Nekronomikon i Vlasi.

Nedavno je izdavačka kuća "Everest Media" nakon višegodišnjeg rada objavila "Nekronomikon" H. F. Lavkrafta - i to je velika stvar. Evo zašto: Negde krajem četvrtog razreda osnovne škole, otkrio sam mesnu biblioteku. Otišao sam tamo i zatekao prčvarnicu od dva sobička potpuno natrpana knjigama. Prostor je bio toliko mali da su se knjige vukle po podu. Zapravo, teško je bilo da se ma šta pronađe u tom haosu. Potpuno slučajno, prebirajući po tim knjigama, naleteo sam na Tolkinovog "Gospodara prstenova". Bio je to početak jednog divnog druženja, ali baš kao sve zabranjene veze i ta je imala posledica. Zabranjene? (It's a book, for Morana's sake!) Aha. Najpre je bibliotekarka otišla kod moje majke na posao da sa njom porazgovara zašto ja sa nepunih deset godina čitam Tolkina. Naime, ona je probala i ništa nije shvatila. Čak ju je glava zabolela. (Inace, nakon Tolkina iz biblioteke sam uzeo Barouzovog "Tarzana, kralja majmuna" i nešto De Sadovo, ne sećam se šta. Tu već nije bilo problema. Valjda je De Sad bio normalno štivo, ko će ga znati...) Moja majka je dala svoj blagoslov - i tako sam prvi put pročitao "Gospodara prstenova". Nakon toga, biblioteka se preselila u malo veći prostot, te su knjiga bile dostupnije. Kroz osnovnu školu čitao sam naslove iz edicije "Kentaur", ono plavo izdanje Herbertove "Dine", ali i Karla Maja, Sjenkjeviča, Skota i kojekakva druga pisanija. Sad, da se vratim na probleme u ljubavnoj vezi izmedđu Tolkina i mene. Naime, svet nije razumeo. Ubrzo sam postao poznat kao čudak koji neprestano nosa neke knjižurine - valjda da bi se pravi važan. Proneli su se i neki glasovi o sektašenju, a časovi matematike redovno su počinjali nastavničkim komentarima o tome kako sam ovca koja se samo pravi da nešto čita, od koje ništa neće biti u životu i kako će me koliko sutra propitati da vidi jesam li ja to zaista pročitao. Propitivanje se, inače, nikada nije odigralo. Taj čovek je sada u penziji - i odbija da primi k znanju kako imam četrdeset i kusur objavljenih prevoda, going on 50, da me po tim prevodima ljudi prepoznaju u Grčkoj na letovanju, a da će on crći kao pseto koje se iživljavalo nad generacijama dece kojima je predavao... (Kašljuc!) Izvinjavam se. Očigledno da mi je osnovna škola ostala u lepom sećanju.
Kakve to veze ima sa "Nekronomikonom"? Strpljenja, getting there. Elem, devedesete su prošle kako su i došle, propraćene revolucijom (i to konstantnom, što se kaže u "Maloj crvenoj knjizi") a smenile su ih dvehiljadite, koje trenutno lagano prolaze. Te dvehiljadite donele su dve stvari značajne za nas gikove: romane o Hariju Poteru i ekranizaciju "Gospodara prstenova". Preko noći je postalo normalno da klinci čitaju fantastiku i da trtljaju o nekakvim čarobnjacima i zmajevima; izdavaštvo se povampirilo (i sam sam, na svoje zaprepašćenje, bio deo tog vampirenja), pa je čak postalo poželjno da klinci čitaju "Gospodara prstenova", pošto je to ipak malo ozbiljnije od Harija, a i šta će da čitaju dok čekaju između nastavaka. Postalo je poželjno da klinci čitaju. Čitava nacija se nekako usredsredila na to da sebe ubedi kako ima kuturnu omladina, koja ide u korak sa svetom, unatoč tome što sve igra vlaško kolo, a mi guslamo moravac. Malčice sam gunđao sebi u bradu, ali samo malčice.
Uz prevođenje, počeo sam i da jednom godišnje radim na oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Nije to bilo zbog para koliko zbog druženja i prilike da budem deo svega toga (u međuvremenu sam se izlečio od te umobolnosti, hvala na pitanju). Naravno, na štandu sam bio zadužen za fantastiku. Tokom tri ili ćetiri godine od objavljivanja "Zenice sveta", mog prvog prevoda, gledao sam kako broj klinaca koji dolaze da kupe najpre tu, pa onda i druge knjige na "Laguninom" standu sve više raste. Jednoga dana probudio sam se i otkrio da u ovoj zemlji ima najmanje 5000 ljudi koji se izjašnjavaju kao osobe koje vole da čitaju fantazijsku književnost i kojima je to bitan deo života. Gotovo da nisam mogao da poverujem.
Usledila je poplava. Većina izdavača koji su se nešto pitali prihvatili su se fantastike, mahom epske, ali bilo je sve više naučne i horora. Sve je to postalo krajnje normalno - mada...
Ma, samo se zanosimo. Ta priča i dalje je neozbiljna. Nema veze što se po bibliotekama fantastika toliko čita da obično ima posebnu policu, lako ju je ignorisati. Hari Poter, priče za malu decu, "Golum, Golum"; loše lepljena izdanja koja se raspadaju na prvo čitanje, mahom očajni prevodi koji su još više uništili kredibilitet takve književnosti i ljudi koji je čitaju.
A onda je Boban objavio "Nekronomikon". Beskompromisno. Pravi tom od 600 strana, vrhunskog dizajna, kvaliteta hartije i ilustracija. U literarnu kakvoću neću ni da ulazim. To za ovu priču nije ni bitno. Stvar je u tome što sada konačno imamo knjigu koju niko ne može da ignoriše. Imamo knjigu koju sve zadrte babetine i nastavnici matematike oboleli od bolesti ludih krava ne mogu a da ne poštuju. Nemaju izbora, jer je knjiga beskompromisna. To je ono što je potrebno da bi se fantastika u ovoj zemlji izvukla iz zapećka; još takvih izdanja; još tako odabranih naslova. Tako je trebalo uraditi sve one silne knjige o Hariju Poteru, a o milion raznih izdanja "Gospodara prstenova" neću ni da pričam. "Nekronomikon" nam je napokon dao razloga da se ponosimo time što čitamo. Više nismo čitači drugog reda.
Aša binje, što bi rekli Vlasi.