Frustracija - deo drugi

Čitaoci moje teme na "Znaku Sagite" nesumnjivo će se setiti da sam neke knjige hvalio. Kako to da sad kukam? Pokušaću da objasnim: Gotovo svi naslovi koje sam tokom 2008. pročitao a da su mi se dopali zapravo su nastavci nekih serijala otpočetih prilično ranije. Godina koja je na izdisaju nije donela ništa novo, pa čak ni samo sveže. Sve što sam pročitao od ovogodišnjih premijera svodi se na nabeđene pokušaje velikih stranih izdavača da na mišiće dobiju nobog Bučera, Hamiltonovu ili Mejerovu. Od klasične epske fantastike digli su ruke. Osrednji pokušaji Džoa Aberkrombija samo su dokaz stagnacije ovog žanra. U sferi sf-a nije bilo čak ni pokušaja. Možda neverovatno, ali horor je još i najbolje prošao, sa nekoliko jako dobrih zbirki, kao i sa romanom Vejna Barloua "God's Demon". Da se razumemo, bilo je tu dobrih stvari. Na primer, The Outback Stars Sandre Makdonald, Bakelov Crystal Rain, The Yiddish Policemen's Union naročito. Ima još naslova koje bih mogao izdvojiti. Ako bih u obzir uzeo i nastavke serijala otpočetih pre 2008. ovaj spisak bi se prooširio još nešto malo - ali nedovoljno da bi ovu godinu proglasili iole dobrom. Sad, može vam se učiniti da izvoljevam. Ali. Kada se saberu naučna i epska fantastika, sa svim podžanrovima, na engleskom govornom području svake godine se objavi nekoliko hiljada naslova. U mojim rukama završi nekoliko stotina, bilo kao ARC u papiru ili elektronskom formatu, bilo kao romani koje kupim svojim parama. Budući da - kada sam odmoran - čitam nekih 200 šlajfni na sat, relativno brzo sažvaćem sve što želim da sažvaćem. Poslednjih nekoliko serijala ostavio sam na pola prve knjige i otišao da gledam Boston Legal. Da li je to razlog za frustraciju? Pretpostavljam da je normalnom čoveku dovoljno dvadesetak osrednjih i dva dobra naslova godišnje, ali šta je sa nama koji nismo normalni? Da se razumemo, smešan sam samome sebi. Dobro pamtim vreme kada bih skakao od sreće na samu pomisao na novu knjigu. Možda sam se umorio tokom proteklih sedam-osam godina koliko se bavim prevođenjem i besomučnim čitanjem, a možda jednostavno više nisam u stanju da osetim uzbuđenje koje sa sobom nosi dobra knjiga. Šta je onda sa onim silnim nastavcima koje sam ove godine pročitao, a koji su me opustili i zabavili - čak oduševili? Da li sam se navikao na te pisce, pa više ne mogu da prihvatim neke nove? Ne bih rekao. Jednostavno, 2008. godina bila je baš loša kada je reč o novim piscima. Ne znam da li će se to odraziti na narednu. Svet je u krizi, a kriza porađa priliku, da parafraziram Sun Cua (kojeg sam prevodio). Očigledno da srećni i zadovoljni ljudi nisu u stanju da iznedre ono što Amerikanci zovu "velika umetnost". Pitam se da li će nam naredna godina doneti nekog novog Martina ili Eriksona, Hila ili Makleoda. Jeste li vi bili srećni leta Gospodnjeg dve hiljade osmog?