U Kraljici Crne obale tekst nedostaje u četvrtom poglavlju, Napad iz vazduha između strana 142 i 143:
Nešto se pokrenu u tami iza drveća. Odjednom oivičeno uzdižućim mesecom, Konan ugleda mrakom zaklonjene glave i ramena zverskih kontura. I tada iz senki tamna obličja pođoše ka njemu, tiho, brzo, nisko trčeći – dvadeset velikih pegavih hijena. Njihovi balavi očnjaci blještali su pod mesečinom, a oči sijale kako ni u jedne prave zveri to ne čine.
Dvadeset: znači da su koplja pirata ipak uzvratila čoporu. Još dok je to mislio, Konan privuče strelu do uveta, uz brujanje tetive senka plamenih očiju poskoči u vis i koprcajući se pade. Ostatak nije usporio; primicali su se, a među njih su poput kiše smrti, padale Simerijančeve strele, nošene svom silinom i preciznošću čeličnih mišica, teranih mržnjom vrelom poput ognjenih lomača pakla.
U svojom ludačkom gnevu nije promašio; vazduh je bio ispunjen pernatim uništenjem. Pomor koji je počinio među nadolazećim čoporom bio je strahovit. Manje od polovine je stiglo do podnožja piramide. Ostali su pali na širokim stepenicama. Zureći u plamteće oči, Konan je znao da ta stvorenja nisu zveri; bogohulnu razliku nije video samo u njihovom neprirodnom rastu. Odisali su aurama osetnim poput crne magle koja se uzdiže iz močvare pune leševa. Kakvom bezbožničkom veštinom su ta bića dovedena u postojanje, nije mogao da pretpostavio; ali znao je da se suočava sa đavolštinom crnjom od Bunara Skelosovog.
Skočivši na noge, on snažno nategnu luk i zari poslednju strelu iz blizine u veliku dlakavu priliku koja je skočila ka njegovom vratu. Strela je bila poput letećeg zraka mesečine koji je bljesnuo pred njim, nejasna na svom putu, ali zver grčeći se pade iz vazduha pravo na glavu, potpuno prostreljena.
A onda se ostatak njih bacio na njega, u košmarnom naletu plametećih očiju i balavih očnjaka. Njegov žestoki zamah mača prvog rascepi na dvoje, a onda ga siloviti udarac ostalih obori. Slomio je usku lobanju jabukom balčaka, osećajući kako se kost rasprskava i krvi i mozak oblivaju njegovu ruku; a onda, ispustivši mač, beskoristan u tako smrtonosno bliskoj borbi, on krenu da uhvati grkljane dva užasa koja su u nemom gnevu kidisala i škljocala ka njemu. Njihov ogavni oštri vonj ga gotovo uguši, a sopstveni znoj ga zaslepe. Samo oklop ga je spasao da ne bude u trenutku pokidan u komadiće. Zatim, njegova gola desna šaka uhvati dlakavo grlo i pokida ga. Leva ruka, promašivši grkljan druge zveri uhvati i slomi njenu prednju nogu. Kratko cviljenje, jedini povik u toj groznoj bici, i užasno nalik ljudskom, ote se osakaćenoj zveri. Na bolesni užas tog povika iz zverskog grla, Konan nehotice popusti svoj stisak.
Prva, kojoj je krv liptala pokidane vratne vene, baci se na njega u poslednjem grču gneva, i uhvati čeljustima njegovo grlo – da bi pala mrtva, dok je Konan još uvek osećao razdiruću agoniju njenog stiska.
Druga, skočivši napred na svoje tri noge, napala je njegov stomak kao što bi to učinio vuk, zapravo kidajući karike oklopa. Odbacivši u stranu umiruću zver, Konan ščepa obogaljeni užas i sa naporom mišića od kojeg se sa njegovih krvlju isprskanih usana ote ječenje, podiže je i vis, stežući koprcajućeg, kidišućeg demona u svojim šakama. Na trenutak se zaneo izgubivši ravnotežu, i osetio njegov kužni dah vreo na svojim nozdrvama, a njegove čeljusti su škljkocale ka Konanovom vratu; onda ga je odbacio od sebe da se silinom koja je skršila kosti stropošta niz mermerne stepenice.
Kako se zateturao na široko razmaknutim nogama, grčeći se za dah, džungla i mesec su krvavo plutali pred njegovim pogledom, a zamah krila slepog miša bio glasan u njegovim ušima. Pognuvši se, napipao je mač i, teturavo se uspravivši, pijano stegnuo noge i obema rukama podigao veliko sečivo iznad glave, otresajući krv iz očiju dok je u vazduhu iznad sebe tražio neprijatelja.
Umesto napada iz vazduha, pramida se odjednom užasno zanjiha pod njegovim stopalima. Čuo je glasno krckanje i video visoki stub iznad sebe kako se njiše poput štapa. Odjednom šokom povraćen u život, on odskoči daleko odatle; stopala mu padoše na stepenik, na pola puta nadole, koji se zaljulja pod njim, i sledeći očajnički skok ga odnese sa piramide. Ali baš kako su mu pete dotakle zemlju, sa strahovitim treskom, poput lomljave planine, piramida se sruši, a stub gromovito pade rasprsnuvši se u komade. Na trenutak zaslepljen od kataklizme, učini mu se kao da sa neba padaju krhotine mermera. A onda se krš slomljenog kamena primiri, belasajući se pod mesecom.
„Otvara naspramna vrata“, reče Nabonid. „Tako mi Mitre, više je čovek nego što sam čak i ja pretpostavio! Vidite, izmaglica izlazi iz odaje, i rasipa se. On čeka da bude bezbedno. Sada diže drugu ploču. Oprezan je – zna za kob sivog lotosa, koja donosi ludilo i smrt. Mitre mi!“
Murilo se trznu od siline tog povika.
„Naša jedina šansa!“, uzviknu Nabonid. „Ako napusti prostoriju iza nas na par minuta, možemo rizikovati da pojurimo uz one stepenice.“
Odjednom napeti, posmatrali su kako se čudovište gega kroz jedna vrata i nestaje. Sa podizanjem staklenih ploča, zastori su ponovo pali, sakrivajući odaju smrti.
„Moramo da rizikujemo!“, zavapi Nabonid i Murilo vide kako mu na licu izbija znoj. „Možda će se otarasiti tela kao što je video da ja činim. Brzo! Pratite me uz stepenice!“
On dotrča do stepenice i ustrča uz njih sa agilnošću koja zapanji Murila. Mladi plemić i varvarin su mu bili odmah za petama, i začuli su njegov snažan uzdah olakšanja kada je otvorio vrata na vrhu stepenica. Oni utrčaše u široku prostoriju čiji su odraz dole videli. Taka nije bilo nigde na vidiku,
„On je u odaji sa leševima!“, uzviknu Murilo. „Zašto da ga ne zarobimo tamo kako je on zarobio njih?“
„Ne, ne!“, zavapi Nabonid, a neuobičajeno bledilo oboji njegovo lice. „Ne znamo da je unutra. A mogao bi i da izađe, pre nego što stignemo do užeta za zamku! Pratite me niz ovaj hodnik; moram da stignem do svoje odaje i uzmem oružja koja će ga uništiti. Ovaj hodnik je jedini koji izlazi iz ove odaje, a da nema nekakvu zamku.“
Hitro su pošli za njim kroz zastrti prolaz nasuprot vratima odaje smrti, i izašli u hodnik sa kojeg se ulazilo u razne odaje. Nespretnom brzinom, Nabonid poče da oprobava vrata sa obe strane. Bila su zaključana, kao i vrata na drugom kraju hodnika,
„Bože!“ Crveni sveštenik se nasloni na zid, kože boje pepela. „Vrata su zaključana, a Tak mi je oduzeo ključeve. Ipak smo zatočeni.“
Murilo je zurio, zapanjen što ga vidi u tako rastrojenom stanju, i Nabonid se sa naporom pribra.
„Od te zveri sam se uspaničio“, reče on. „Da ste videli kako kida čoveka kao što sam ja video – pa, neka nam je Mitra u pomoći, ali moramo da se borimo protiv njega sa onime što su nam bogovi dali. Hajde!“
Poveo ih je natrag do zastrtog dovratka i provirio u veliku odaju na vreme da vidi kako Tak prolazi kroz naspramna vrata. Bilo je očigledno da čovek-zver nešto sluti. Njegove male, približene uši su se mrdale; besno je gledao oko sebe i prišavši najbližim vratima, trznuo je u stranu zastor i pogledao iza njega.
Nabonis ustiknu, tresući se kao prut. Zgrabio je Konana za rame. „Čoveče, usuđuješ li se da suprotstaviš svoj nož njegovim čeljustima?“
Simerijančev pogled se rasplamsa u znak odgovora.
„Brzo!“, prošaputa Crveni sveštenik i gurnu ga iza zastora, blizu zida. „Kako će nas uskoro pronaći, privući ćemo ga ka nama. Kada projuri pored tebe, zari mu sečivo u leđa ako uspeš. Ti, Murilo, pokaži mu se, a onda beži niz hodnik. Mitra zna da nemamo šanse protiv njega u borbi prsa u prsa, ali u svakom slučaju smo propali kada nas pronađe.“
Murilo oseti kako mu se krv u venama zgrušnjava, ali prikupi hrabrost, i zakorači kroz dovratak. Istog trena Tak, na suprotnom kraju odaje, okrenu se, prostreli ga pogledom i uz gromoglasni urlik jurnu. Skerletna kukuljica mu je spala, otkrivajući njegovu crnu izobličenu glavu; crne šake i crvena odora behu isprskane jarko crvenim. Bio je poput grimiznog i crnog košmara dok je jurio preko odaje, iskeženih zuba, dok su krive noge bacale njegovo ogromno telo napred užasavajućim korakom.
Нема коментара:
Постави коментар