AMERIKANAC KOJI JE DOBIO NOBELA
Odmah da se razumemo, ovaj roman nije nikakva fantastika. Ali jeste fantastičan roman. Na kraju krajeva, dobio je Nobelovu nagradu. To valjda nešto znači, zar ne?
Evropljani obično imaju pogrešnu percepciju američke književnosti, koja je uglavnom utemeljena na obilju beletristike i petparačkih romana kojima SAD zasipaju Evropu i Aziju. Zaslepljeni konzumentskom američkom kulturom, prosečni evropski čitaoci nekako su stali kod Hemingveja i Selindžera, s malim izletima prema Tompsonu i Bukovskom od strane onih pustolovnijih, i onda otkrili latinoameričku književnost, koju počesto ne razumeju, ali bar je ne razume ni niko od njihovih prijatelja, pa onda svi mogu da se međusobno dive svojoj erudiciji i nekonformitetu. Dabome. I onda IPS objavi Sola Beloua.
"Humboltov dar" bio bi veličanstven roman i da nije dobitnik Nobelove nagrade. Prvobitno zamišljen kao kratka priča, "Humboltov dar" se oteo svom stvaraocu i prerastao u prilično obimno delo, koje bih najpre okarakterisao kao roman o stvarnom životu zavijenom u šarenu lažu fikcije.
U suštini, pisac je usredsređen na kontempliranje o odnosu umetnosti i materijalizma u zemlji koja je sebe načinila hramom ovog potonjeg. Prateći karijere dvojice pisaca između kojih vlada odnos mentora i štićenika, Belou pripoveda o uspehu i neuspehu i o tome kako uspeh u materijalnom svetu ne mora nužno da znači i uspeh u duhovnom, ali i obratno.
Dvojica protagonista "Humboltovog dara" - veliki pesnik Humbolt fon Flajšer i pisac u usponu Čarli Sitrin - otelotvorenja su tog sukoba duhovnog i materijalističkog. Flajšerova težnja da oplemeni društvo u kojem živi dovodi ga do smrti u relativnoj anonimnosti, dok Sitrin zahvaljujući svom konformizmu postaje uspešan pisac i scenarista.
Sitrin vremenom prodaje dušu đavolu, u vidu jednog čikaškog gangstera, i odaje se svim porocima koje uspeh nosi sa sobom, usput gubeći ono što ga je i činilo umetnikom i što mu je taj uspeh i donelo. Međutim, reči njegovog mentora na kraju mu pomažu da se izvuče iz zlatne krletke u koju se sam zatvorio i da povraati umetnički integritet, koji je zapravo temelj na kojem je Sitrinova ličnost izgrađena.
"Humboltov dar" se da čitati na više načina i nesumnjivo će svakom čitaocu otkriti nešto drugo. S jedne strane, ovaj roman pripoveda o faustovksoj nagodbi sa samim sobom i prodaji duha zarad srebroljublja - dakle, obraća se čitaočevoj intimi - a sa druge strane, govori o dekadenciji društva i urušavanju kolektivne plemenitosti duha kako bi se otvorio prostor za komercijalizaciju i vulgarizaciju umetnosti, od čega korist imaju samo preprodavci duša, oličeni u industriji zabave, bar u ovom slučaju.
Dilema Čarlija Sitrina i američkog društva sredine prošlog veka upravo je ona sa kojom se mi danas suočavamo. IPS nam je darovao roman iz kojeg se sasvim sigurno mogu izvući više nego korisni saveti o tome kako ploviti više nego opasnim brzacima savremenog života, a pri tom ne izgubiti sebe.
Нема коментара:
Постави коментар