koju je osnovao jedan od heroja iz doba Apokalipse, čarobnjak Sesvata. Nekada veoma poštovana, ali sada predmet ismevanja zbog svojih upornih tvrdnji da Savet, magijska škola Ne-Boga, još uvek postoji, iako već vekovima nema dokaza za tako nešto. Ali Mandat je se još uvek smatra jednom od velikih škola, zato što oni jedini poseduju izgubljena magijska znanja koja njihove malobrojne čarobnjake čine moćnijim od magova iz bilo koje druge škole. Aka služi Mandatu kao špijun i to naizgled nimalo sposoban, budući da mu retko šta ide od ruke.
Ikurei Konfas je uzvišeni general Nansurskog kraljevstva i prestolonaslednik. Mlad, tašt i arogantan, od malena spreman da bude veliki vojskovodja i sposoban da se nosi sa svim dvorskim spletkama.
Ezmenet je prostituka iz Sumne, sedišta Inritizma. Kao prostutuka ona je žigosana da bi svi znali šta je i koje. Njen život je dosadna monotonija zadovljavanja brojnih mušterija i slušanje priča putnika među njima i zamišljanja sveta van Sumne. A onda joj se život zauvek menja kada se nakon mnogo godina vrati njena nekadašnja mušterija/ljubavnik Akamijon.
Ovo je bio samo mali uvod u svet R. Skota Bejkera, da biste dobili neku okvirnu sliku. Iz straha da vas ne zatrpam sa previše podataka odjednom i da tekst ne dostigne dužinu od koje bi mnogi digli ruke, nastavak prikaza sledi za koji dan, sa dubljom analizom i likova i priče i Bejkerovih metoda.
четвртак, 18. фебруар 2010.
Вампири у савременој књижевности – део трећи
Вампири новог миленијума у женским очима
Друга половина прве деценије трећег миленијума обележена је, када је реч о вампирима у књижевности, настанком неколико нових поджанрова с јасним и сада већ добро утврђеним смерницама којима би писци требало да се воде приликом писања, а читаоци приликом куповине. Наравно, ова подела помало је вештачке природе и плод је издавачке потребе за обраћањем унапред одређеним циљним читалачким циљним групама, зарад што брже и веће продаје.
У суштини, два водећа поджанра у којима романи о вампирима доминирају заправо су урбана фантастика и паранормална романтика. Овај први поджанр, у којем су писци оба пола мање-више подједнако заступљени а главну реч тренутно воде Џим Бучер и Ким Харисон, остао је на трагу вампирских романа деведесетих година, с јаким и самосталним протагонисткињама, где су интимни односи свакако присутни али ни у ком тренутку не преовладавају над другим мотивима, те би се могло рећи да су романи овог поджанра у суштини кримићи завијени у обланду окултног. Паранормална романтика отишла је у потпуно другом смеру и све теме подредила интими. У овоме је опет запредњачила Лорел Хамилтон с својим серијалом о Анити Блејк, који негде с десетим објављеним романом прелази из урбане фантастике у паранормалну романтику. Хамилтонова је опет међу првима увидела потенцијал отварања потпуно новог сегмента издавачког тржишта и обраћањем сасвим новој публици на нови начин осигурала је себи опстанак на престољу краљице вампирске књижевности, мада ју је Стефани Мејер својим серијалом „Сумрак“ озбиљно угрозила.
„Сумрак“
Стефани Мејер и њено стваралаштво један су од два књижевна феномена који су обележили прву деценију новог миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици међу читалаштвом, а Мејерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би израсле у тинејџерке када се то седмокњижје окончало. Мејерова је преузела формулу женских вампирских романа из деведесетих година, с тим да је своју јунакињу учинила рањивом, неспретном и несигурном у себе и своје место под капом небеском, обраћајући се тако девојкама по годинама и емоцијама сличним њеној хероини. С једне стране, на то би се могло гледати као на деградацију еманциповане јунакиње на којој су списатељице деведесетих година инсистирале, трудећи се да се отргну од клишеа мушког вампирског романа који су им наметали традиција и кинематографија, али с друге стране на њену обраду те старе теме могло би се гледати као на уважавање нових друштвених прилика које владају у свету, у светлу економске кризе и све већег међуљудског отуђења. На крају, на читаоцима је да пресуде.
Крај?
Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у старословенској митологији. Мењао се под утицајем хришћанства, сусрета с западном цивилизацијом, промена у америчком друштву и положају жена у савременом свету. Сведоци смо раслојавања вампирске књижевности како на женску и мушку, тако и унутар тих категорија опет на уже целине, а све у одговор на различите потребе различитих група читалаца. Нема сумње да ће се еволуција вампира наставити с еволуцијом људског друштва и очигледно је да је идеја вампира сублимат наших потајних и подсвесних жеља и страсти с којима немамо снаге да се суочимо. Преостаје нам само да ту евоуцију пратимо, покушавајући да препознамо тог вампира у нама.
Друга половина прве деценије трећег миленијума обележена је, када је реч о вампирима у књижевности, настанком неколико нових поджанрова с јасним и сада већ добро утврђеним смерницама којима би писци требало да се воде приликом писања, а читаоци приликом куповине. Наравно, ова подела помало је вештачке природе и плод је издавачке потребе за обраћањем унапред одређеним циљним читалачким циљним групама, зарад што брже и веће продаје.
У суштини, два водећа поджанра у којима романи о вампирима доминирају заправо су урбана фантастика и паранормална романтика. Овај први поджанр, у којем су писци оба пола мање-више подједнако заступљени а главну реч тренутно воде Џим Бучер и Ким Харисон, остао је на трагу вампирских романа деведесетих година, с јаким и самосталним протагонисткињама, где су интимни односи свакако присутни али ни у ком тренутку не преовладавају над другим мотивима, те би се могло рећи да су романи овог поджанра у суштини кримићи завијени у обланду окултног. Паранормална романтика отишла је у потпуно другом смеру и све теме подредила интими. У овоме је опет запредњачила Лорел Хамилтон с својим серијалом о Анити Блејк, који негде с десетим објављеним романом прелази из урбане фантастике у паранормалну романтику. Хамилтонова је опет међу првима увидела потенцијал отварања потпуно новог сегмента издавачког тржишта и обраћањем сасвим новој публици на нови начин осигурала је себи опстанак на престољу краљице вампирске књижевности, мада ју је Стефани Мејер својим серијалом „Сумрак“ озбиљно угрозила.
„Сумрак“
Стефани Мејер и њено стваралаштво један су од два књижевна феномена који су обележили прву деценију новог миленијума. Романи о Харију Потеру поставили су темеље склоности ка фантастици међу читалаштвом, а Мејерова је те темеље веома успешно надградила, обраћајући се пре свега читатељкама које су с Харијем Потером почеле да се друже као деца, да би израсле у тинејџерке када се то седмокњижје окончало. Мејерова је преузела формулу женских вампирских романа из деведесетих година, с тим да је своју јунакињу учинила рањивом, неспретном и несигурном у себе и своје место под капом небеском, обраћајући се тако девојкама по годинама и емоцијама сличним њеној хероини. С једне стране, на то би се могло гледати као на деградацију еманциповане јунакиње на којој су списатељице деведесетих година инсистирале, трудећи се да се отргну од клишеа мушког вампирског романа који су им наметали традиција и кинематографија, али с друге стране на њену обраду те старе теме могло би се гледати као на уважавање нових друштвених прилика које владају у свету, у светлу економске кризе и све већег међуљудског отуђења. На крају, на читаоцима је да пресуде.
Крај?
Вампир је далеко одмакао од својих зачетака у старословенској митологији. Мењао се под утицајем хришћанства, сусрета с западном цивилизацијом, промена у америчком друштву и положају жена у савременом свету. Сведоци смо раслојавања вампирске књижевности како на женску и мушку, тако и унутар тих категорија опет на уже целине, а све у одговор на различите потребе различитих група читалаца. Нема сумње да ће се еволуција вампира наставити с еволуцијом људског друштва и очигледно је да је идеја вампира сублимат наших потајних и подсвесних жеља и страсти с којима немамо снаге да се суочимо. Преостаје нам само да ту евоуцију пратимо, покушавајући да препознамо тог вампира у нама.
уторак, 16. фебруар 2010.
Вампири у савременој књижевности – део други
Вампири у двадесетом веку
Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Кинематографија је диктирала дефиницију вампира у популарној култури, тако да је првих педесет година протекло у клишеима. Тек се романом Ричарда Метисона „Ја сам легенда“ књижевни вампир отргнуо шаблонима које су му наметнули јефтини филмови – али тек ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из женског пера, какве данас знамо.
Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под насловом „Интервју с вампиром“. У свом роману Рајсова је значајно одступила од постојећег шаблона и вратила се бајроновском вампиру – усамљеном антихероју одбаченом како од стране друштва, тако и од самог себе. Њена представа вампира као прелепих бесмртника обдарених егзотичним али не и гротескним моћима прихваћена је од стране читалаштва – нарочито женске стране – до те мере да се из тога развила посебна поткулутура усредоточена на Њу Орлеанс, град у којем Рајсова смешта своје најзначајније приче.
Наредни роман у „Вампирским летописима“, како је серијал назван, објављен је тек 1985. али до тада је Рајсова већ постала култни писац. Током остатка осамдесетих и прве половине деведесетих година, поготово након екранизације „Интервјуа с вампиром“ Рајсова ће бити најпопуларнија списатељица вампирских романа и највише захваљујући њој женска представа о романтичном вампиру засениће у популарној кулутури дела писаца попут Стивена Кинга или Брајана Ламлија, који су вампире описивали као чудовишта. Управо је Ен Рајс својим делима вампира отргла из у то време доминантно мушке фантастике и учинила га симболом женског пера, што је и до данас остао.
Својим радом Рајсова је омогућила да се и другим списатељицама отвори простор да свој рад представе гладној публици. Челси Квин Јарбро је убрзо након Рајсове романом „Хотел Трансилванија“ отпочела свој серијал о вампирском грофу Сен-Жермену, такође сјајно примљен код публике, мада је ипак остао у сенци „Вампирских летописа“. Рајс и Јарбро поставиле су основна правила новог поджанра фантастике, који ће потом изнедрити низ нових међусобно испреплетених поджанрова, који се обраћају различитим читалачким циљним групама. Једна од основних поставки које су од Рајсове преузеле све потоње списатељице јесте агресивна и девијантна вампирска сексуалност, па се почесто дешава да је у савременим вампирским романима из женског пера сексуалност и секс тема над темама, којој је подређено све остало.
На самом крају осамдесетих и почетку деведесетих година неке нове списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује Sunglasses After Dark за који је добила награду „Брем Стокер“, Тања Хаф први роман у серијалу „Крв“ (по којем је снимљена серија „Крвне везе“) под насловом Blood Price објављује 1991. године, а 1993. Лорел Хамилтон објављује приви роман у серијалу о Анити Блејк (објављен и код нас), „Грешна задовољства“, који ће покренути нову револуцију у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс седамдесетих и осамдесетих година.
Заједнички именитељ за вампирске краљице девесетих година управо су њихове протагонисткиње. Од Колинсове до Хамилтонове, све списатељице деведесетих година баве се јаким и самосталним женама, које често долазе најпре у сукоб с неким древним вампиром пореклом најчешће из Европе, несвиклим на еманциповане жене с краја 20. века, а потом с њим остварују везу, приморавајући их снагом свог карактера да их поштују.
Овај шаблон остаће на снази све до краја деведесетих година, па и до прве половине двехиљадитих. За разлику од девијантне сексуалности у романима Ен Рајс, вампирско женско перо деведесетих труди се да покаже како жене нису само извор хране или секса за вампире с једне стране, или даме у невољи које треба спасити с друге, већ самосталне и снажне особе сасвим у стању да се старају о себи и довољно интелигентне да доносе одлуке о свом животу и томе како ће га водити. Тај приступ довео је до још већег пораста популарности вампирског женског пера, што је пак довело до тога да велики издавачи све више простора у својим издавачким плановима одвајају управо за овакву књижевност.
Прва половина 20. века била је у знаку холивудског вампира. Кинематографија је диктирала дефиницију вампира у популарној култури, тако да је првих педесет година протекло у клишеима. Тек се романом Ричарда Метисона „Ја сам легенда“ књижевни вампир отргнуо шаблонима које су му наметнули јефтини филмови – али тек ће крајем седамдесетих година доћи до првих корака ка књижевним вампирима из женског пера, какве данас знамо.
Године 1976. објављен је сада већ култни роман америчке списатељице Ен Рајс, под насловом „Интервју с вампиром“. У свом роману Рајсова је значајно одступила од постојећег шаблона и вратила се бајроновском вампиру – усамљеном антихероју одбаченом како од стране друштва, тако и од самог себе. Њена представа вампира као прелепих бесмртника обдарених егзотичним али не и гротескним моћима прихваћена је од стране читалаштва – нарочито женске стране – до те мере да се из тога развила посебна поткулутура усредоточена на Њу Орлеанс, град у којем Рајсова смешта своје најзначајније приче.
Наредни роман у „Вампирским летописима“, како је серијал назван, објављен је тек 1985. али до тада је Рајсова већ постала култни писац. Током остатка осамдесетих и прве половине деведесетих година, поготово након екранизације „Интервјуа с вампиром“ Рајсова ће бити најпопуларнија списатељица вампирских романа и највише захваљујући њој женска представа о романтичном вампиру засениће у популарној кулутури дела писаца попут Стивена Кинга или Брајана Ламлија, који су вампире описивали као чудовишта. Управо је Ен Рајс својим делима вампира отргла из у то време доминантно мушке фантастике и учинила га симболом женског пера, што је и до данас остао.
Својим радом Рајсова је омогућила да се и другим списатељицама отвори простор да свој рад представе гладној публици. Челси Квин Јарбро је убрзо након Рајсове романом „Хотел Трансилванија“ отпочела свој серијал о вампирском грофу Сен-Жермену, такође сјајно примљен код публике, мада је ипак остао у сенци „Вампирских летописа“. Рајс и Јарбро поставиле су основна правила новог поджанра фантастике, који ће потом изнедрити низ нових међусобно испреплетених поджанрова, који се обраћају различитим читалачким циљним групама. Једна од основних поставки које су од Рајсове преузеле све потоње списатељице јесте агресивна и девијантна вампирска сексуалност, па се почесто дешава да је у савременим вампирским романима из женског пера сексуалност и секс тема над темама, којој је подређено све остало.
На самом крају осамдесетих и почетку деведесетих година неке нове списатељице ступају на сцену. Године 1989. Ненси Колинс објављује Sunglasses After Dark за који је добила награду „Брем Стокер“, Тања Хаф први роман у серијалу „Крв“ (по којем је снимљена серија „Крвне везе“) под насловом Blood Price објављује 1991. године, а 1993. Лорел Хамилтон објављује приви роман у серијалу о Анити Блејк (објављен и код нас), „Грешна задовољства“, који ће покренути нову револуцију у вампирској књижевности и показати се значајним макар колико и серијал Ен Рајс седамдесетих и осамдесетих година.
Заједнички именитељ за вампирске краљице девесетих година управо су њихове протагонисткиње. Од Колинсове до Хамилтонове, све списатељице деведесетих година баве се јаким и самосталним женама, које често долазе најпре у сукоб с неким древним вампиром пореклом најчешће из Европе, несвиклим на еманциповане жене с краја 20. века, а потом с њим остварују везу, приморавајући их снагом свог карактера да их поштују.
Овај шаблон остаће на снази све до краја деведесетих година, па и до прве половине двехиљадитих. За разлику од девијантне сексуалности у романима Ен Рајс, вампирско женско перо деведесетих труди се да покаже како жене нису само извор хране или секса за вампире с једне стране, или даме у невољи које треба спасити с друге, већ самосталне и снажне особе сасвим у стању да се старају о себи и довољно интелигентне да доносе одлуке о свом животу и томе како ће га водити. Тај приступ довео је до још већег пораста популарности вампирског женског пера, што је пак довело до тога да велики издавачи све више простора у својим издавачким плановима одвајају управо за овакву књижевност.
недеља, 14. фебруар 2010.
Fantasy Role Play PINDOSTAN: THE WORLD OF PELEVINCRAFT
by The Angel of Blasphemy
Pre nego što počnemo, dugujem cenjenom auditorijumu duboko izvinjenje za svoje opravdano-neopravdano izbivanje sa sa bloga u toku više od mesec dana. U svoju odbranu imam da kažem samo to da za mene kao studenta i čoveka, da parafraziram T.S. Eliota, January was the cruellest month, te se stoga radujem neizmerno budućnosti neopterećenoj rokovima (barem onim ispitnim, jer mrka kapa od toga da ću se provući kroz život bez te sile što boga ne moli). U svakom slučaju, ovaj uvod nije posvećen meni, već služi tome da vas obavestim da su mi neke ptičice, slučajno moje, šapnule da cenjena publika želi još Peljevina. To je želja koju sa velikim zadovoljstvom ispunjavam danas. So, here it is:
Ne verujem da je dražesni Viktor pisao svoju novu zbirku pripovedaka pod nazivom Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana („Plato”, 2009) sa namerom da ostavi na čitaoce utisak koji sam ja ponela pročitavši je. Ne verujem čak ni da je, dosledan sebi, imao ikakve namere – Peljevin se čita iz čistog plezira, kao što pretpostavljam da Peljevin piše iz čistog plezira (a i nije da se autorska prava, barem tamo gde se takvo što da naplatiti, ne isplate – mada, nisam ja takav nečovek da našem Viktoru prišijem takvu jednu etiketu kao što je konzumerizam – hajde da se pravimo da smo i vi i on i ja izvan svih tih gadosti modernog sveta).
Elem, kakav je taj utisak koji želim da podelim sa vama? Hajde da počnemo od očiglednog. Zbirka. Pet pripovedaka. Naizled potpuno različite. Pitanje: Dobro bre, čovek, odakle ti ideja da ih turiš u istu knjigu? Nemoj mi reći da si i ti još jedan od onih Rusa…da, da…od onih što piju votku sa antifrizom...I onda lampica. Pogledam bolje i shvatim. Ne, nije ovo još jedna od onih zbirki u koje autori strpaju pet nasumično odabranih tekstova koje su zapisali u svesku na putu do kuće, ko u fijakeru, ko u autobusu, ko u metrou. Ova ima neki red, ili kako ono reče Polonije: Though this be madness, yet there is method in't. I da bismo shvatili taj red, okrenućemo se onome što ja lično i personalno ne šljivim baš mnogo: role play i video igrama. Ako već znamo da našeg druga Viktora nadasve zanima odnos izmedju imidža i suštine (o čemu sam pričala u prethodnom blogu posvećenom dotičnom piscu), onda je ova zbrika sasvim prirodan nastavak svih njegovih prethodnih dela.
U prvoj pripovetki u nizu pod imenom „Sala karijatida koje pevaju“ susrećemo se sa junakinjom Lenom čiji posao je da u novoizgradjenom kompleksu za zabavu ruskih tajkuna sa još tri devojke izigrava karijatidu koja će po želji klijenta pevati, odnosno mjaukati muzičke numere. Devojke gole i ofarbane u zeleno (da ne odskaču od ambijenta sale), udrogirane vojnom hemikalijom koja omogućava da se 48 sati nepomično stoji u položaju karijatide zarađuju prilične pare, ALI...naravno odmah se pojavilo to ali (pa zar ste sumnjali uopšte?)...tu su nuspojave. Dotična se droga proizvodi od otrova koji luči bogomoljka. A kad se žena i bogomoljka spoje u jednom svesnom organizmu, dobijete i grđe od Ane Nikol Smit, Bog da joj dušu prosti...
U drugoj priči, pod nazivom „Hranjenje Kufuovog krokodila“ susrećemo se sa simpatičnim oligarhom Aleksejem Ivanovičem i njegovim pratiocima Tanjušom i Igorom koji posmatraju performans uličnog mađioničara, ALI...svet u kome žive već odavno je šund-predstava osrednjeg čarobnjaka. Dok Aleksej raskrinkava mađioničareve trikove, prestiž pripada nekom drugom. Na vama je da pogodite kome.
Treća pripovetka (meni omiljena, priznajem) po imenu „Nekropandur“ prikaz je lika i dela policijskog generala Krušina, u slobodno i radno vreme nekromanta. Kombinujući majstorski velike dileme savremenog ruskog društva, namely, loš saobraćaj u Moskvi, homoseksualnost i pravoslavni paganizam, Peljevin postavlja pred nas večitu dilemu svakog malog, osrednjeg i velikog uma: „Ima li života posle smrti?” Odgovor je, nažalost, ipak očigledan. Čak i da ima, koliko je legitiman takav život? I da li se to uopšte može nazvati životom?
Četvrta priča, „Fridmanov prostor“ opet se bavi gospodom ruskim tajkunima, no na drugačiji način. Odavno je poznato da postoji sprega između para i nauke. Novac služi tome da kupi gladan mozak, a kada se taj mozak nahrani, u znak zahvalnosti razvije hipotezu o prirodi novca. A sve to pod motom: Para na paru ide. Zamislite kada biste mogli naučno dokazati tačnost te poslovice. Još sad zamislite kad bi to otkriće bilo zaista važno. Ako ste ruski tajkun, možda je to za vas pitanje života i smrti.
Životom i smrću bavi se i poslednja priča, „Asasin“. Jedna legenda, mnogo komentara, a svi se zapravo bave nevažnim aspektom priče – hašišom. Dobro, de, razumem, nisu droge nebitne, pošast je to...ALI, to nije poenta sufijske legende. Poenta je u tome da su politički pigmeji upravo to što im ime i govori. Nažalost, tome pripada većina onog šljama koji sebe voli da zove intelektualcima. Dakle, Peljevin ovde ima i jaku socijalnu poruku, kao i uvek. Osim što je on previše pametan dečko da iznosi istu vilama na svetlost dana. Ko ima oči videće, ko ima uši čuće...
Nego, da se vratimo onom mom utisku pošto smo se upoznali malo sa pričama. Među vama, cenjeni čitatelji, sigurno ima onih koji mnogo bolje poznaju svet video i role play igara. Istina je da kad se bavim prvim sa neizmernim zadovoljstvom varam, a ovim drugim se ne bavim ama baš nikako. No, cela me je zbirka nekako podsetila na jednu od tri video igre što sam ih u životu igrala: Heroes of Might and Magic. E, pa tamo kad birate koju ćete kampanju ili scenario odigrati piše vam kom alignment-u pripada vaš heroj. To može biti nature, magic, death, knighthood ili chaos. Kakve to veze ima sa Peljevinom? Nipošto ne tvrdim da je Viktor igrao Heroes of Might and Magic, ali ja koja jesam (lažem, nisam igrala, samo sistematski varala) nekako primetih da glavni junaci priča, od prve do pete, odgovaraju alignment-u u ovoj igri. Mi svi znamo da je naš Viktor dovoljno pametan da se poigrava svime što pruža naše potrošačko društvo kome je komercijalnost i vera i ideologija. U svojim ranijim delima koristio je sličan princip (uzmite na primer njegov Šlem užasa). Ako pretpostavimo da je Lena otelotvorenje boginje majke koliko i prostitutka, onda njen poslodavac čika Peća može biti igrač koji upravlja junakinjom koristeći novac umesto kompjuterske opreme koliko i makro. A kad porazmislite o tome kako Peljevin opisuje čika Pećin stil odevanja, bude vam jasno da ovaj sigurno nije obični makro. Odela i zalizana kosa nisu njegova furka...On više voli šorceve i majice sa printom (my favourite: na grudima stoji ispisano DKNY, a ispod tog natpisa Definitely Ktulhu, not Yahweh – hajdemo ljubitelji epske fantastike, guknite! Očekujem da sretnem bar jednu takvu majicu na ulicama Beograda).
Zapravo, kud bolje fantastike od realnosti u kojoj živimo? Ako se dobro zapitate šta je zaista istina, udarićete u dekartovsku konstantu i to ne zato što možete biti sigurni da postojite zato što posedujete sposobnost razmišljanja, već zato što je to jedini način da ne poludite preispitujući i realnost samog mišljenja (mada to Peljevin radi sa mnogo uspeha, po mojoj skromnoj oceni…no, ipak, deco, ne pokušavajte ovo kod kuće..svake sigurnosti radi). Tragedija Peljevinovih junaka (ne zaboravimo da se ipak radi o poslednjim pesmama) jeste u tome što za njih zaista važi cogito, ergo sum...mi smo ti koji imaju uvid u to koliko je zapravo krha realnost za koju se oni grčevito drže. Čovek je čovek u punom smislu tek kad nestane onog dualizma koji hindustanci nazivaju majom- iluzija da je naše telo odvojeno od duše i svesti, da uopšte može postojati tripartitni čovek ( koji tako viđen izaziva u misticima asocijacije na ruske babuške ili Wash-and-Go šampon). Nažalost, ovakvu vrstu prosvetljenja preživeo je samo Sidarta Gautama, i bio srećan do prirodnog upokojenja (ovo o sreći prihvatimo samo ako smo u stanju da progutamo časnu pionirsku koju nam je ponudio Herman Hese). Ali, hej, Sidarta je prohodao čim se rodio...Nama običnim smrtnicima koji pokušavamo da ne postanemo politički pigmeji ostaje samo to da čitamo knjige i nađemo način da preživimo to što će nam njihova suština, i pored najboljih namera da u nju proniknemo, uvek biti van domašaja. Kao i suština života, uostalom. No, to ne znači da bi trebalo da odustanemo. Baš naprotiv...
Pre nego što počnemo, dugujem cenjenom auditorijumu duboko izvinjenje za svoje opravdano-neopravdano izbivanje sa sa bloga u toku više od mesec dana. U svoju odbranu imam da kažem samo to da za mene kao studenta i čoveka, da parafraziram T.S. Eliota, January was the cruellest month, te se stoga radujem neizmerno budućnosti neopterećenoj rokovima (barem onim ispitnim, jer mrka kapa od toga da ću se provući kroz život bez te sile što boga ne moli). U svakom slučaju, ovaj uvod nije posvećen meni, već služi tome da vas obavestim da su mi neke ptičice, slučajno moje, šapnule da cenjena publika želi još Peljevina. To je želja koju sa velikim zadovoljstvom ispunjavam danas. So, here it is:
Ne verujem da je dražesni Viktor pisao svoju novu zbirku pripovedaka pod nazivom Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana („Plato”, 2009) sa namerom da ostavi na čitaoce utisak koji sam ja ponela pročitavši je. Ne verujem čak ni da je, dosledan sebi, imao ikakve namere – Peljevin se čita iz čistog plezira, kao što pretpostavljam da Peljevin piše iz čistog plezira (a i nije da se autorska prava, barem tamo gde se takvo što da naplatiti, ne isplate – mada, nisam ja takav nečovek da našem Viktoru prišijem takvu jednu etiketu kao što je konzumerizam – hajde da se pravimo da smo i vi i on i ja izvan svih tih gadosti modernog sveta).
Elem, kakav je taj utisak koji želim da podelim sa vama? Hajde da počnemo od očiglednog. Zbirka. Pet pripovedaka. Naizled potpuno različite. Pitanje: Dobro bre, čovek, odakle ti ideja da ih turiš u istu knjigu? Nemoj mi reći da si i ti još jedan od onih Rusa…da, da…od onih što piju votku sa antifrizom...I onda lampica. Pogledam bolje i shvatim. Ne, nije ovo još jedna od onih zbirki u koje autori strpaju pet nasumično odabranih tekstova koje su zapisali u svesku na putu do kuće, ko u fijakeru, ko u autobusu, ko u metrou. Ova ima neki red, ili kako ono reče Polonije: Though this be madness, yet there is method in't. I da bismo shvatili taj red, okrenućemo se onome što ja lično i personalno ne šljivim baš mnogo: role play i video igrama. Ako već znamo da našeg druga Viktora nadasve zanima odnos izmedju imidža i suštine (o čemu sam pričala u prethodnom blogu posvećenom dotičnom piscu), onda je ova zbrika sasvim prirodan nastavak svih njegovih prethodnih dela.
U prvoj pripovetki u nizu pod imenom „Sala karijatida koje pevaju“ susrećemo se sa junakinjom Lenom čiji posao je da u novoizgradjenom kompleksu za zabavu ruskih tajkuna sa još tri devojke izigrava karijatidu koja će po želji klijenta pevati, odnosno mjaukati muzičke numere. Devojke gole i ofarbane u zeleno (da ne odskaču od ambijenta sale), udrogirane vojnom hemikalijom koja omogućava da se 48 sati nepomično stoji u položaju karijatide zarađuju prilične pare, ALI...naravno odmah se pojavilo to ali (pa zar ste sumnjali uopšte?)...tu su nuspojave. Dotična se droga proizvodi od otrova koji luči bogomoljka. A kad se žena i bogomoljka spoje u jednom svesnom organizmu, dobijete i grđe od Ane Nikol Smit, Bog da joj dušu prosti...
U drugoj priči, pod nazivom „Hranjenje Kufuovog krokodila“ susrećemo se sa simpatičnim oligarhom Aleksejem Ivanovičem i njegovim pratiocima Tanjušom i Igorom koji posmatraju performans uličnog mađioničara, ALI...svet u kome žive već odavno je šund-predstava osrednjeg čarobnjaka. Dok Aleksej raskrinkava mađioničareve trikove, prestiž pripada nekom drugom. Na vama je da pogodite kome.
Treća pripovetka (meni omiljena, priznajem) po imenu „Nekropandur“ prikaz je lika i dela policijskog generala Krušina, u slobodno i radno vreme nekromanta. Kombinujući majstorski velike dileme savremenog ruskog društva, namely, loš saobraćaj u Moskvi, homoseksualnost i pravoslavni paganizam, Peljevin postavlja pred nas večitu dilemu svakog malog, osrednjeg i velikog uma: „Ima li života posle smrti?” Odgovor je, nažalost, ipak očigledan. Čak i da ima, koliko je legitiman takav život? I da li se to uopšte može nazvati životom?
Četvrta priča, „Fridmanov prostor“ opet se bavi gospodom ruskim tajkunima, no na drugačiji način. Odavno je poznato da postoji sprega između para i nauke. Novac služi tome da kupi gladan mozak, a kada se taj mozak nahrani, u znak zahvalnosti razvije hipotezu o prirodi novca. A sve to pod motom: Para na paru ide. Zamislite kada biste mogli naučno dokazati tačnost te poslovice. Još sad zamislite kad bi to otkriće bilo zaista važno. Ako ste ruski tajkun, možda je to za vas pitanje života i smrti.
Životom i smrću bavi se i poslednja priča, „Asasin“. Jedna legenda, mnogo komentara, a svi se zapravo bave nevažnim aspektom priče – hašišom. Dobro, de, razumem, nisu droge nebitne, pošast je to...ALI, to nije poenta sufijske legende. Poenta je u tome da su politički pigmeji upravo to što im ime i govori. Nažalost, tome pripada većina onog šljama koji sebe voli da zove intelektualcima. Dakle, Peljevin ovde ima i jaku socijalnu poruku, kao i uvek. Osim što je on previše pametan dečko da iznosi istu vilama na svetlost dana. Ko ima oči videće, ko ima uši čuće...
Nego, da se vratimo onom mom utisku pošto smo se upoznali malo sa pričama. Među vama, cenjeni čitatelji, sigurno ima onih koji mnogo bolje poznaju svet video i role play igara. Istina je da kad se bavim prvim sa neizmernim zadovoljstvom varam, a ovim drugim se ne bavim ama baš nikako. No, cela me je zbirka nekako podsetila na jednu od tri video igre što sam ih u životu igrala: Heroes of Might and Magic. E, pa tamo kad birate koju ćete kampanju ili scenario odigrati piše vam kom alignment-u pripada vaš heroj. To može biti nature, magic, death, knighthood ili chaos. Kakve to veze ima sa Peljevinom? Nipošto ne tvrdim da je Viktor igrao Heroes of Might and Magic, ali ja koja jesam (lažem, nisam igrala, samo sistematski varala) nekako primetih da glavni junaci priča, od prve do pete, odgovaraju alignment-u u ovoj igri. Mi svi znamo da je naš Viktor dovoljno pametan da se poigrava svime što pruža naše potrošačko društvo kome je komercijalnost i vera i ideologija. U svojim ranijim delima koristio je sličan princip (uzmite na primer njegov Šlem užasa). Ako pretpostavimo da je Lena otelotvorenje boginje majke koliko i prostitutka, onda njen poslodavac čika Peća može biti igrač koji upravlja junakinjom koristeći novac umesto kompjuterske opreme koliko i makro. A kad porazmislite o tome kako Peljevin opisuje čika Pećin stil odevanja, bude vam jasno da ovaj sigurno nije obični makro. Odela i zalizana kosa nisu njegova furka...On više voli šorceve i majice sa printom (my favourite: na grudima stoji ispisano DKNY, a ispod tog natpisa Definitely Ktulhu, not Yahweh – hajdemo ljubitelji epske fantastike, guknite! Očekujem da sretnem bar jednu takvu majicu na ulicama Beograda).
Zapravo, kud bolje fantastike od realnosti u kojoj živimo? Ako se dobro zapitate šta je zaista istina, udarićete u dekartovsku konstantu i to ne zato što možete biti sigurni da postojite zato što posedujete sposobnost razmišljanja, već zato što je to jedini način da ne poludite preispitujući i realnost samog mišljenja (mada to Peljevin radi sa mnogo uspeha, po mojoj skromnoj oceni…no, ipak, deco, ne pokušavajte ovo kod kuće..svake sigurnosti radi). Tragedija Peljevinovih junaka (ne zaboravimo da se ipak radi o poslednjim pesmama) jeste u tome što za njih zaista važi cogito, ergo sum...mi smo ti koji imaju uvid u to koliko je zapravo krha realnost za koju se oni grčevito drže. Čovek je čovek u punom smislu tek kad nestane onog dualizma koji hindustanci nazivaju majom- iluzija da je naše telo odvojeno od duše i svesti, da uopšte može postojati tripartitni čovek ( koji tako viđen izaziva u misticima asocijacije na ruske babuške ili Wash-and-Go šampon). Nažalost, ovakvu vrstu prosvetljenja preživeo je samo Sidarta Gautama, i bio srećan do prirodnog upokojenja (ovo o sreći prihvatimo samo ako smo u stanju da progutamo časnu pionirsku koju nam je ponudio Herman Hese). Ali, hej, Sidarta je prohodao čim se rodio...Nama običnim smrtnicima koji pokušavamo da ne postanemo politički pigmeji ostaje samo to da čitamo knjige i nađemo način da preživimo to što će nam njihova suština, i pored najboljih namera da u nju proniknemo, uvek biti van domašaja. Kao i suština života, uostalom. No, to ne znači da bi trebalo da odustanemo. Baš naprotiv...
субота, 13. фебруар 2010.
Вампири у савременој књижевности – део први
Uputstvo za upotrebu:
Pred vama je dorađeni tekst predavanja o vampirskim ciklusima koje sam održao u Domu omladine. Ovo nije tekst koji će biti objavljen u "Zabavniku", već više faktografski osvrt na vampirske serijale i mala hronologija vampira kao ideje u fokloru i književnosti. Ilustracija za tekst je delo Boba Živkovića - i moram priznati da mi je velika čast što njegova ilustracija krasi moj tekst.
Порекло вампира
Реч вампир једина је реч српског порекла која је постала заједничка свим светским језицима. Овај израз први пут је забележен у једном извештају из 1725. године упућеном бечком двору, где се говори о сељаку Петру Благојевићу из данашњег Кисиљева код Пожаревца, који се повампирио и усмртио деветоро особа, укључујући и свог сина, пре него што је месни свештеник позвао тадашње аустријске власти да помогну селу против вампира. У присуству два царска официра и службеника аустријске власти, Благојевићев гроб је откопан и леш му је спаљен, након што се утврдило да не показује никакве знаке распадања, а на уснама су му наводно били видљиви трагови свеже крви.
За овај случај у Европи се прочуло 1729. године, када су лондонске новине писале о њему, што је довело до ширења праве вамприрске хистерије Западном Европом.
Реч вампир, коју је аустријски службеник прибележио у свом извештају потиче од старије словенске речи упир, коју још користе Пољаци, као и Срби из Баније и Лике. Упир значи неспаљени, а пошто су Стари Словени своје мртве спаљивали, на савремени српски језик упир би се превело као неупокојени (или немртви, како се често лоше преводи енглески израз undead). У старословенском обичају спаљивања мртвих вероватно се крије зачетак једног од најбитнијих обележја савременог вампира из поп-културе – његове рањивости на сунце. Наиме, изворни вампир је током дана био у дубоком сну, али излагање сунчевим зрацима ни на који начин није било погибељно по њега, како данас имамо прилике да читамо или гледамо у холивудким филмовима.
У српском народу појмови вампир и вукодлак били су синоними готово све до двадесетог века. Ово је често збуњивало истраживаче народних предања, а нарочито странце. Тек се упоређивањем општесловенских веровања, али и истраживањем која су крајем деведесетих година обављена међу Србима из Лике, дошло до објашњења овог наизглед необичног преклапања. Наиме, Стари Словени веровали су да су вукодлаци заправо моћни волшебници који су у стању да се по вољи преобразе у вукове и да по смрти постају вампири. Отуд и порекло веровања да вампир може да се претвори у неке животиње, а најчешће у вука (иначе, претварање у шишмиша још је један мит из Холивуда). Овакво предање сачувало се и до данашњих дана мећу српским становништвом некадашње Војне Крајине, односно Лике, Баније и Кордуна, које је по досељавању с Косова током великих сеоба очувало многа веровања Старе Србије. Сем међу Србима из западних крајева некадашње Југославије, предање да вукодлаци по смрти постају вампири сачувано је и у данашњој Украјини, као и у још неким словенским земљама. Иначе, занимљиво је да вампир има мању улогу у народним веровањима што се више иде на исток у оквиру словенског корпуса. На пример, код Руса је вампир тек лутајући покојник, а код Украјинаца меша се с вешцем. Дакле, колевка савременог вампира је Балкан, нарочито онај део који настањују Срби. Овај став поткрепљује и податак да је током средњег века цар Душан неколико пута морао да шаље војску у села која је захватио страх од вампира, како су забележили дубровачки трговци. Последњи забележени случај масовне вампирске хистерије у Србији одиграо се 1923. године у Београду, када се веровало да у Босанској број 61. обитава вампир.
Зачеци вампирске књижевности – деветнаести век
Осамнаести век био је обележен страхом од вампирске пошасти која ће похарати Европу. што је највероватније био пресудан тренутак у урезивању вампира у колективно несвесно западне цивилизације, али то је довело и до настанка првих вампирских сторија почетком деветнаестог века. Заправо, деветнаести век ће одредити уметничку представу о вампиру која ће током двадесетог бити доминантна у књижевности и кинематографији и која ће се променити тек у освит двадесет првог столећа.
Једно од првих књижевних дела која за тему узимају вампире била је немачка поема „Вампир“ из 1748, дело Хајнриха Августа Осенфелдера, што је уједно и једно од првих дела у којима се вампира придаје изражен еротски карактер. На енглеском језику прво помињање вампира у књижевности везује се за поему „Талаба Уништитељ“ из 1797, у којој се љубавница протагонисте након смрти претвара у вампира, али у поеми има тек споредну улогу.
Најзначајније своје тренутке вампири у енглеској али и светској књижевности доживљавају у деветнаестом веку, почевши од Бајроновог помињања вампира у поеми „Каурин“ 1813. Потом ће уследити чувени Полидоријев „Вампир“, чији је протагониста – лорд Рутвен – био књижевно отелотворење управо Бајроновог лика и бурног живота. Године 1828. објављен је први роман о вампирима из женског пера – „Скелетни гроф, или вампирска љубавница (The Skeleton Count, or The Vampire Mistress) списатељице Елизабет Керолин Греј. Тада изузетак, крајем двадесетог и почетком двадесет првог столећа ромаи о вампирима постаће суверено поље припадница лепшег пола. Средина 19. века обележена је петпарачким романом „Вампир Варни“ (1847), а потом и завршницом „Орканских висова“ у којој Емили Бронте служећи се Хитклифовом кућепазитељком саопштава читаоцу могућност да је Хитклиф заправо вампир.
Два најважнија дела у историји вампирске књижевности објављена су у сутон 19. века. Реч је о романима „Кармила“ (1872), ирског писца Шеридана Ле Фануа и – наравно – „Дракула“ (1897) Брема Стокера. Ова два романа учврстили су сада већ класичну представу о вампиру као сексуалном створењу и грабљивцу и постали део светске популарне културе као мало које књижевно остварење до тада.
четвртак, 11. фебруар 2010.
VALKIRA - Marija Semjonova
by High Duke
Ovo izdanje, iako na prvi pogled deluje kao jedan roman, zapravo sadrži sam roman Valkira i još tri pripovetke: Hromi kovač, Bajač i Labudovi odleću. Ova dela su pisana oko 1990 godine, pre serijala o Vukodavu koji je proslavio Mariju Semjonovu, što se u nekim stvarima može i videti, a čitalac koji je upoznat sa Vukodavom ne može da se odupre utisku da je u pitanju oprobavanje pera. Za razliku od njenih kasnijih dela okrenutih fantastici, ovde imamo pretežno istorijski roman smešten u deveti vek na sever Evrope, Baltičko more gde zajedno žive, trguju i ratuju različiti narodi.
Roman je pisan u prvom licu, prateći Zimu Željanovu, za svoje vreme neobičnu devojku. Ona je kao mala ostala bez oca, a po običaju naroda njena majka se preudala za brata svog muža. Zimka je tako najstarija kćer od koje se očekuje da se prva uda, što njoj nije ni na kraj pameti, zato što zna da nije bilo ko za nju već „Onaj kojeg uvek čeka“ (što stoji i kao podnaslov romana). Ona provodi vreme pomažući u kući i lutajući šumom u pratnji svog jedinog pravog prijatelja, psa Ćutka, vešto izbegavajući sve prosce, često tako što pokazuje da je bolji strelac od njih. Rutinu života njenog roda narušava dolazak vožda Mstivoja i njegove družine koji im saopstavaju da se sada nalaze pod njihovom zaštitom, hteli to ili ne. Drugačiji svet, svet ratnika, utiče na Zimku, koja kada stric pokuša prisilno da je uda, napušta dom i odlazi kod Mstivoja da postane ratnica.
Roman odiše divnom atmosferom, Semjonova majstorski dočarava svakodnevni život ljudi u to surovo i teško vreme i bogato slika taj svet mnoštvom detalja kao što su brojni običaji i razna sujeverja. Sama radnja je pomalo spora, budući da nema neki centralni tok, mada retko dosadna pošto čitalac uživa u toku autorkinog jezika, ispunjenog brojnim arhaizmima i istorizmima koji daju na autentičnosti dela. Rat nikako nije predstavljen samo kao slavni boj, već kao realistična, prljava klanica u kojoj svi mogu da umru, a i najboljeg ratnika mogu da savladaju dva protivnika.
Čekanje prave ljubavi i pobuna protiv prisilnog braka je tema koja se ponavlja i u još dve pripovetke: Hromom kovaču i u Labudovi odleću, kao što će se kasnije pojaviti i u Vukodavu. Jedna od stvari koja je takođe izgleda svojstvena Semjonovoj, jesu nagli krajevi koji ne često ne daju čitaocu nekakav zadovoljavajuć završetak priče, epilog tog uglavom hepi enda, već mnoge stvari podrazumevaju. To su iskusili i čitaoci četvrte knjige Vukodava što je mnoge ostavilo nezadovoljnim, što se može reći da je i ovde slučaj.
Druga priča, Bajač, sadrži najviše fantastičnih elemenata i najbliža je istorijskom fantaziju. Dok u Valkiri imamo razne magijske obrede, fantastične legende i Zimkino sporazumevanje za drvećem, sve se to može podvesti pod veru glavne junakinje da je sve to stvarno. U Bajaču srećemo više magije u koju lakše možemo poverovati. Glavni lik je ratnik, Neždan, jedini preživeli bitke u kojoj je poginuo njegov vožd i cela njegova vojska. On putujući u potrazi za novim voždom kojeg će služiti, nailazi na onemoćalog bajača Bratila kome pomaže, ni sam ne znajući zašto. Njih dvojica ostaju gosti prvog sela na koje nailaze, a koje želi da zadrži bajača što je duže moguće. Ogrubelo srce starog ratnika smekšava zbog dvoje siročića, odbačenih od strane sela, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Na sopstveno iznenađenje, otkriva da uz njih pronalazi svoj dom.
Poslednja pripovetka, Labudovi odleću, ponovo se vraća motivu ropstva, budući da glavnog lika, četrnaestogodišnjaka Tvrda, zatičemo kao zarobljenika Urmanskog (Norveškog) pljačkaša, koji je pobio celu njegovu porodicu i njega prodaje kao roba na pijaci. I pored toga što je slabašan, njega kupuje Dobrinja, usmar (kožar), zaljubljen u devojku višeg roda. Tvrd postaje upetljan u sopstvenu osvetu ubici roditelja i nesrećnu ljubav svog gospodara. Ponovo, Semjonova ovde pokazuje koliko su surovi zakoni tog sveta, ali i da i pored toga čovečnost i samilost ipak postoje.
среда, 10. фебруар 2010.
The Circle is Complete... Novi naslovi u "Laguni"
Vesti za danas su sledeće: "Laguna" me je upravo angažovala da završim prevod serijala "Točak vremena" pokojnog Roberta Džordana. Danas sam potpisao ugovor za roman Crossroads of Twilight i prevodiću naizmenično jednog Džordana, jednog Sendersona. Cilj je da se do kraja ove godine sustigne ritam objavljivanja u Americi - to jest, da se stigne do dvanaeste knjige.
Sem Džordana i Sendersona, "Laguna" uskoro objavljuje "Laži Loka Lamore" Skota Linča i prvi roman u serijalu Vampire Academy iz pera Rišel Mid, dok je "Ime vetra" Patrika Rotfasa planiran za jesen. Za ljubitelje sfa dobra vest je da će se ponovo krenuti s serijalom "Vorkosigan".
Sem Džordana i Sendersona, "Laguna" uskoro objavljuje "Laži Loka Lamore" Skota Linča i prvi roman u serijalu Vampire Academy iz pera Rišel Mid, dok je "Ime vetra" Patrika Rotfasa planiran za jesen. Za ljubitelje sfa dobra vest je da će se ponovo krenuti s serijalom "Vorkosigan".
понедељак, 8. фебруар 2010.
петак, 5. фебруар 2010.
Hir vi gou agen...
I evo nas u novoj godini. Prošle su sve slave i praznici, sem kineske Nove godine, ali tu srećom ne slavim. Vreme je da se ponovo krene s poslom, a bogami i s blogom. Od ponedeljka očekujte nove tekstove - nakupilo se toga poprilično - a u narednim sedmicama imaćete prilike da čitate moja pisanija i u "Politikinom zabavniku". Nadam se da će ova godina u izdavačkom smislu biti bolja od prethodne, mada ako se po jutru dan poznaje... Ali hajde da ne kukumavčimo. Videćemo kakvi će vetrovi duvati s Maglenih planina i da li će Mračni ostati u Šajol Gulu (valjda sam tako preveo?). Pišemo se u ponedeljak.
Пријавите се на:
Постови (Atom)