IPS je prošle godine čitaoce obradovao prvim romanom u serijalu "Drezdenovi dosijei", pod naslovom "Olujni talas", koji prati doživljaje privatnog detektiva-čarobnjaka, Harija Drezdena. Bio je to početak divnog trenda u srpskom izdavaštvu - usklađivanja s savremenim tokovima fantzijske književnosti i predstavljanja našem čitalaštvu perjanica urbane fantastike. Mada IPS nije nastavio s autorima sličnim Bučeru (zato je "Laguna" objavila Kim Harison), objavio je jedan od trenutno najznačajnijih vampirskih romana na knjižarskim policama - "Mrtvi do mraka" iz pera Šarlin Haris.
Harisova je svoj serijal otpočela pod očiglednim ogromnim uticajem Lorel Hamilton i njenog ciklusa o Aniti Blejk. Možda se to najviše očituje u opisu telesne građe njene junakinje. Harisonkina Suki Stekhaus je sušta suprotnost Aniti - visoka dugonoga plavuša malih grudi ne može po građi biti veća suprotnost metar i zgnječena šumska jagodica visokoj prsatoj crnokosoj i tamnookoj Aniti. Suki je konobarica - najlošije plačen posao u SAD - a Anita je lovac na vampire, savezni maršal, animator i usput privatni detektiv. Suki je pomalo smotana, a Anita odsečna i uvek zna šta hoće. Razlika je toliko da je sličnost neverovatna. Da, razumem da ste zbunjeni. Teza koju zastupam glasi da je Šarlin Haris bila svesna kojoj se publici obraća i da joj nikako nije potrebno da toj publici, gladnoj novih doživljaja Anite Blejk, ponudi bledu kopiju junakinje neke druge spisateljice. Stoga se potrudila da svoju heroinu učini što je moguće više u svakom pogledu drugačijom. U tome je uspela toliko da su danas Anita Blejk i Suki Stekhaus gotovo lice i naličje istog novčića. Na kraju krajeva, ako je put dovoljno dugačak, neumitno se vraća na svoj početak.
Ovo ne znači da su romani o Suki loši - naprotiv. Mada Šarlin Haris nije Lorel Hamilton kada je o spisateljskom daru reč, nije ni sklona naglim promenama misaonog sklopa svojih protagonista, tako da je Suki lagano ali sigurno sticala sve više i više poklonika među čitaocima pomalo ili poviše razočaranim serijalom o Aniti, i tako sve dok njeni doživljaji nisu preneti na mali ekran u vidu veoma gledane serije "Prava krv". Verujte, to se ne bi desilo da je ovaj serijal slabo čitan. Mada, mora se odati priznanje producentima serije, koji su uložili ozbiljan trud, pa "Prava krv" nije prošla kao "Krvne veze", serija snimana po vampirskom serijalu Tanje Haf.
"Mrtvi do mraka" je uvod u svet u kojem su vampiri obznanili svoje postojanje ljudima i zauzeli svoje mesto u društvu, a to pre svega zahvaljujuči japanskom pronalasku veštačke zamene za ljudsku krv. U ovako postavljenom svetu, protagonistikinja nije osoba od uticaja ili u prilica da učini neke velike stvari, već konobarica u jednom malom mestu, hendikepirana time što je zapravo obdarena telepatijom. Ispostavilo se da je telepatija ozbiljan hendikep, jer onemogućava osobi da se koncentriše na svoje misli od neprestanih upada tuđih razmišljananja, tako da je Suki ono što Amerikanci zovu white trash - pripadnica najsiromašnijih nedovoljno obrazovanih pripadnika južnjačkog beloputog stanovništva.
Upravo to čini ovaj roman, pa i čitav serijal, zanimljivim. Čitaoci su odavno navikli na to da vampiri, pa i njihove ubice, ljubavnice i prijatelji budu otmeno odeveno, lepo odgojeni i prefinjeni. Kod Suki to nije slučaj. Ona je siromašna devojka iz pasivnog kraja, koja radi u lokalnoj kafani - i jednog dana u to kafanu ulazi vampir, u kojeg se ona zaljubljuje.
Naizgled banalna potka služi spisateljici da se već na prvim strana pozabavi netrpeljivošću, predrasudama. zlom male sredine, položajem žene u siromašnim sredinama i mnogim drugim angažovanim temama, ali Harisova pri tom ne propušta da dobro zabavi svog čitaoca i da ovaj po završenoj knjizi želi još.
Doživljaji Suki Stekhaus u romanu "Mrtvi do mraka" tek počinju. Šarlin Haris, kako je to već slučaj s piscima urbane fantastike, postepeno dorađuje svoj svet i ispunjava ga raznim vrstama i sojevima natprirodnih stvorenja i pripoveda o njihovim međuodnosima s jedne i odnosu njih prema ljudskom društvo i ljudskog društva prema njima s druge strane.
Za svakog ljubitelja urbane fantastike ovo je neizostavno štivo.
Gledao sam seriju True Blood, bas je zabavan tresh. Ali, Suki Stekhaus mi je najveci smor od svih protagonista koji se pojavljuju u seriji. Koliko mi je poznato, serija je radjena samo po motivima Sarlinog serijala, odnosno fenomenalni scenarista Alan Bel je izvukao maksimum iz serijala i plus dodao neophodne sastojke da bi serija uspela.
ОдговориИзбришиNe drzi me za rec, ali ako su Suki Stekhaus iz tv serije verno preneli, ona nema ni truncicu sharma i duhovitosti jedne Anite Blejk. Ona mi je neverovatno odvratna, emmo je za medalju. U pojedinim momentima (iz tv serije) je nadmasila cak i Belu Svon, najvecu smizlu u univerzumu urbane fantastike. :bljuv:
Ruku na srce, po meni Kim Harison daleko bolje i zabavnije pise od precenjene Lorel Hamilton. Nemoj me pogresno shvatiti, Volim ja Hamiltonovu Anitu Blejk, ali nije ni za prineti Rejcel Morgan. Plus, Rejcel ima sjajne i zabavne sidekick-ove. :)
Najvise se plasim od autogolova nasih izdavaca koji objavljuju moderni urbani/dark fentezi. Pucanj u nogu od Carobne knjige je bila ilustracija Gresnih zadovoljstava od Lorel Hamilton koja vise prilici Plejboju. A Lagunino izdanje od Rejcel Morgan je skoro pa savrseno od ilustracije, prevoda, lekture i korekture... sve sem prevoda naslova. ''Dead Witch Walking'' je preveden kao ''Mrtva si, vestice''... jaoj, majko mila! :((((
Summa summarum, drago mi je sto se objavljuju dela od proslavljenih spisateljica. Jos samo da se osmele da objave npr. Brajtovu i Kirnanovu, onda mogu da nakrivim kapu. :)
Sooki je najbolja !
ОдговориИзбришиProcitala sam sve knjige o Suki Stekhaus, upravo zavrsavam 10. koja je izasla u maju ove godine. Mislim da je autor gornjeg teksta napravio poprilicnu gresku opisujuci je kao "dugonogu plavusu malih grudi"!. Suki je posebno ponosno na svoje obline, punocu grudi i telo koje odise zenstvenoscu.
ОдговориИзбришиKo voli True Blood neka poseti www.truediariessrbija.com Svidece vam se.
ОдговориИзбриши