Jukio Mišima – Mornar koji je izneverio more (IPS, 2009)

SLAVA I/ILI SMRT

by the Angel of Blasphemy



Prvo ćemo malo da pričamo o Mišimi. Zato što bez toga ovu knjigu nećete baš doživeti na pravi način. Naravno, ako su vam Mišimina dela i njegov lik već poznati, imate punu podršku autora da ovaj deo preskočite (neću se osećati uvređeno i povređeno, časna pionirska!).
Inače u životu ne polažem mnogo na teorije dragog Sigmunda. Sve je to krasno i interesantno, ali hajde da budemo realni: većina bi odmah počinila samoubistvo setivši se samo svog detinjstva. Većina ljudi na planeti zemlji nije, čak i kad je za to bilo uslova, imala srećno detnjstvo. I to nema nikakve veze sa seksualnim fiksacijama. Ima veze sa običnim, svakodnevnim životom, sa svim onim igračkama koje vam nisu kupili, a vi ste ih želeli. Ali ako dopustimo čika Zigiju da to ipak na neki način utiče na sve nas, onda Mišima postaje nešto jasniji.
Vidite, naš Jukio Mišima rodio se kao Kimitake Hiraoka u Tokiju. To uopšte ne bi bilo važno da tata Hiraoka nije bio državni službenik (molim da se japanski državni službenik razlikuje od Mice Ubice i da se ima na umu ona mudrost majke Bridžit Džouns: „Japanci...okrutna rasa, draga.“). No, kada je imao one kritične godine (citat, Aristotel: „Dajte mi dete do pet godina i vratiću vam čoveka“ – kao što znamo, on je vratio Aleksandra Makedonskog), Mišimu je pod svoje uzela baba po ocu. Ona je bila vanbračna kći aristokrate i želela je da njena porodica dostigne ono što je njoj pripadalo po biološkom pravu. Nana je i običavala da ispoljava svoju mračnu stranu – nasilje i fascinaciju smrću. Unuk nije smeo da mrdne iz kuće (posebno se kažnjavala pomisao na izlazak na sunčevu svetlost – vamp baka, nema šta...), ni da se igra sa vršnjacima. Provodio je vreme okružen trima rođakama, njihovim lutkama i origami-figurama (možda bi ovde trebalo da napomenem da Mišimu mnogi kritičari optužuju za mizoginiju). Ipak, ona ga je upoznala sa predivnim svetom knjiga i Kabuki drama i pričala mu bajke koje su ga inspirisale da u trenucima dosade i sam počne da piše. Sa 12 godina života vratio se roditeljima svestan svog dara za pisanje. A tamo ga je čekao tata Hiraoka, koji je, da odmah napomenemo, smatrao da samo određena vrsta dečaka voli književnost. I tu vrstu dečaka, kako reče Rambo Amadeus, „kod nas u Crnu Goru šalju na robiju“.
Pokušavajući da istera tog zloduha iz svog sina, tata Hiraoka ga je vodio na železničku stanicu, i držao ga čvrsto dok brzi voz ne projuri tik uz Jukiovo lice. Često je uništavao dečakove domaće zadatke iz književnosti i bilo šta što bi ovaj usput napisao...No, sve to nije sprečilo mladog Hiraoku da se drži pera. U nastojanju da se bavi onim što je voleo, dečak je uz pomoć profesora koji su ga podržavali smislio pseudonim: Jukio Mišima (Jukio na japanskom znači nešto kao „čovek koji dobija šta želi, srećnik“, a znak kojim se ispisuje simbolizuje „muško, muškost, heroja“ – mada ja o svemu ovome ne bih znala kaz’ti mnogo, jer japanski ne govorim ni u snu (kako reče Đole Balašević: „ako su lagali mene i ja lažem vas“)). I tako se naš Mišima školovao, prolazeći pakao i u školi i kod kuće: kad je priznao drugovima da piše, nisu ga odveli na železničku stanicu; samo su ga sistematski maltretirali (što je kasnije opisivao u nekolicini svojih dela). U svakom slučaju, dogurao je do fakulteta, završivši prava na Univerzitetu u Tokiju. Zaposlio se, kao dobar sin, u Ministarstvu finansija na mestu službenika...i nakon godinu dana dao otkaz kako bi se posvetio pisanju. Neki će reći „srećom“, no znamo da tata Hiraoka nije mislio tako.



Ali da ne dužim mnogo, ono što je važno za sva Mišimina dela, pa tako i za ovo, je to da je on stalno preispitivao svoju muškost. Zato što samo određena vrsta dečaka voli književnost. Može se reći da je pitanje da li će se biti doživljen kao pripadnik te vrste dečaka centralno pitanje u Mišiminim delima. On sam je jedno vreme bio verenik Mičiko Šode (prostom svetu poznatija kao carica Mičiko od Japana, žena cara Akihita). Oženio se gospođicom Joko Sugijama i dobio dvoje dece. Sa druge strane, zna se da je posećivao japanske gej barove, da jeste imao neuobičajeno topla prijateljstva sa muškarcima (ali hej – niko me neće ubediti da, na primer, spartanska doktrina male bonding-a podrazumeva homoseksualnost...homoerotičnost možda, suštinsku homoseksualnost ne nužno)... Slavu je Mišimi donelo upravo delo koje govori baš o latentnom homoseksualcu koji je prinuđen da se krije iza maske mačoa (Ispovesti jedne maske). No, hajde da ne budemo opterećeni Frojdom (barem onoliko koliko je on bio opterećen seksom), pa da zaključimo da jedan pisac najbolja dela izvlači iz onih priča čiji junaci su ljudi koji kriju neku veliku tajnu.
Druga stvar važna za Mišimu je odnos prema vojnoj tradiciji Japana. Sa jedne strane, imamo čoveka koji se nije borio u II svetskom ratu zato što je na regrutaciji bio prehlađen, i koji je, znajući da se radi o običnoj prehladi, bez grižnje savesti prihvatio doktorski zaključak da je u pitanju početna faza tuberkuloze; sa druge strane, isti taj Mišima u zrelosti počinje da upražnjava nimalo naivan samurajski egzercirung, pridružuje se japanskoj teritorijalnoj odbrani, te osniva militarističko udruženje kome je smrt za povratak carevog božanskog statusa pitanje časti. Na kraju se ipak odriče i cara, ljutit zato što se isti odrekao božanskog statusa (ma jok, bre, ovo sa Mičiko nema nikakve veze).
A sad onaj veseliji deo za poklonike horora. Kako je Mišima sistematski uništio sebe. Ako se uzme u obzir sve što je nađeno nakon njegove smrti, zaključujemo da je Mišima planirao da izvrši seppuku najmanje godinu dana. Niko, ni članovi njegove porodice, ni najbliži prijatelji i članovi njegove grupe nisu bili svesni tih priprema. Grupa je bila ubeđena da idu da izvrše puč kojim će caru vratiti njegova tradicionalna prava. Upali su u kasarnu u sklopu glavnog štaba japanske teritorijalne odbrane u Tokiju, svezali komandanta i zabarikadirali se. Kada je Mišima vojnicima okupljenim u dvorištu sa balkona objasnio zbog čega je njegova grupa tu, oni su počeli da se smeju grohotom. Mišima je prekinuo govor, vratio se u sobu i započeo ritual seppuku-a. Ljubitelji Japana znaju da je običaj da se nad samurajem u trenutku najvećeg bola izvrši dakikubi – odsecanje glave. U slučaju Mišima, pomoćnik (kaishakunin) nije baš obavio posao kako valja (jer je poenta u tome da glava ostane na ramenima prikačena tankim komadom mesa), pa je drugi učenik morao da preuzme na sebe taj zadatak. I eto. Mišima je sada, nažalost, uglavnom poznat kao čovek koji je izvršio seppuku. Kažem nažalost, zato što je on ipak izuzetan pisac.



Red je da se konačno pozabavimo i knjigom. Idemo klasičnom metodom. Junaci ovog dela su Noboru Kuroda (godina: 13, učenik ), njegova majka Fusako (godina: 33, udovica koja nakon smrti muža sama vodi radnju za prodaju luksuzne robe iz Evrope), Rjuđi Cukazaki (godina: 34, mornar, drugi oficir na teretnom brodu Rakujo) i Šef (godina: 13, jedan opak klinac). Mesto radnje: Jokohama. Vreme radnje: leto i zima šedeset i neke... Zaplet: Leto. Noborua podiže samohrana Fusako. Noboru voli brodove i more. Fusako ima veze koje će im omogućiti da obiđu teretnjak Rakujo koji je pristao u luku da iskrca robu. Cukazaki je drugi oficir na Rakuju i vodi ih u obilazak. Da bi mu se zahvalila, Fusako izvodi mornara na večeru. Fusako i mornar završavaju u krevetu. Zima. Cukazaki ponovo dolazi u Jokohamu. Odlučuje da batali more i da se oženi Fusako.
Idila? Jok more. Nije Mišima Danijela Stil. A kao što biva u takvim slučajevima, sve bi bilo u redu samo da Noboru nije…emo klinac na japanski način.
Zaboravite odmah na ono što mi Zapadnjaci podrazumevamo pod terminom emo klinac. Mamini i tatini sinčići i ćere koji nose idiotske frizure koje su prekopirali upravo iz japanskih mangi (i koje na duge staze mogu samo da dovedu do pogoršanja vida), furaju neku šatro mračnu šminku (sa naglaskom na dečake koji više pažnje posvećuju svojim noktima i trepavicama od prosečne žene), nosaju tupe žilete oko vrata i kao priveske na torbama, navodno se dive smrti, okupljaju se po sobama ofarbanim u tamne boje i kao tamo izražavaju svoj bunt prema svetu pućkajući tanke cigarete za dame i čitajući sopstvene sklepane stihove na temu svetskog bola...pričaju prazne priče o lepoti samoubistva i seckaju kožu iznad vena prethodno istupljenim nožićima....nose uzane farmerke, imaju bulimiju i anoreksiju... i na sve to slušaju Tokio Hotel (za čijeg pevača odbijam da poverujem da je muško, ali odbijam da poverujem i da je žensko)...dobro, shvatate: mrzim male emo folirante.



Naš junak Noboru i njegov drugar Šef su daleko opakija vrsta emosa. Ona koja je odrasla uz knjige o slavnoj japanskoj tradiciji, a pritom živi u zemlji kojoj je zaluđenost tom slavnom tradicijom kao nagradu donela dve atomske bombe. Noboru je, kao što ćete videti iz knjige, jedan od onih nestabilnih dečaka koji početak puberteta prolaze bez oca. Njegova majka mnogo radi, tu je i domaćica, ali veći deo dana dečak provodi sam, osuđen na sopstvene misli i dileme. On je po svemu uzorno dete: odličan učenik, pristojan dečak, uglađen i fin...Duboko u sebi, on je nesiguran. I kao takav, lako potpada pod uticaj jednog malog psihopate.
Šefov lik je zapravo najinteresantniji u celoj knjizi. Izdvaja se po svemu, pa čak i po načinu naracije. Ostali likovi su prikazani uglavnom kroz doživljeni govor. Mi imamo uvid u njihove najskrivenije dileme, misli i želje. Šef je sakriven od nas. Njega upoznajemo kroz dijaloge koji su nam izneseni u Noboruovim sećanjima. I ono što vidimo je otprilike ovo: bogati klinac čiji roditelji uvek rade i nemaju vremena za njega, večito sam u ogromnoj kući; pročitao čitavu očevu biblioteku trudeći se da prekrati vreme; prezire svoje roditelje, oca pre svih; u suštini, nadnaravno inteligentan; potpuno psihotičan; neosporni autoritet labilnim dečacima (koje oslovljava po brojevima, umesto po imenima) i ljut na svet koji zanemaruje njegovu navodnu veličinu i ne prepoznaje sjaj njegovog briljantnog uma na pravi način.
I sve bi to možda i bilo normalno za grupu dečaka koji su tek ušli u pubertet, da ova grupa nije opsednuta herojstvom i prirodom prave muškosti. Oni upoznati sa legendom o Četrdesetsedmorici Ronina prepoznaće težnje ovih dečaka. Odbacivanje prljavog sveta odraslih u kome trka za novcem i briga o porodici oduzima svaku priliku za ostvarivanje sna o slavi jeste prioritet koji je nametnuo Šef. Ali ako slavu, kao što u japanskoj kulturi često biva, izjednačite sa smrću, stvari nužno moraju krenuti nekim drugim tokom. Stereotipni Zapadnjak, kome je dokaz da se slava postigla intervju kod Larija Kinga i učestvovanje u Velikom Bratu VIP, može doživeti Mišimu kao potpunog ludaka koji govori o stvarima o kojima i ne treba da se misli. Japanac, sa druge strane, razume tu dinamiku na sasvim drugi način. Za slavnu, časnu smrt se priprema celoga života. I samo retki to uspeju da ostvare. A ovi dečaci teže baš tome.
Zato i izvode samurajske mentalne vežbe i vežbaju izvođenje seppuku-a na životinjama. Doktrina apsolutne neosteljivosti takođe je deo tog treninga. Po njoj, samuraj svoj um uvodi u takvo stanje da u trenutku borbe osim njega i protivnika nema ničega na ovom svetu - ni bol, ni umor, ni teren, ni okolnosti ne smeju da ga ometaju. Važna je samo borba. Ovakvo fokusiranje omogućava samuraju da odbije mačem strele odapete u pravcu njegovog srca, glave i ostalih vitalnih tačaka, na primer.
Jeste da samurajski trening započinje u ranoj mladosti, ali feudalni Japan je, kao i feudalna Evropa, odavno mrtav. Moderni svet je, da prostite, upravo svet foliranata. Mi prodajemo maglu o svemu, pa čak i o svojoj istoriji (uopšte ne mora da znači da je neki antički ili srednjovekovni čovek bio išta manji folirant od modernog; čak bih se usudila da kažem da je poslednja faza evolucije bila ona u kojoj je čovek sišao sa drveta - od tada samo bolje varamo zahvaljujući tehnološkim postignućima koja su kao perje kod pauna: služe tome da jedna ružnjikava ptica deluje privlačno). Šef, Noboru i ostali dečaci su, kao i sve što mi poznajemo (i kao što Šef, nažalost, sasvim ispravno zaključuje, ali ne vidi da je i sam upravo deo onoga što želi da izbegne) samo proizvod opšteg foliranja ovog sveta. Možete kukati nad time i biti emo folirant, a možete se i pomiriti sa time i ponašati se koliko-toliko normalno. Zrelost je, nažalost,stvar izbora. To nam Mišima pokazuje kroz lik Cukazakija, čoveka koji je mnogo više od onoga što ume da pokaže svetu. I kada bi Noboru samo znao da Cukazaki, barem u onome o čemu zapravo sanja, nije ništa drugačiji od njega i njegovih drugara, tragedije ne bi ni bilo. No, kao što već rekoh: Mišima nije Danijela Stil.
Međutim, Mišima fantastično, barem po mom skromnom mišljenju, opisuje muško-ženske odnose. Gotovo hirurški precizno i bez ikakve patetike, on se uvlači pravo u duše svojih junaka oba pola.I to radi barem dvadeset puta bolje od mnogih koji ceo život navodno piskaraju o heteroseksualnoj ljubavi. Da ilustrujem: Rjuđi želi da ispriča Fusako toliko toga o svojim pogledima na život, univerzum i sve ostalo. Duboko u duši on je savršeni filozof. Međutim, uspeva da priča samo o zelenišu iz brodske kuhinje. Fusako bi, pa opet, da sazna da li je taj drugi oficir onaj snažni muškarac koji će je štititi do kraja života, a opet je neće zatvoriti u kuću da robuje šporetu (jer to nije njena misija na ovom svetu); ipak, uspeva samo da maše lepezom. Na kraju je Rjuđi ubeđen da ona nije žena o kojoj je sanjao, a ona je sigurna da pred sobom ima samo jednog prostodušnog mornara...No, ipak ostaju verni jedno drugom punih šest meseci, iako su se zarekli da to neće činiti. Eto vam lepe distinkcije između zaljubljenosti i ljubavi. Mišima to majstorski prikazuje.
Ako tražite da izdvojim tri simboličke dimenzije koje dominiraju ovom knjigom, to su žena, more i slavna smrt. Žena nije samo Noboruova majka, žena je biće koje vezuje dušu. Kao takva, opasna je za onog ko želi da okusi slobodu i slavu. Ne mislim da Mišima mrzi žene. On samo oseća da žena jeste moćna poput mora. Na neki način, slavna smrt se može ostvariti samo kroz ženu i na moru. Te tri dimenzije su vezane neraskidivim vezama i kada se preklope nad jednim čovekom, za njega ovaj svet prestaje da postoji. No, ostaje pitanje: Kome uopšte treba slavna smrt kad se može imati pristojan život? I baš tada, kada Rjuđi Cukazaki donosi konačnu odluku prihvati svet u njegovoj nesavršenosti, nailazi grupa naizgled bezazlenih dečaka koji su čvrsto odlučili ga spreče u nameri da batali heroizam. Ako ne milom, onda silom.
I kada se sve tri dimenzije spoje u jednu, onu treću, najtežu za prihvatiti, sudbina mornara koji je izneverio more zapečaćena je. Ostaje samo to da se po japanskom zakonu osoba mlađa od 14 godina ne može osuditi za zločin.



Dakle, ne verujte deci baš uvek. Ko zna kakve se mračne tajne kriju iza pogleda nevinašceta. Zlo se pojavljuje u mnogo oblika. Grešite ako ga podcenite. Grešite ako ga prihvatite. U pravu ste samo ako ste uspete da ga nadmudrite...a za to ne postoji nikakav trening. Za to je ipak potrebno ono malo sreće – da u pravom trenutku budete Fortunin miljenik...ili da to jednostavno bude vaša sudbina.