Prosečan žitelj Srbije – ne nužno i etnički Srbin – ima običaj da na pitanje „Šta je najbolje što vaša zemlja ima da ponudi?“ odgovara sa „Hrana!“. Naravno, etnička kuhinja, kako to njurojški kritičari restorane vole da kažu, bitan je element svih nacionalnih identiteta i gotovo bez izuetka prva stvar sa kojom se strani posetioci susretnu prilikom dolaska u neku zemlju. Šta je Grčka bez girosa, ili Nemačka bez piva, je li tako? Međutim, čini se da je Srbija jedina zemlja na svetu gde je hrana izdignuta na postolje presudnog činioca nacionalnog identiteta. Šta je Srbin bez rakije, praseta na ražnju, sarme i kavurme?
Veličanski pokušava da da odgovor na pitanja nacionalnog identiteta, istorijskog putovanja od naroda do nacije i na raznorazne teorije zavere, gradeći kulu od slanine i pršute mesto od karata – što je možda i primereno naciji koja sebe smatra mesožderskom, a zapravo je Albanija jedina država u Evropi koja jede manje mesa po glavi stanovnika od nas. Nameće se pitanje šta mi to jedemo, kad nije meso. Pa, pogledajte vesti ma koje televizije i videćete čime nas to hrane.
Istorija povjesti je srpsko Fukoovo klatno. Prikladno naciji koja se ponosi četvrtinom tehnički nepismenog stanovništva, knjiga je mala po obimu, ali je zato bogata po sadržaju. Teška satira sa elementima tragedije, Istorija povjesti pogađa u srž srpskog, srbijanskog i jugoslovenskog – što da ne – društveno-političkog života, kako se to nekada govorilo i raskrinkava mitove koje smo o sebi izgradili, krajnje efikasno i sa neskrivenim ogorčenjem.
Razlog zašto se ova knjiga našla na baš ovom blogu – čak i pre nego što sam rešio da se ne bavim samo fantastikom – ogleda se u činjenici da je reč o svojevrsnoj alternativnoj istoriji srpskog i pridruženih naroda, pisanu kao iz pera Edmunda Crnogujnog. Čitajući o plemenu Ajvara i sličnim spodobama, ne možete a da se ne osvrnete na ono što znate o sebi i ljudima oko sebe, pitajući se koliko je toga tačno a koliko je surova neslana šala, nakon koje su zaboravili da nam kažu „Aprilili“. Dapače, Istorija povjesti je toliko dobra da se ne da pročitati u jednom dahu. Za jednu humorističku knjigu sadrži toliko bolnih istina da preporučujem da čitate po tek nekoliko stranica dnevno. Ali preporučujem da je pročitate. Ako vam nešto znači, ova knjiga ima Nightflier’s Seal of Approval.
Нема коментара:
Постави коментар