Jukio Mišima – Mornar koji je izneverio more (IPS, 2009)

SLAVA I/ILI SMRT

by the Angel of Blasphemy



Prvo ćemo malo da pričamo o Mišimi. Zato što bez toga ovu knjigu nećete baš doživeti na pravi način. Naravno, ako su vam Mišimina dela i njegov lik već poznati, imate punu podršku autora da ovaj deo preskočite (neću se osećati uvređeno i povređeno, časna pionirska!).
Inače u životu ne polažem mnogo na teorije dragog Sigmunda. Sve je to krasno i interesantno, ali hajde da budemo realni: većina bi odmah počinila samoubistvo setivši se samo svog detinjstva. Većina ljudi na planeti zemlji nije, čak i kad je za to bilo uslova, imala srećno detnjstvo. I to nema nikakve veze sa seksualnim fiksacijama. Ima veze sa običnim, svakodnevnim životom, sa svim onim igračkama koje vam nisu kupili, a vi ste ih želeli. Ali ako dopustimo čika Zigiju da to ipak na neki način utiče na sve nas, onda Mišima postaje nešto jasniji.
Vidite, naš Jukio Mišima rodio se kao Kimitake Hiraoka u Tokiju. To uopšte ne bi bilo važno da tata Hiraoka nije bio državni službenik (molim da se japanski državni službenik razlikuje od Mice Ubice i da se ima na umu ona mudrost majke Bridžit Džouns: „Japanci...okrutna rasa, draga.“). No, kada je imao one kritične godine (citat, Aristotel: „Dajte mi dete do pet godina i vratiću vam čoveka“ – kao što znamo, on je vratio Aleksandra Makedonskog), Mišimu je pod svoje uzela baba po ocu. Ona je bila vanbračna kći aristokrate i želela je da njena porodica dostigne ono što je njoj pripadalo po biološkom pravu. Nana je i običavala da ispoljava svoju mračnu stranu – nasilje i fascinaciju smrću. Unuk nije smeo da mrdne iz kuće (posebno se kažnjavala pomisao na izlazak na sunčevu svetlost – vamp baka, nema šta...), ni da se igra sa vršnjacima. Provodio je vreme okružen trima rođakama, njihovim lutkama i origami-figurama (možda bi ovde trebalo da napomenem da Mišimu mnogi kritičari optužuju za mizoginiju). Ipak, ona ga je upoznala sa predivnim svetom knjiga i Kabuki drama i pričala mu bajke koje su ga inspirisale da u trenucima dosade i sam počne da piše. Sa 12 godina života vratio se roditeljima svestan svog dara za pisanje. A tamo ga je čekao tata Hiraoka, koji je, da odmah napomenemo, smatrao da samo određena vrsta dečaka voli književnost. I tu vrstu dečaka, kako reče Rambo Amadeus, „kod nas u Crnu Goru šalju na robiju“.
Pokušavajući da istera tog zloduha iz svog sina, tata Hiraoka ga je vodio na železničku stanicu, i držao ga čvrsto dok brzi voz ne projuri tik uz Jukiovo lice. Često je uništavao dečakove domaće zadatke iz književnosti i bilo šta što bi ovaj usput napisao...No, sve to nije sprečilo mladog Hiraoku da se drži pera. U nastojanju da se bavi onim što je voleo, dečak je uz pomoć profesora koji su ga podržavali smislio pseudonim: Jukio Mišima (Jukio na japanskom znači nešto kao „čovek koji dobija šta želi, srećnik“, a znak kojim se ispisuje simbolizuje „muško, muškost, heroja“ – mada ja o svemu ovome ne bih znala kaz’ti mnogo, jer japanski ne govorim ni u snu (kako reče Đole Balašević: „ako su lagali mene i ja lažem vas“)). I tako se naš Mišima školovao, prolazeći pakao i u školi i kod kuće: kad je priznao drugovima da piše, nisu ga odveli na železničku stanicu; samo su ga sistematski maltretirali (što je kasnije opisivao u nekolicini svojih dela). U svakom slučaju, dogurao je do fakulteta, završivši prava na Univerzitetu u Tokiju. Zaposlio se, kao dobar sin, u Ministarstvu finansija na mestu službenika...i nakon godinu dana dao otkaz kako bi se posvetio pisanju. Neki će reći „srećom“, no znamo da tata Hiraoka nije mislio tako.



Ali da ne dužim mnogo, ono što je važno za sva Mišimina dela, pa tako i za ovo, je to da je on stalno preispitivao svoju muškost. Zato što samo određena vrsta dečaka voli književnost. Može se reći da je pitanje da li će se biti doživljen kao pripadnik te vrste dečaka centralno pitanje u Mišiminim delima. On sam je jedno vreme bio verenik Mičiko Šode (prostom svetu poznatija kao carica Mičiko od Japana, žena cara Akihita). Oženio se gospođicom Joko Sugijama i dobio dvoje dece. Sa druge strane, zna se da je posećivao japanske gej barove, da jeste imao neuobičajeno topla prijateljstva sa muškarcima (ali hej – niko me neće ubediti da, na primer, spartanska doktrina male bonding-a podrazumeva homoseksualnost...homoerotičnost možda, suštinsku homoseksualnost ne nužno)... Slavu je Mišimi donelo upravo delo koje govori baš o latentnom homoseksualcu koji je prinuđen da se krije iza maske mačoa (Ispovesti jedne maske). No, hajde da ne budemo opterećeni Frojdom (barem onoliko koliko je on bio opterećen seksom), pa da zaključimo da jedan pisac najbolja dela izvlači iz onih priča čiji junaci su ljudi koji kriju neku veliku tajnu.
Druga stvar važna za Mišimu je odnos prema vojnoj tradiciji Japana. Sa jedne strane, imamo čoveka koji se nije borio u II svetskom ratu zato što je na regrutaciji bio prehlađen, i koji je, znajući da se radi o običnoj prehladi, bez grižnje savesti prihvatio doktorski zaključak da je u pitanju početna faza tuberkuloze; sa druge strane, isti taj Mišima u zrelosti počinje da upražnjava nimalo naivan samurajski egzercirung, pridružuje se japanskoj teritorijalnoj odbrani, te osniva militarističko udruženje kome je smrt za povratak carevog božanskog statusa pitanje časti. Na kraju se ipak odriče i cara, ljutit zato što se isti odrekao božanskog statusa (ma jok, bre, ovo sa Mičiko nema nikakve veze).
A sad onaj veseliji deo za poklonike horora. Kako je Mišima sistematski uništio sebe. Ako se uzme u obzir sve što je nađeno nakon njegove smrti, zaključujemo da je Mišima planirao da izvrši seppuku najmanje godinu dana. Niko, ni članovi njegove porodice, ni najbliži prijatelji i članovi njegove grupe nisu bili svesni tih priprema. Grupa je bila ubeđena da idu da izvrše puč kojim će caru vratiti njegova tradicionalna prava. Upali su u kasarnu u sklopu glavnog štaba japanske teritorijalne odbrane u Tokiju, svezali komandanta i zabarikadirali se. Kada je Mišima vojnicima okupljenim u dvorištu sa balkona objasnio zbog čega je njegova grupa tu, oni su počeli da se smeju grohotom. Mišima je prekinuo govor, vratio se u sobu i započeo ritual seppuku-a. Ljubitelji Japana znaju da je običaj da se nad samurajem u trenutku najvećeg bola izvrši dakikubi – odsecanje glave. U slučaju Mišima, pomoćnik (kaishakunin) nije baš obavio posao kako valja (jer je poenta u tome da glava ostane na ramenima prikačena tankim komadom mesa), pa je drugi učenik morao da preuzme na sebe taj zadatak. I eto. Mišima je sada, nažalost, uglavnom poznat kao čovek koji je izvršio seppuku. Kažem nažalost, zato što je on ipak izuzetan pisac.



Red je da se konačno pozabavimo i knjigom. Idemo klasičnom metodom. Junaci ovog dela su Noboru Kuroda (godina: 13, učenik ), njegova majka Fusako (godina: 33, udovica koja nakon smrti muža sama vodi radnju za prodaju luksuzne robe iz Evrope), Rjuđi Cukazaki (godina: 34, mornar, drugi oficir na teretnom brodu Rakujo) i Šef (godina: 13, jedan opak klinac). Mesto radnje: Jokohama. Vreme radnje: leto i zima šedeset i neke... Zaplet: Leto. Noborua podiže samohrana Fusako. Noboru voli brodove i more. Fusako ima veze koje će im omogućiti da obiđu teretnjak Rakujo koji je pristao u luku da iskrca robu. Cukazaki je drugi oficir na Rakuju i vodi ih u obilazak. Da bi mu se zahvalila, Fusako izvodi mornara na večeru. Fusako i mornar završavaju u krevetu. Zima. Cukazaki ponovo dolazi u Jokohamu. Odlučuje da batali more i da se oženi Fusako.
Idila? Jok more. Nije Mišima Danijela Stil. A kao što biva u takvim slučajevima, sve bi bilo u redu samo da Noboru nije…emo klinac na japanski način.
Zaboravite odmah na ono što mi Zapadnjaci podrazumevamo pod terminom emo klinac. Mamini i tatini sinčići i ćere koji nose idiotske frizure koje su prekopirali upravo iz japanskih mangi (i koje na duge staze mogu samo da dovedu do pogoršanja vida), furaju neku šatro mračnu šminku (sa naglaskom na dečake koji više pažnje posvećuju svojim noktima i trepavicama od prosečne žene), nosaju tupe žilete oko vrata i kao priveske na torbama, navodno se dive smrti, okupljaju se po sobama ofarbanim u tamne boje i kao tamo izražavaju svoj bunt prema svetu pućkajući tanke cigarete za dame i čitajući sopstvene sklepane stihove na temu svetskog bola...pričaju prazne priče o lepoti samoubistva i seckaju kožu iznad vena prethodno istupljenim nožićima....nose uzane farmerke, imaju bulimiju i anoreksiju... i na sve to slušaju Tokio Hotel (za čijeg pevača odbijam da poverujem da je muško, ali odbijam da poverujem i da je žensko)...dobro, shvatate: mrzim male emo folirante.



Naš junak Noboru i njegov drugar Šef su daleko opakija vrsta emosa. Ona koja je odrasla uz knjige o slavnoj japanskoj tradiciji, a pritom živi u zemlji kojoj je zaluđenost tom slavnom tradicijom kao nagradu donela dve atomske bombe. Noboru je, kao što ćete videti iz knjige, jedan od onih nestabilnih dečaka koji početak puberteta prolaze bez oca. Njegova majka mnogo radi, tu je i domaćica, ali veći deo dana dečak provodi sam, osuđen na sopstvene misli i dileme. On je po svemu uzorno dete: odličan učenik, pristojan dečak, uglađen i fin...Duboko u sebi, on je nesiguran. I kao takav, lako potpada pod uticaj jednog malog psihopate.
Šefov lik je zapravo najinteresantniji u celoj knjizi. Izdvaja se po svemu, pa čak i po načinu naracije. Ostali likovi su prikazani uglavnom kroz doživljeni govor. Mi imamo uvid u njihove najskrivenije dileme, misli i želje. Šef je sakriven od nas. Njega upoznajemo kroz dijaloge koji su nam izneseni u Noboruovim sećanjima. I ono što vidimo je otprilike ovo: bogati klinac čiji roditelji uvek rade i nemaju vremena za njega, večito sam u ogromnoj kući; pročitao čitavu očevu biblioteku trudeći se da prekrati vreme; prezire svoje roditelje, oca pre svih; u suštini, nadnaravno inteligentan; potpuno psihotičan; neosporni autoritet labilnim dečacima (koje oslovljava po brojevima, umesto po imenima) i ljut na svet koji zanemaruje njegovu navodnu veličinu i ne prepoznaje sjaj njegovog briljantnog uma na pravi način.
I sve bi to možda i bilo normalno za grupu dečaka koji su tek ušli u pubertet, da ova grupa nije opsednuta herojstvom i prirodom prave muškosti. Oni upoznati sa legendom o Četrdesetsedmorici Ronina prepoznaće težnje ovih dečaka. Odbacivanje prljavog sveta odraslih u kome trka za novcem i briga o porodici oduzima svaku priliku za ostvarivanje sna o slavi jeste prioritet koji je nametnuo Šef. Ali ako slavu, kao što u japanskoj kulturi često biva, izjednačite sa smrću, stvari nužno moraju krenuti nekim drugim tokom. Stereotipni Zapadnjak, kome je dokaz da se slava postigla intervju kod Larija Kinga i učestvovanje u Velikom Bratu VIP, može doživeti Mišimu kao potpunog ludaka koji govori o stvarima o kojima i ne treba da se misli. Japanac, sa druge strane, razume tu dinamiku na sasvim drugi način. Za slavnu, časnu smrt se priprema celoga života. I samo retki to uspeju da ostvare. A ovi dečaci teže baš tome.
Zato i izvode samurajske mentalne vežbe i vežbaju izvođenje seppuku-a na životinjama. Doktrina apsolutne neosteljivosti takođe je deo tog treninga. Po njoj, samuraj svoj um uvodi u takvo stanje da u trenutku borbe osim njega i protivnika nema ničega na ovom svetu - ni bol, ni umor, ni teren, ni okolnosti ne smeju da ga ometaju. Važna je samo borba. Ovakvo fokusiranje omogućava samuraju da odbije mačem strele odapete u pravcu njegovog srca, glave i ostalih vitalnih tačaka, na primer.
Jeste da samurajski trening započinje u ranoj mladosti, ali feudalni Japan je, kao i feudalna Evropa, odavno mrtav. Moderni svet je, da prostite, upravo svet foliranata. Mi prodajemo maglu o svemu, pa čak i o svojoj istoriji (uopšte ne mora da znači da je neki antički ili srednjovekovni čovek bio išta manji folirant od modernog; čak bih se usudila da kažem da je poslednja faza evolucije bila ona u kojoj je čovek sišao sa drveta - od tada samo bolje varamo zahvaljujući tehnološkim postignućima koja su kao perje kod pauna: služe tome da jedna ružnjikava ptica deluje privlačno). Šef, Noboru i ostali dečaci su, kao i sve što mi poznajemo (i kao što Šef, nažalost, sasvim ispravno zaključuje, ali ne vidi da je i sam upravo deo onoga što želi da izbegne) samo proizvod opšteg foliranja ovog sveta. Možete kukati nad time i biti emo folirant, a možete se i pomiriti sa time i ponašati se koliko-toliko normalno. Zrelost je, nažalost,stvar izbora. To nam Mišima pokazuje kroz lik Cukazakija, čoveka koji je mnogo više od onoga što ume da pokaže svetu. I kada bi Noboru samo znao da Cukazaki, barem u onome o čemu zapravo sanja, nije ništa drugačiji od njega i njegovih drugara, tragedije ne bi ni bilo. No, kao što već rekoh: Mišima nije Danijela Stil.
Međutim, Mišima fantastično, barem po mom skromnom mišljenju, opisuje muško-ženske odnose. Gotovo hirurški precizno i bez ikakve patetike, on se uvlači pravo u duše svojih junaka oba pola.I to radi barem dvadeset puta bolje od mnogih koji ceo život navodno piskaraju o heteroseksualnoj ljubavi. Da ilustrujem: Rjuđi želi da ispriča Fusako toliko toga o svojim pogledima na život, univerzum i sve ostalo. Duboko u duši on je savršeni filozof. Međutim, uspeva da priča samo o zelenišu iz brodske kuhinje. Fusako bi, pa opet, da sazna da li je taj drugi oficir onaj snažni muškarac koji će je štititi do kraja života, a opet je neće zatvoriti u kuću da robuje šporetu (jer to nije njena misija na ovom svetu); ipak, uspeva samo da maše lepezom. Na kraju je Rjuđi ubeđen da ona nije žena o kojoj je sanjao, a ona je sigurna da pred sobom ima samo jednog prostodušnog mornara...No, ipak ostaju verni jedno drugom punih šest meseci, iako su se zarekli da to neće činiti. Eto vam lepe distinkcije između zaljubljenosti i ljubavi. Mišima to majstorski prikazuje.
Ako tražite da izdvojim tri simboličke dimenzije koje dominiraju ovom knjigom, to su žena, more i slavna smrt. Žena nije samo Noboruova majka, žena je biće koje vezuje dušu. Kao takva, opasna je za onog ko želi da okusi slobodu i slavu. Ne mislim da Mišima mrzi žene. On samo oseća da žena jeste moćna poput mora. Na neki način, slavna smrt se može ostvariti samo kroz ženu i na moru. Te tri dimenzije su vezane neraskidivim vezama i kada se preklope nad jednim čovekom, za njega ovaj svet prestaje da postoji. No, ostaje pitanje: Kome uopšte treba slavna smrt kad se može imati pristojan život? I baš tada, kada Rjuđi Cukazaki donosi konačnu odluku prihvati svet u njegovoj nesavršenosti, nailazi grupa naizgled bezazlenih dečaka koji su čvrsto odlučili ga spreče u nameri da batali heroizam. Ako ne milom, onda silom.
I kada se sve tri dimenzije spoje u jednu, onu treću, najtežu za prihvatiti, sudbina mornara koji je izneverio more zapečaćena je. Ostaje samo to da se po japanskom zakonu osoba mlađa od 14 godina ne može osuditi za zločin.



Dakle, ne verujte deci baš uvek. Ko zna kakve se mračne tajne kriju iza pogleda nevinašceta. Zlo se pojavljuje u mnogo oblika. Grešite ako ga podcenite. Grešite ako ga prihvatite. U pravu ste samo ako ste uspete da ga nadmudrite...a za to ne postoji nikakav trening. Za to je ipak potrebno ono malo sreće – da u pravom trenutku budete Fortunin miljenik...ili da to jednostavno bude vaša sudbina.

MRTAV DO MRAKA - Šarlin Haris

IPS je prošle godine čitaoce obradovao prvim romanom u serijalu "Drezdenovi dosijei", pod naslovom "Olujni talas", koji prati doživljaje privatnog detektiva-čarobnjaka, Harija Drezdena. Bio je to početak divnog trenda u srpskom izdavaštvu - usklađivanja s savremenim tokovima fantzijske književnosti i predstavljanja našem čitalaštvu perjanica urbane fantastike. Mada IPS nije nastavio s autorima sličnim Bučeru (zato je "Laguna" objavila Kim Harison), objavio je jedan od trenutno najznačajnijih vampirskih romana na knjižarskim policama - "Mrtvi do mraka" iz pera Šarlin Haris.

Harisova je svoj serijal otpočela pod očiglednim ogromnim uticajem Lorel Hamilton i njenog ciklusa o Aniti Blejk. Možda se to najviše očituje u opisu telesne građe njene junakinje. Harisonkina Suki Stekhaus je sušta suprotnost Aniti - visoka dugonoga plavuša malih grudi ne može po građi biti veća suprotnost metar i zgnječena šumska jagodica visokoj prsatoj crnokosoj i tamnookoj Aniti. Suki je konobarica - najlošije plačen posao u SAD - a Anita je lovac na vampire, savezni maršal, animator i usput privatni detektiv. Suki je pomalo smotana, a Anita odsečna i uvek zna šta hoće. Razlika je toliko da je sličnost neverovatna. Da, razumem da ste zbunjeni. Teza koju zastupam glasi da je Šarlin Haris bila svesna kojoj se publici obraća i da joj nikako nije potrebno da toj publici, gladnoj novih doživljaja Anite Blejk, ponudi bledu kopiju junakinje neke druge spisateljice. Stoga se potrudila da svoju heroinu učini što je moguće više u svakom pogledu drugačijom. U tome je uspela toliko da su danas Anita Blejk i Suki Stekhaus gotovo lice i naličje istog novčića. Na kraju krajeva, ako je put dovoljno dugačak, neumitno se vraća na svoj početak.

Ovo ne znači da su romani o Suki loši - naprotiv. Mada Šarlin Haris nije Lorel Hamilton kada je o spisateljskom daru reč, nije ni sklona naglim promenama misaonog sklopa svojih protagonista, tako da je Suki lagano ali sigurno sticala sve više i više poklonika među čitaocima pomalo ili poviše razočaranim serijalom o Aniti, i tako sve dok njeni doživljaji nisu preneti na mali ekran u vidu veoma gledane serije "Prava krv". Verujte, to se ne bi desilo da je ovaj serijal slabo čitan. Mada, mora se odati priznanje producentima serije, koji su uložili ozbiljan trud, pa "Prava krv" nije prošla kao "Krvne veze", serija snimana po vampirskom serijalu Tanje Haf.

"Mrtvi do mraka" je uvod u svet u kojem su vampiri obznanili svoje postojanje ljudima i zauzeli svoje mesto u društvu, a to pre svega zahvaljujuči japanskom pronalasku veštačke zamene za ljudsku krv. U ovako postavljenom svetu, protagonistikinja nije osoba od uticaja ili u prilica da učini neke velike stvari, već konobarica u jednom malom mestu, hendikepirana time što je zapravo obdarena telepatijom. Ispostavilo se da je telepatija ozbiljan hendikep, jer onemogućava osobi da se koncentriše na svoje misli od neprestanih upada tuđih razmišljananja, tako da je Suki ono što Amerikanci zovu white trash - pripadnica najsiromašnijih nedovoljno obrazovanih pripadnika južnjačkog beloputog stanovništva.



Upravo to čini ovaj roman, pa i čitav serijal, zanimljivim. Čitaoci su odavno navikli na to da vampiri, pa i njihove ubice, ljubavnice i prijatelji budu otmeno odeveno, lepo odgojeni i prefinjeni. Kod Suki to nije slučaj. Ona je siromašna devojka iz pasivnog kraja, koja radi u lokalnoj kafani - i jednog dana u to kafanu ulazi vampir, u kojeg se ona zaljubljuje.

Naizgled banalna potka služi spisateljici da se već na prvim strana pozabavi netrpeljivošću, predrasudama. zlom male sredine, položajem žene u siromašnim sredinama i mnogim drugim angažovanim temama, ali Harisova pri tom ne propušta da dobro zabavi svog čitaoca i da ovaj po završenoj knjizi želi još.

Doživljaji Suki Stekhaus u romanu "Mrtvi do mraka" tek počinju. Šarlin Haris, kako je to već slučaj s piscima urbane fantastike, postepeno dorađuje svoj svet i ispunjava ga raznim vrstama i sojevima natprirodnih stvorenja i pripoveda o njihovim međuodnosima s jedne i odnosu njih prema ljudskom društvo i ljudskog društva prema njima s druge strane.

Za svakog ljubitelja urbane fantastike ovo je neizostavno štivo.

Ginter Gras- Kutija

SRCE JE MRAČNA KOMORA

by the Angel of Blasphemy




Ovako, za početak moram da kažem da je Kutija jedna od onih problematičnih knjiga. Izuzetno je zanimljiva dok je čitate, ali ako je odmah i ne završite, ili barem ne stignete do pola, čitaćete je sledećih mesec dana. I završićete je, shodno tome, samo ako ste jako tvrdoglavi ili vam je to posao...No, da se odmah ogradim: Kutija nije loše napisana knjiga. Naprotiv.

Tehnički gledano, Grasu ovde mnogi mogu slobodno da skinu kapu. Način na koji on piše je briljantan. I upravo to čini Kutiju knjigom koja se relativno teško čita. Osećate da ne možete da je čitate iz pukog plezira čitanja. Potrebno je još nešto. Potrebna vam je koncentracija. I to savršena, jer, čak i ako ste nabavili kit-kat, ovde nema mesta za pauzu. Glasovi junaka se prepliću, preklapaju, ponekad niste sigurni šta je ko rekao...i sve to me je navelo da pomislim da je pisac ovde u ulozi sudskog stenografa. Njegov je zadatak da zabeleži, bez ikakvih predrasuda, sve ono što tužilac,optuženi, advokati, svedoci, sudija, porota i novinari iznesu. Osim što je u našem slučaju optuženi sam Gras.

To kažem zato što je Kutija Grasova autobiografija. I to njen drugi deo. U prvom delu, koji je objavljen 2006. (doduše, ne bih znala da li je kod nas uopšte izašao), opisivao je svoju mladost. Taj deo sopstvene povesti završio je 1959. godinom, godinom u kojoj je objavljeno delo koje ga je proslavilo - Limeni doboš.

Dakle, drugi deo svoje autobiografije Gras počinje leta gospodnjeg 1960. Kako je prvo govorio sam o sebi, došao je na ideju da napiše autobiografsku biografiju. To sam tako nazvala jer su likovi u Kutiji Grasova deca, i to njih osmoro, koliko ih ima iz svih svojih veza i brakova. Oni su tužitelji, advokati, novinari, porota, svedoci...ali ipak nisu sudije. Ono što jasno osećate je da ova otkačena porodica obožava svog još otkačenijeg oca, njegove četiri jake žene koje nisu uspele da ga izleče od Edipovog kompleksa, jednu dragu prijateljicu koja je možda za potrebe ove knjige i izmišljena, ili jednostavno ta stara veštica živi u samom Ginteru. Možda je baš ona personifikacija tog Edipovog kompleksa koji niko nije umeo da izleči...a možda i nije hteo. Lik Matore Mari, vlasnice neobične kutije, Agfinog fotoaparata koji je preživeo bombardovanje Berlina i koji od tada vidi prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i najskrivenije želje onih koji se nalaze na fotografijama, najbolji je deo svih Grasovih. Obična osoba, od krvi i mesa, koja čini čuda uz malu pomoć jednog starinskog fotoaparata. A možda kutija ne igra nikakvu ulogu u tome...
Sa Grasom i njegovom decom nikad ne znate. Sve može biti laž. Sve može biti istina. Sve može biti negde na sredini. A sve je zapravo magija. Magija života.



Zamislite kada bi neko svaki trenutak vašeg postojanja zabeležio kamerom. Zamislite sada kako bi bilo kada biste sve te fotografije u nekom trenutku izradili i pobacali po podu (ako pritom ne napunite sobu do vrha, ali hajde da pretpostavimo da imate prostora za tako nešto) i onda krenuli da nasumično vadite fotku po fotku. Naravno, setili biste se kad je otprilike ta fotografija napravljena (možda i ne biste, ali biste barem prepoznali ponešto)...mnogo šta od zabeleženog događaja biste verovatno i izmislili ili se jednostavno ne biste setili pojedinih detalja...bilo bi onoga što ne biste smeli ni sebi, a kamoli drugima da priznate da se uopšte dogodilo...bilo bi vas sramota...nešto bi vas razveselilo...nešto bi vas rasplakalo...nešto bi vas naljutilo...Samo jedno je sigurno. Ako biste kojim slučajem imali diktafon ili nešto slično što beleži zvuk, kada biste preslušali svoje komentare snimljene u trenutku pregledanja ovog „porodičnog albuma“, zapravo ne biste zvučali drugačije od Grasove dece.

Ova knjiga skup je takvih utisaka. Priča sastavljena iz hiljada fragmenata. Priča koja bi trebalo da bude sve samo ne nepristrasna. Jer istinska objektivnost zapravo i ne postoji – ma ko još veruje u takve gluposti? Zar Marina kutija ne dokazuje da ni fotoaparat nije objektivan, zar kutijino oko ne beleži ono što prikazuje i Galadrijelino ogledalo? I bez obzira na to da li verujemo da je to moguće ili ne, takva jedna kutija čuči u svakome od nas. Često je nazivamo čulima...Kad se film razvije u mračnoj komori našeg srca, ostaje nam samo da poput one Mare vičemo: „Đavolja rabota“, „Kakav darmar“ i „E,meni...“.

Ginter Gras i njegova deca otvorila su nam svoje duše. Saznali smo svašta o njihovim životima, a da to nismo ni tražili, baš kao što biva u dobrim razgovorima...I baš zato je teško čitati ovu relativno kratku knjigu. Kao što je teško pratiti razgovor sa osobom za čiju ste priču zainteresovani, ali istovremeno ste svesni da je ta priča sama po sebi turobna.

A priča Grasovih je takva. Oni svi jesu željena, i na uvrnuti grasovski način voljena deca, ali to ne menja činjenicu da nose duboke ožiljke kao podsećanje na tu nekonvencionalnu ljubav koju su im pružali otac-edipovac, njegove četiri jake žene i naravno...Mara. No, baš zbog toga pripadaju onoj kategoriji ljudi čije priče vredi saslušati. Džaba vam savršena porodicu i sjajno uređen život, ako ste postali ste prozaično i nadasve dosadno odraslo ljudsko biće. Takav život je, sasvim otvoreno rečeno, jadan. Better to rule in Hell than serve in Heaven, rekao je jednom Miltonov Djavo (to je onaj simpatični gospodin, moram priznati; ali, oprezno, sa simpatičnima nikad ne znate...).

I na sve to, tu je kutija koja beleži njihove najskrivenije želje. Kutija koja je zaslužna za motive svih Grasovih knjiga. Njenu tajnu nije znao niko, pa čak ni oni koji su učestvovali u događajima, čak ni oni koji su je držali, koristili, razvijali filomove njome uslikane nisu uspeli da otkriju njene najveće tajne. Jer kutija bi zapravo mogao biti i jedan osemdesetjednogodišnji dobitnik Nobelove nagrade…koji, kako je Matora govorila, „ne čuka više kako treba“. No, dok god čuka, dobro je – iz tog nepravilnog čukanja nastaje jedan magičan svet koji nikako ne treba zanemariti.



Verujem da je Kutija Grasovo pokajanje. Ne baš u smislu poslednje pomasti (Živ on nama bio još sto godina!), ali jeste pokajanje pred porodicom. Gras je mogao, da je hteo, izbaciti lako one delove u kojima se njegov podmladak žali na haotično stanje u svim njegovim porodicama. Mogao je sakriti sebe pred svetom koji mu se i divio i zavideo mu u isto vreme. Ali nije. Ogolio se pred istim tim okrutnim svetom i mirno podneo optužbe svoje dece. I to je ono što ovu knjigu čini većom od tomova i tomova hvalospeva koje je mogao ispisati da je želeo. Sve ono što naslućujemo iz isprekidanih rečenica okteta Gras i sami smo već prošli ili tek treba da prođemo. I zato je ovu knjigu teško pročitati.

Ali neću ništa drugo da vam kažem osim da to ipak pokušate da uradite. Budite malo tvrdoglavi, ako to inače niste. Zainatite se, jer nemate šta da izgubite. A dobićete možda mnogo. Dobićete mir. I poželećete da možda tako i vi, za svoj osamdesetprvi rođendan, okupite svu svoju decu, skuvate im lonac čorbe od sočiva i dopustite im da vam sude. A onda da to suđenje i podnesete. Jer kakvo god ono bilo, ostaje to da vam sude iz ljubavi. Iste one koja ih je vodila kada su svi pristali da ispune očevu rođendansku želju. Iste one zbog koje su podneli sve to njegovo „nepravilno čukanje“. Iste one koja ih za njega veže oduvek i zauvek. Naposletku, Grasu dugujem samo jedno: zahvalnost za to što je ovu priču podelio sa svima nama. Ako je ovo njegova labudova pesma u knjževnosti, onda znam zašto taj izraz ne treba upotrebljavati olako.I zašto autobiografije nikako ne treba pisati pre nego što ne navršite barem sedamdesetpet godina života...i pre nego što barem jednim svojim delom ne obeležite zauvek evropsku književnost.

Izgubljeni tekst Konana

Nedavno mi je skrenuta pažnja da u mom prevodu Dolaska Konana Simerijanca koji je izdao IPS u dve priče nedostaju poveliki delovi teksta. Reč je o pričama Kraljica Crne obale i Zlikovci u kući. Odmah sam se bacio na otkrivanje problema i ubrzo utvrdio o čemu se radi. Do greške je došlo u prelomu teksta prilikom dodavanja ilustracija. Ilustracije idu preko cele strane i praktično su zamenile po celu stranu teksta. Tako da ću ovde pokušati da ispravim tu grešku koliko je to moguće (nekompletnu knjigu malo šta može da popravi, toga sam bolno svestan) time što ću postovati nedostajuće delove teksta, uz izvinjenje čitaocima.

U Kraljici Crne obale tekst nedostaje u četvrtom poglavlju, Napad iz vazduha između strana 142 i 143:

Nešto se pokrenu u tami iza drveća. Odjednom oivičeno uzdižućim mesecom, Konan ugleda mrakom zaklonjene glave i ramena zverskih kontura. I tada iz senki tamna obličja pođoše ka njemu, tiho, brzo, nisko trčeći – dvadeset velikih pegavih hijena. Njihovi balavi očnjaci blještali su pod mesečinom, a oči sijale kako ni u jedne prave zveri to ne čine.

Dvadeset: znači da su koplja pirata ipak uzvratila čoporu. Još dok je to mislio, Konan privuče strelu do uveta, uz brujanje tetive senka plamenih očiju poskoči u vis i koprcajući se pade. Ostatak nije usporio; primicali su se, a među njih su poput kiše smrti, padale Simerijančeve strele, nošene svom silinom i preciznošću čeličnih mišica, teranih mržnjom vrelom poput ognjenih lomača pakla.

U svojom ludačkom gnevu nije promašio; vazduh je bio ispunjen pernatim uništenjem. Pomor koji je počinio među nadolazećim čoporom bio je strahovit. Manje od polovine je stiglo do podnožja piramide. Ostali su pali na širokim stepenicama. Zureći u plamteće oči, Konan je znao da ta stvorenja nisu zveri; bogohulnu razliku nije video samo u njihovom neprirodnom rastu. Odisali su aurama osetnim poput crne magle koja se uzdiže iz močvare pune leševa. Kakvom bezbožničkom veštinom su ta bića dovedena u postojanje, nije mogao da pretpostavio; ali znao je da se suočava sa đavolštinom crnjom od Bunara Skelosovog.

Skočivši na noge, on snažno nategnu luk i zari poslednju strelu iz blizine u veliku dlakavu priliku koja je skočila ka njegovom vratu. Strela je bila poput letećeg zraka mesečine koji je bljesnuo pred njim, nejasna na svom putu, ali zver grčeći se pade iz vazduha pravo na glavu, potpuno prostreljena.

A onda se ostatak njih bacio na njega, u košmarnom naletu plametećih očiju i balavih očnjaka. Njegov žestoki zamah mača prvog rascepi na dvoje, a onda ga siloviti udarac ostalih obori. Slomio je usku lobanju jabukom balčaka, osećajući kako se kost rasprskava i krvi i mozak oblivaju njegovu ruku; a onda, ispustivši mač, beskoristan u tako smrtonosno bliskoj borbi, on krenu da uhvati grkljane dva užasa koja su u nemom gnevu kidisala i škljocala ka njemu. Njihov ogavni oštri vonj ga gotovo uguši, a sopstveni znoj ga zaslepe. Samo oklop ga je spasao da ne bude u trenutku pokidan u komadiće. Zatim, njegova gola desna šaka uhvati dlakavo grlo i pokida ga. Leva ruka, promašivši grkljan druge zveri uhvati i slomi njenu prednju nogu. Kratko cviljenje, jedini povik u toj groznoj bici, i užasno nalik ljudskom, ote se osakaćenoj zveri. Na bolesni užas tog povika iz zverskog grla, Konan nehotice popusti svoj stisak.

Prva, kojoj je krv liptala pokidane vratne vene, baci se na njega u poslednjem grču gneva, i uhvati čeljustima njegovo grlo – da bi pala mrtva, dok je Konan još uvek osećao razdiruću agoniju njenog stiska.

Druga, skočivši napred na svoje tri noge, napala je njegov stomak kao što bi to učinio vuk, zapravo kidajući karike oklopa. Odbacivši u stranu umiruću zver, Konan ščepa obogaljeni užas i sa naporom mišića od kojeg se sa njegovih krvlju isprskanih usana ote ječenje, podiže je i vis, stežući koprcajućeg, kidišućeg demona u svojim šakama. Na trenutak se zaneo izgubivši ravnotežu, i osetio njegov kužni dah vreo na svojim nozdrvama, a njegove čeljusti su škljkocale ka Konanovom vratu; onda ga je odbacio od sebe da se silinom koja je skršila kosti stropošta niz mermerne stepenice.

Kako se zateturao na široko razmaknutim nogama, grčeći se za dah, džungla i mesec su krvavo plutali pred njegovim pogledom, a zamah krila slepog miša bio glasan u njegovim ušima. Pognuvši se, napipao je mač i, teturavo se uspravivši, pijano stegnuo noge i obema rukama podigao veliko sečivo iznad glave, otresajući krv iz očiju dok je u vazduhu iznad sebe tražio neprijatelja.

Umesto napada iz vazduha, pramida se odjednom užasno zanjiha pod njegovim stopalima. Čuo je glasno krckanje i video visoki stub iznad sebe kako se njiše poput štapa. Odjednom šokom povraćen u život, on odskoči daleko odatle; stopala mu padoše na stepenik, na pola puta nadole, koji se zaljulja pod njim, i sledeći očajnički skok ga odnese sa piramide. Ali baš kako su mu pete dotakle zemlju, sa strahovitim treskom, poput lomljave planine, piramida se sruši, a stub gromovito pade rasprsnuvši se u komade. Na trenutak zaslepljen od kataklizme, učini mu se kao da sa neba padaju krhotine mermera. A onda se krš slomljenog kamena primiri, belasajući se pod mesecom.

U Zlikovcima u kući nedostajuća strana je 287 u trećem poglavlju.

„Otvara naspramna vrata“, reče Nabonid. „Tako mi Mitre, više je čovek nego što sam čak i ja pretpostavio! Vidite, izmaglica izlazi iz odaje, i rasipa se. On čeka da bude bezbedno. Sada diže drugu ploču. Oprezan je – zna za kob sivog lotosa, koja donosi ludilo i smrt. Mitre mi!“

Murilo se trznu od siline tog povika.

„Naša jedina šansa!“, uzviknu Nabonid. „Ako napusti prostoriju iza nas na par minuta, možemo rizikovati da pojurimo uz one stepenice.“

Odjednom napeti, posmatrali su kako se čudovište gega kroz jedna vrata i nestaje. Sa podizanjem staklenih ploča, zastori su ponovo pali, sakrivajući odaju smrti.

„Moramo da rizikujemo!“, zavapi Nabonid i Murilo vide kako mu na licu izbija znoj. „Možda će se otarasiti tela kao što je video da ja činim. Brzo! Pratite me uz stepenice!“

On dotrča do stepenice i ustrča uz njih sa agilnošću koja zapanji Murila. Mladi plemić i varvarin su mu bili odmah za petama, i začuli su njegov snažan uzdah olakšanja kada je otvorio vrata na vrhu stepenica. Oni utrčaše u široku prostoriju čiji su odraz dole videli. Taka nije bilo nigde na vidiku,

„On je u odaji sa leševima!“, uzviknu Murilo. „Zašto da ga ne zarobimo tamo kako je on zarobio njih?“

„Ne, ne!“, zavapi Nabonid, a neuobičajeno bledilo oboji njegovo lice. „Ne znamo da je unutra. A mogao bi i da izađe, pre nego što stignemo do užeta za zamku! Pratite me niz ovaj hodnik; moram da stignem do svoje odaje i uzmem oružja koja će ga uništiti. Ovaj hodnik je jedini koji izlazi iz ove odaje, a da nema nekakvu zamku.“

Hitro su pošli za njim kroz zastrti prolaz nasuprot vratima odaje smrti, i izašli u hodnik sa kojeg se ulazilo u razne odaje. Nespretnom brzinom, Nabonid poče da oprobava vrata sa obe strane. Bila su zaključana, kao i vrata na drugom kraju hodnika,

„Bože!“ Crveni sveštenik se nasloni na zid, kože boje pepela. „Vrata su zaključana, a Tak mi je oduzeo ključeve. Ipak smo zatočeni.“

Murilo je zurio, zapanjen što ga vidi u tako rastrojenom stanju, i Nabonid se sa naporom pribra.

„Od te zveri sam se uspaničio“, reče on. „Da ste videli kako kida čoveka kao što sam ja video – pa, neka nam je Mitra u pomoći, ali moramo da se borimo protiv njega sa onime što su nam bogovi dali. Hajde!“

Poveo ih je natrag do zastrtog dovratka i provirio u veliku odaju na vreme da vidi kako Tak prolazi kroz naspramna vrata. Bilo je očigledno da čovek-zver nešto sluti. Njegove male, približene uši su se mrdale; besno je gledao oko sebe i prišavši najbližim vratima, trznuo je u stranu zastor i pogledao iza njega.

Nabonis ustiknu, tresući se kao prut. Zgrabio je Konana za rame. „Čoveče, usuđuješ li se da suprotstaviš svoj nož njegovim čeljustima?“

Simerijančev pogled se rasplamsa u znak odgovora.

„Brzo!“, prošaputa Crveni sveštenik i gurnu ga iza zastora, blizu zida. „Kako će nas uskoro pronaći, privući ćemo ga ka nama. Kada projuri pored tebe, zari mu sečivo u leđa ako uspeš. Ti, Murilo, pokaži mu se, a onda beži niz hodnik. Mitra zna da nemamo šanse protiv njega u borbi prsa u prsa, ali u svakom slučaju smo propali kada nas pronađe.“

Murilo oseti kako mu se krv u venama zgrušnjava, ali prikupi hrabrost, i zakorači kroz dovratak. Istog trena Tak, na suprotnom kraju odaje, okrenu se, prostreli ga pogledom i uz gromoglasni urlik jurnu. Skerletna kukuljica mu je spala, otkrivajući njegovu crnu izobličenu glavu; crne šake i crvena odora behu isprskane jarko crvenim. Bio je poput grimiznog i crnog košmara dok je jurio preko odaje, iskeženih zuba, dok su krive noge bacale njegovo ogromno telo napred užasavajućim korakom.

Hronika moje bolesti

Ako češće obilazite ovaj blog, primetili ste da u poslednje vreme nije bilo novih unosa. Najpre smo imali tehničke probleme, koje je naš novi saradnik Zakk otklonio više nego uspešno, a sada ja imam zdravstvene probleme - što će reći da sam gadno zaribao s najverovatnije bronhitisom.

Ako ništa drugo, kada je čovek bolestan bar ima vremena za čitanje. Nakupilo se tušta i tma novih naslova, pa iako sam bolestan uživam kao svinja u blatu. Doduše, da li zbog toga što sam džangrizav ili zbog toga što je zaista tako, većina nastavaka i novih romana čini mi se lošim. Zbog toga sam se okrenuo nekim starim ljubavima - knjigama koje sam već čitao na desetine puta - ali valjda se čovek okreće starim prijateljima kada mu je loše, zar ne?

U svakom slućaju, nije zgoreg podsetiti se starijih naslova, pa se nadam da ću smoći snage u narednih nekoliko dana da završim tekstove za "Zabavnik" i napišem sijaset prikaza knjiga koje sam pročitao u bolesti.

Neke nove knjige

Danas je bio naporan dan. Na sastanku u "Laguni" utanačio sam ritam rada za naredni period, mada je lako moguće da će se za nedelju dana sve promeniti. U nedostatku nešto pouzdanijih informacija - evo nekih od naslova koji nas očekuju u martu:

1st - Susan Kearney - Pendragon Legacy 03 - Jordan
1st - Brenda Joyce - de Warrene Dynasty 12 - Impossible Attraction
1st - Mara Purnhagen - Tagged
1st - Cherise Sinclair - Master of the Shadowland 04 - Lean on Me
1st - Joel Shepard - Trial of Blood & Steel 02 - Petrodor
1st - Rachel Vincent – Werecat 05 – Shift
2nd - Rachel Hawkins - Hex Hall 01 - Hex Hall
2nd - Shayla Black - Wicked 03 - Delicious
2nd - Seanan McGuire – October Daye 02 – A Local Habitation
2nd - Anne Bishop - Black Jewels 08 - Shalador's Lady
2nd - Alyssa Day - Warriors of Poseidon 07 - Atlantis Redeemed
2nd - Chris Marie Green - Vampire Babylon 06 - Deep in the Woods
2nd - Rachel Hawkins - Hex Hall
2nd - Erica Hayes - Shadowfae Chronicles 02 - Shadowglass
2nd - Victoria Laurie - Ghost Hunter Mystery 04 - Ghouls Gone Wild
2nd - Ellen Rendahl - Don't Kill the Messenger
2nd - Vicki Lewis Thompson - Babes with Brooms 02 - Chick with a Charm
2nd - Shiloh Walker - Broken
2nd - Tad Williams - Shadowmarch 03 - Shadowrise
4th - Maurice Broaddus - Knights of Breton Court 01 - King Maker
4th - Tim Waggoner - Nekropolis 02 - Dead Streets
4th - L J Smith – Vampire Diaries 06 - Shadow Souls
4th - Claudia Gray - Evernight03 - Hourglass
4th - Danielle Trussoni - Angelology
9th - Linda Fairstein - Alexandra Cooper 12 - Hell Gate
9th - Mario Acevedo - Felix Gomez 05 - Werewolf Smackdown
9th - Carrie Ryan - Forest of Hands & Teeth 02 - The Dead-Tossed Waed
9th - Kerrlyn Sparks - Love at Stake 08 - The Vampire and the Virgin
9th - Joss Ware - Envy Chronicles 03 - Abandon the Night
10th - Maya Banks - Sweet 04 - Sweet Temptation
16th - George R R Martin & Gardner Dozois - Warriors (Anthology)
16th - Carrie Vaughn - Voices of Dragons
23rd - Jenna Black – Morgan Kingsley 05 - The Devil’s Playground
23rd - Caroline Crane - Mind Games
23rd - Christy Reese - Last Chance Rescue 05 - Second Chance
23rd - Linnea Sinclair - Rebels & Lovers
30th - L A Banks - Crimson Moon 05 - Never Cry Werewolf
30th - Laura Bickle - Salamander's Tales 01 - Embers
30th - Patricia Briggs – Mercedes Thompson 05 - Silver Borne
30th - Richelle Mead – Georgina Kincaid 05 – Succubus Shadows
30th - D D Barrant – Bloodhound Files 02 – Death Blows
30th - Gail Carriger – Parasol Protectorate 02 - Changeless
30th - Talia Gryphon - Gillian Key, Paradoc 04 - Key to Justice

Komentari...

Iz nekog razloga ne mogu da odgovaram na vaše komentare. Da bismo komunicirali, molim vas da sledite link ka podforumu Nightflier's Bookspace na Znaku Sagite, postavljen iznad kartice s kategorijama. Nadam se da ćemo tako imati življu komunikaciju i obogatiti naš blog novim sadržajima.