Ginter Gras- Kutija

SRCE JE MRAČNA KOMORA

by the Angel of Blasphemy




Ovako, za početak moram da kažem da je Kutija jedna od onih problematičnih knjiga. Izuzetno je zanimljiva dok je čitate, ali ako je odmah i ne završite, ili barem ne stignete do pola, čitaćete je sledećih mesec dana. I završićete je, shodno tome, samo ako ste jako tvrdoglavi ili vam je to posao...No, da se odmah ogradim: Kutija nije loše napisana knjiga. Naprotiv.

Tehnički gledano, Grasu ovde mnogi mogu slobodno da skinu kapu. Način na koji on piše je briljantan. I upravo to čini Kutiju knjigom koja se relativno teško čita. Osećate da ne možete da je čitate iz pukog plezira čitanja. Potrebno je još nešto. Potrebna vam je koncentracija. I to savršena, jer, čak i ako ste nabavili kit-kat, ovde nema mesta za pauzu. Glasovi junaka se prepliću, preklapaju, ponekad niste sigurni šta je ko rekao...i sve to me je navelo da pomislim da je pisac ovde u ulozi sudskog stenografa. Njegov je zadatak da zabeleži, bez ikakvih predrasuda, sve ono što tužilac,optuženi, advokati, svedoci, sudija, porota i novinari iznesu. Osim što je u našem slučaju optuženi sam Gras.

To kažem zato što je Kutija Grasova autobiografija. I to njen drugi deo. U prvom delu, koji je objavljen 2006. (doduše, ne bih znala da li je kod nas uopšte izašao), opisivao je svoju mladost. Taj deo sopstvene povesti završio je 1959. godinom, godinom u kojoj je objavljeno delo koje ga je proslavilo - Limeni doboš.

Dakle, drugi deo svoje autobiografije Gras počinje leta gospodnjeg 1960. Kako je prvo govorio sam o sebi, došao je na ideju da napiše autobiografsku biografiju. To sam tako nazvala jer su likovi u Kutiji Grasova deca, i to njih osmoro, koliko ih ima iz svih svojih veza i brakova. Oni su tužitelji, advokati, novinari, porota, svedoci...ali ipak nisu sudije. Ono što jasno osećate je da ova otkačena porodica obožava svog još otkačenijeg oca, njegove četiri jake žene koje nisu uspele da ga izleče od Edipovog kompleksa, jednu dragu prijateljicu koja je možda za potrebe ove knjige i izmišljena, ili jednostavno ta stara veštica živi u samom Ginteru. Možda je baš ona personifikacija tog Edipovog kompleksa koji niko nije umeo da izleči...a možda i nije hteo. Lik Matore Mari, vlasnice neobične kutije, Agfinog fotoaparata koji je preživeo bombardovanje Berlina i koji od tada vidi prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i najskrivenije želje onih koji se nalaze na fotografijama, najbolji je deo svih Grasovih. Obična osoba, od krvi i mesa, koja čini čuda uz malu pomoć jednog starinskog fotoaparata. A možda kutija ne igra nikakvu ulogu u tome...
Sa Grasom i njegovom decom nikad ne znate. Sve može biti laž. Sve može biti istina. Sve može biti negde na sredini. A sve je zapravo magija. Magija života.



Zamislite kada bi neko svaki trenutak vašeg postojanja zabeležio kamerom. Zamislite sada kako bi bilo kada biste sve te fotografije u nekom trenutku izradili i pobacali po podu (ako pritom ne napunite sobu do vrha, ali hajde da pretpostavimo da imate prostora za tako nešto) i onda krenuli da nasumično vadite fotku po fotku. Naravno, setili biste se kad je otprilike ta fotografija napravljena (možda i ne biste, ali biste barem prepoznali ponešto)...mnogo šta od zabeleženog događaja biste verovatno i izmislili ili se jednostavno ne biste setili pojedinih detalja...bilo bi onoga što ne biste smeli ni sebi, a kamoli drugima da priznate da se uopšte dogodilo...bilo bi vas sramota...nešto bi vas razveselilo...nešto bi vas rasplakalo...nešto bi vas naljutilo...Samo jedno je sigurno. Ako biste kojim slučajem imali diktafon ili nešto slično što beleži zvuk, kada biste preslušali svoje komentare snimljene u trenutku pregledanja ovog „porodičnog albuma“, zapravo ne biste zvučali drugačije od Grasove dece.

Ova knjiga skup je takvih utisaka. Priča sastavljena iz hiljada fragmenata. Priča koja bi trebalo da bude sve samo ne nepristrasna. Jer istinska objektivnost zapravo i ne postoji – ma ko još veruje u takve gluposti? Zar Marina kutija ne dokazuje da ni fotoaparat nije objektivan, zar kutijino oko ne beleži ono što prikazuje i Galadrijelino ogledalo? I bez obzira na to da li verujemo da je to moguće ili ne, takva jedna kutija čuči u svakome od nas. Često je nazivamo čulima...Kad se film razvije u mračnoj komori našeg srca, ostaje nam samo da poput one Mare vičemo: „Đavolja rabota“, „Kakav darmar“ i „E,meni...“.

Ginter Gras i njegova deca otvorila su nam svoje duše. Saznali smo svašta o njihovim životima, a da to nismo ni tražili, baš kao što biva u dobrim razgovorima...I baš zato je teško čitati ovu relativno kratku knjigu. Kao što je teško pratiti razgovor sa osobom za čiju ste priču zainteresovani, ali istovremeno ste svesni da je ta priča sama po sebi turobna.

A priča Grasovih je takva. Oni svi jesu željena, i na uvrnuti grasovski način voljena deca, ali to ne menja činjenicu da nose duboke ožiljke kao podsećanje na tu nekonvencionalnu ljubav koju su im pružali otac-edipovac, njegove četiri jake žene i naravno...Mara. No, baš zbog toga pripadaju onoj kategoriji ljudi čije priče vredi saslušati. Džaba vam savršena porodicu i sjajno uređen život, ako ste postali ste prozaično i nadasve dosadno odraslo ljudsko biće. Takav život je, sasvim otvoreno rečeno, jadan. Better to rule in Hell than serve in Heaven, rekao je jednom Miltonov Djavo (to je onaj simpatični gospodin, moram priznati; ali, oprezno, sa simpatičnima nikad ne znate...).

I na sve to, tu je kutija koja beleži njihove najskrivenije želje. Kutija koja je zaslužna za motive svih Grasovih knjiga. Njenu tajnu nije znao niko, pa čak ni oni koji su učestvovali u događajima, čak ni oni koji su je držali, koristili, razvijali filomove njome uslikane nisu uspeli da otkriju njene najveće tajne. Jer kutija bi zapravo mogao biti i jedan osemdesetjednogodišnji dobitnik Nobelove nagrade…koji, kako je Matora govorila, „ne čuka više kako treba“. No, dok god čuka, dobro je – iz tog nepravilnog čukanja nastaje jedan magičan svet koji nikako ne treba zanemariti.



Verujem da je Kutija Grasovo pokajanje. Ne baš u smislu poslednje pomasti (Živ on nama bio još sto godina!), ali jeste pokajanje pred porodicom. Gras je mogao, da je hteo, izbaciti lako one delove u kojima se njegov podmladak žali na haotično stanje u svim njegovim porodicama. Mogao je sakriti sebe pred svetom koji mu se i divio i zavideo mu u isto vreme. Ali nije. Ogolio se pred istim tim okrutnim svetom i mirno podneo optužbe svoje dece. I to je ono što ovu knjigu čini većom od tomova i tomova hvalospeva koje je mogao ispisati da je želeo. Sve ono što naslućujemo iz isprekidanih rečenica okteta Gras i sami smo već prošli ili tek treba da prođemo. I zato je ovu knjigu teško pročitati.

Ali neću ništa drugo da vam kažem osim da to ipak pokušate da uradite. Budite malo tvrdoglavi, ako to inače niste. Zainatite se, jer nemate šta da izgubite. A dobićete možda mnogo. Dobićete mir. I poželećete da možda tako i vi, za svoj osamdesetprvi rođendan, okupite svu svoju decu, skuvate im lonac čorbe od sočiva i dopustite im da vam sude. A onda da to suđenje i podnesete. Jer kakvo god ono bilo, ostaje to da vam sude iz ljubavi. Iste one koja ih je vodila kada su svi pristali da ispune očevu rođendansku želju. Iste one zbog koje su podneli sve to njegovo „nepravilno čukanje“. Iste one koja ih za njega veže oduvek i zauvek. Naposletku, Grasu dugujem samo jedno: zahvalnost za to što je ovu priču podelio sa svima nama. Ako je ovo njegova labudova pesma u knjževnosti, onda znam zašto taj izraz ne treba upotrebljavati olako.I zašto autobiografije nikako ne treba pisati pre nego što ne navršite barem sedamdesetpet godina života...i pre nego što barem jednim svojim delom ne obeležite zauvek evropsku književnost.