MALTEŠKI ŠIŠMIŠ - Ljubomir Damjanović

Putešestvije ovog romana do mojih ruku bilo je jako čudno i dugotrajno. Odmah nakon što sam ga dobio od izdavača, dočepala ga se moja devojka - i pročitala ga iste večeri, mene potpuno ignorišući. To je već bilo dovoljno da mi zagolica radoznalost. Taman sam se ponadao da će mi pasti šaka, kad ga se dočepala moja majka. Ja opet izvisio. Tokom naredne dve nedelje, roman me je stalno zaobilazio - kao pravi šišmiš u mraku - a ja sam bezuspešno pokušavao da ga uhvatim, potpuno sluđen kikotima samozadovoljnih čitača.

Naposletku, kada sam ga napokon oteo od poslednjeg prijatelja-rođaka-mučkog dušmanina, gotovo da sam već izgubio volju i želju za čitanjem. Srećom, moj mozak je odavno sviknut da svakog dana primi određenu dozu droge od mastila na hartiji, tako da mi nije dao izbora već me je pod pretnjom migrene oterao do police i primorao da se zavalim u krevet i počnem da čitam.
Malteški šišmiš po strukturi je takozvani mozaički roman. Ono što ga od drugih romana takve strukture razlijuje jeste broj autora. Naime, mozaičke romane piše nekoliko autora, koji najčešće pripovedaju o različitim protagonistima. Malteški šišmiš je čedo jednog pisca, ali pisca koji je bio vrsan poznavalac fantastike, te me ne bi čudilo da je bio nadahnut serijalom Wild Cards Džordža Martina i kompanije.

Po žanru, reklo bi se da je ovo delo urbane fantastike. Odigrava se u našem prostoru i vremenu i govori jezikom nama bliskim, kakvim se govori na ulicama naših sela i gradova i psuje u gradskom prevozu. Tu se primećuje uticaj Lorel Hamilton i možda Mercedes Leki, naročito u karakterizaciji.

S treće strane, ovo je roman vrcavog humora i sarkastičnog suda o životu, kakav se sreće u romanima o Disksvetu Terija Pračeta, ali i kod našeg Nušića.
Sve u svemu, ovo nipošto nije originalno delo – ni po strukturi, ni po temi, ni po žanru, ni po pristupu. Ne tražite to od Šišmiša. Ali ovo jeste vraški zabavan roman, kakav se retko sreće u ovom vremenu.

Naime, iz svake rečenice i svake stranice izbija ljubav najpre prema žanru, a potom i prema pisanoj reči uopšte koju je pisac sasuo u labavo povezane intimne storije o porodici Sarić. Ako kod Tolkina vidimo žal za minulim epskim vremenima Beovulfa i Grendela, kod Damjanovića vidimo žal za onim što nikada nije ni bilo – za nenormalnošću drugačije vrste od one na koju smo navikli.

Vešto se poigravajući kako savremenom pop-kulturom i aluzijama na Tarentinove filmove i kultne žanrovske serije, tako i folklorom i mentalitetom naroda čiji je deo bio, Damjanoviću je potpuno spontano pošlo za rukom da napiše pitko i zabavno delo, poput kakvog žanrovski opredeljenog Dušana Kovačevića, jednako prihvatljivo i fantastama i glavnotokašima, dopadljivo i duhovito, sasvim dovoljno obimno da bude ozbiljno, ali ne preobimno da bi postojala opasnost da postane dosadno... Pošlo mu je za rukom da napiše roman nakon čijeg se čitanja osećate baš dobro. To je retkost koje sebe nikako ne smete lišiti. This novel has Nightflier's Seal of Approval.