Kim Harison

Laguna je najavila prvi roman ove spisateljice, mada je verovatno da ćemo ga poduže čekati, pa već pristižu pitanja u vezi s njom.
Kim Harison je američka spisateljica, koju bih najpre mogao da opišem kao ženskog Džima Bučera. Njeni romani o veštici Rejčel Morgan odigravaju se u alternativnoj verziji našeg sveta, gde su vampiri, vukodlaci i ostale karakondžule postali sastavni deo svakodnevice, nakon što je pandemija prepolovila populaciju "običnih" ljudi. Ovde je potrebno naglasiti da su u svetu Kim Harison veštice zapravo genetski drugačije - predstavljaju posebnu rasu. To je bitno jer se u potonjim knjigama serijala tome posvećuje naročita pažnja, kao elementu potke.
Protagonista, Rejčel Morgan, svojevrsna je antiteza Aniti Blejk, najpre po građi, a potom i po naravi. Harisonova se daleko manje bavi seksom od svoje slavnije koleginice, mada - naravno - svaki roman sa vampirima neizbežno sadrži i nagoveštaj seksa. Harisonovoj je, na svu sreću, pošlo za rukom da svoj serijal ne pretvori u meku pornografiju, mada ima uspona i padova - kako kada je reč o zanimljivosti radnje, tako i kada je reč o odnosu prema seksualnosti.
Budući da će Laguna u nekom trenutku objaviti ovaj serijal, ne bih da preterano dužim. Zanimljiv je i pitak, te ga preporučujem svim ljubiteljima urbane fantastike.

Pisci za Perina - prvi deo, Džo Aberkrombi

Pitao si me za nekoliko pisaca, da ne navodim koji su. Videće se iz teksta. Počeću od najgoreg, a pošto je najgori, nemam nameru da trošim vreme na njega, pa ću samo kopirati sa Sagite:

Prvi utisci nakon čitanja The blade itself, Džoa Aberkrombija: Podseća me na vanbračno dete Džordana i Martina, sa ambicijom da postane Tolkin kad poraste. I tata Džordan je patio od te boljke, samo što Aberkrombi neće ni prismrdeti tati kada je reč o kompleksnosti i šarolikosti sveta i istorije u kojima se njegovi protagonisti kreću, a ni mami kada je reč o čistoj surovosti i karakterizaciji. No, to mu se sve da oprostiti, posto očigledno pruža ono što čitaoci traže - laganu zabavu. Ovo se može uciniti lošom kritikom, ali Aberkrombi je zapravo poprilično bolji pisac od većine novijih zvezda i zvezdica što su stalno u usponu, a nikako u zenitu. Problem se krije u tome što bi mogao da bude puno bolji, samo kada bi se otrgao klišeizmima i pokušajima da bude duhovit kao Pračet, blaoglagoljiv kao Džordan i spartanski kao Martin.

Inače, ovo se odnosi na čitavu trilogiju.

2008.

Inače, upravo mi je svanulo da živimo u 2008. godini. Šta da kažem, izgubljen sam u vremenu. Nadam se da ste se bar nasmejali čitajući moje frustracije. Inače, 2007. godina i nije bila tako loša kada je reč o novim autorima.

Frustracija - deo drugi

Čitaoci moje teme na "Znaku Sagite" nesumnjivo će se setiti da sam neke knjige hvalio. Kako to da sad kukam? Pokušaću da objasnim: Gotovo svi naslovi koje sam tokom 2008. pročitao a da su mi se dopali zapravo su nastavci nekih serijala otpočetih prilično ranije. Godina koja je na izdisaju nije donela ništa novo, pa čak ni samo sveže. Sve što sam pročitao od ovogodišnjih premijera svodi se na nabeđene pokušaje velikih stranih izdavača da na mišiće dobiju nobog Bučera, Hamiltonovu ili Mejerovu. Od klasične epske fantastike digli su ruke. Osrednji pokušaji Džoa Aberkrombija samo su dokaz stagnacije ovog žanra. U sferi sf-a nije bilo čak ni pokušaja. Možda neverovatno, ali horor je još i najbolje prošao, sa nekoliko jako dobrih zbirki, kao i sa romanom Vejna Barloua "God's Demon". Da se razumemo, bilo je tu dobrih stvari. Na primer, The Outback Stars Sandre Makdonald, Bakelov Crystal Rain, The Yiddish Policemen's Union naročito. Ima još naslova koje bih mogao izdvojiti. Ako bih u obzir uzeo i nastavke serijala otpočetih pre 2008. ovaj spisak bi se prooširio još nešto malo - ali nedovoljno da bi ovu godinu proglasili iole dobrom. Sad, može vam se učiniti da izvoljevam. Ali. Kada se saberu naučna i epska fantastika, sa svim podžanrovima, na engleskom govornom području svake godine se objavi nekoliko hiljada naslova. U mojim rukama završi nekoliko stotina, bilo kao ARC u papiru ili elektronskom formatu, bilo kao romani koje kupim svojim parama. Budući da - kada sam odmoran - čitam nekih 200 šlajfni na sat, relativno brzo sažvaćem sve što želim da sažvaćem. Poslednjih nekoliko serijala ostavio sam na pola prve knjige i otišao da gledam Boston Legal. Da li je to razlog za frustraciju? Pretpostavljam da je normalnom čoveku dovoljno dvadesetak osrednjih i dva dobra naslova godišnje, ali šta je sa nama koji nismo normalni? Da se razumemo, smešan sam samome sebi. Dobro pamtim vreme kada bih skakao od sreće na samu pomisao na novu knjigu. Možda sam se umorio tokom proteklih sedam-osam godina koliko se bavim prevođenjem i besomučnim čitanjem, a možda jednostavno više nisam u stanju da osetim uzbuđenje koje sa sobom nosi dobra knjiga. Šta je onda sa onim silnim nastavcima koje sam ove godine pročitao, a koji su me opustili i zabavili - čak oduševili? Da li sam se navikao na te pisce, pa više ne mogu da prihvatim neke nove? Ne bih rekao. Jednostavno, 2008. godina bila je baš loša kada je reč o novim piscima. Ne znam da li će se to odraziti na narednu. Svet je u krizi, a kriza porađa priliku, da parafraziram Sun Cua (kojeg sam prevodio). Očigledno da srećni i zadovoljni ljudi nisu u stanju da iznedre ono što Amerikanci zovu "velika umetnost". Pitam se da li će nam naredna godina doneti nekog novog Martina ili Eriksona, Hila ili Makleoda. Jeste li vi bili srećni leta Gospodnjeg dve hiljade osmog?

Frustracija - deo prvi

Posetioci foruma "Znak Sagite" koji čitaju moju temu o novim knjigama upućeni su bar delimično u razloge zašto sam pokrenuo ovaj blog. Neke od tih razloga pominjao sam i u uvodnom unosu (postu, šta li je već) ovde. Naime, tokom poslednjih nekoliko godina, radeći za razne izdavače i učestvujući na raznim sajmovima knjiga kao prodavac za te izdavače upoznao sam jako mnogo ljudi. Na moju mejl adresu sve do pre godinu dana, kada sam pokrenuo temu na Sagiti, pristizalo je nekoliko desetina mejlova mesečno sa raznim pitanjima, koja su se kretala od molbi za preporuke za čitanje, pa sve do molbi za posao. Kada je reč o ovom potonjem, bojim se da nisam bio u prilici da pomognem, sem da ugovorim sastanke sa urednicima izdavačkih kuća za koje radim. Zadovoljstvo mi je što mogu da kažem da su bar dvojica kolega tako dobili priliku da se pokažu.
Naravno, pokretanje teme na forumu značilo je da mi je tokom prethodne godine stizalo manje mejlova od fanova fantazijske književnosti. Oni koji su se javljali obično su imali neka pitanja koja iz ovih ili onih razloga nisu želeli da postavljaju preko foruma ili privatnih poruka. A onda sam dobio jedan mejl prilično neugodne sadržine. Naime, jedan od posetilaca foruma "Znak Sagite" (ali ne i članova, ako sam dobro shvatio) optužio me je da zloupotrebljavam forum i da sam ga preoteo u svoje svrhe, te da bi trebalo da pokrenem blog, ako već hoću da piskaram o nekakvim knjigama koje nikoga ne zanimaju. Zamislivši se nad time, kao i nad činjenicom da na mojoj temi na Sagiti nema nešto puno odgovora na moje postove, pomislio sam da je čovek u pravu. Zanimljivo, ali reakcija ostalih članova foruma prilično me je iznenadila. Izgleda da im se moja tema ipak činila korisnom.
Danas sam dobio mejl od iste osobe - ovoga puta zbog bloga. U podužem izlaganju skrenuta mi je pažnja na to da blogovi navodno služe za lečenje frustracija, te da očigledno imam nekih problema sa sobom. Ono istina, patim od migrena. To mi je priličan problem u životu. Sad, sve ovo sam podelio sa vama jer me je taj mejl naterao da shvatim kako sam zaista frustriran - i to zbog toga što za poslednjih godinu dana nisam pročitao ništa baš onako skroz dobro. Nastaviće se...

Vampirski ciklusi - najava

Sada i zvanično, predavanje "Vampirski ciklusi" na Beokonu 09 zakazano je za petak, 30. januar u 22 h.

Božićni Beokon

Danas je počeo Božićni sajam knjiga u Domu sindikata - popravni ispit za one koji nisu kupili šta im treba na velikom oktobarskom sajmu. Budući da svi najavljuju veliko stezanje kaiša za narednu godinu (mada, znajući naše političare, ne bi me začudilo da pre stezanja kupe duži kaiš), iskoristite ovo malo vremena preostalog do kraja tekuće kalendarske godine da popunite rupe na policima. A taman kad se sajam završi, počeće Beokon 09. Sinoć su me organizatori ljubezno zamolili da pripremim predavanje o vampirskim ciklusima, zaključno sa serijalom "Sumrak". Naravno, već sam u sebi napravio spisak svega o čemu bih mogao da pričam, pa došao do zaključka da vampirski ciklusi zaslužuju ciklus predavanja. Za sve one koji iz ovih ili onih razloga ne mogu da dođu u Dom omladine na Beokon, tekst predavanja koje ću tada održati postaviću, ovde - čisto za slučaj da to nekoga zanima.

Nekronomikon i Vlasi.

Nedavno je izdavačka kuća "Everest Media" nakon višegodišnjeg rada objavila "Nekronomikon" H. F. Lavkrafta - i to je velika stvar. Evo zašto: Negde krajem četvrtog razreda osnovne škole, otkrio sam mesnu biblioteku. Otišao sam tamo i zatekao prčvarnicu od dva sobička potpuno natrpana knjigama. Prostor je bio toliko mali da su se knjige vukle po podu. Zapravo, teško je bilo da se ma šta pronađe u tom haosu. Potpuno slučajno, prebirajući po tim knjigama, naleteo sam na Tolkinovog "Gospodara prstenova". Bio je to početak jednog divnog druženja, ali baš kao sve zabranjene veze i ta je imala posledica. Zabranjene? (It's a book, for Morana's sake!) Aha. Najpre je bibliotekarka otišla kod moje majke na posao da sa njom porazgovara zašto ja sa nepunih deset godina čitam Tolkina. Naime, ona je probala i ništa nije shvatila. Čak ju je glava zabolela. (Inace, nakon Tolkina iz biblioteke sam uzeo Barouzovog "Tarzana, kralja majmuna" i nešto De Sadovo, ne sećam se šta. Tu već nije bilo problema. Valjda je De Sad bio normalno štivo, ko će ga znati...) Moja majka je dala svoj blagoslov - i tako sam prvi put pročitao "Gospodara prstenova". Nakon toga, biblioteka se preselila u malo veći prostot, te su knjiga bile dostupnije. Kroz osnovnu školu čitao sam naslove iz edicije "Kentaur", ono plavo izdanje Herbertove "Dine", ali i Karla Maja, Sjenkjeviča, Skota i kojekakva druga pisanija. Sad, da se vratim na probleme u ljubavnoj vezi izmedđu Tolkina i mene. Naime, svet nije razumeo. Ubrzo sam postao poznat kao čudak koji neprestano nosa neke knjižurine - valjda da bi se pravi važan. Proneli su se i neki glasovi o sektašenju, a časovi matematike redovno su počinjali nastavničkim komentarima o tome kako sam ovca koja se samo pravi da nešto čita, od koje ništa neće biti u životu i kako će me koliko sutra propitati da vidi jesam li ja to zaista pročitao. Propitivanje se, inače, nikada nije odigralo. Taj čovek je sada u penziji - i odbija da primi k znanju kako imam četrdeset i kusur objavljenih prevoda, going on 50, da me po tim prevodima ljudi prepoznaju u Grčkoj na letovanju, a da će on crći kao pseto koje se iživljavalo nad generacijama dece kojima je predavao... (Kašljuc!) Izvinjavam se. Očigledno da mi je osnovna škola ostala u lepom sećanju.
Kakve to veze ima sa "Nekronomikonom"? Strpljenja, getting there. Elem, devedesete su prošle kako su i došle, propraćene revolucijom (i to konstantnom, što se kaže u "Maloj crvenoj knjizi") a smenile su ih dvehiljadite, koje trenutno lagano prolaze. Te dvehiljadite donele su dve stvari značajne za nas gikove: romane o Hariju Poteru i ekranizaciju "Gospodara prstenova". Preko noći je postalo normalno da klinci čitaju fantastiku i da trtljaju o nekakvim čarobnjacima i zmajevima; izdavaštvo se povampirilo (i sam sam, na svoje zaprepašćenje, bio deo tog vampirenja), pa je čak postalo poželjno da klinci čitaju "Gospodara prstenova", pošto je to ipak malo ozbiljnije od Harija, a i šta će da čitaju dok čekaju između nastavaka. Postalo je poželjno da klinci čitaju. Čitava nacija se nekako usredsredila na to da sebe ubedi kako ima kuturnu omladina, koja ide u korak sa svetom, unatoč tome što sve igra vlaško kolo, a mi guslamo moravac. Malčice sam gunđao sebi u bradu, ali samo malčice.
Uz prevođenje, počeo sam i da jednom godišnje radim na oktobarskom sajmu knjiga u Beogradu. Nije to bilo zbog para koliko zbog druženja i prilike da budem deo svega toga (u međuvremenu sam se izlečio od te umobolnosti, hvala na pitanju). Naravno, na štandu sam bio zadužen za fantastiku. Tokom tri ili ćetiri godine od objavljivanja "Zenice sveta", mog prvog prevoda, gledao sam kako broj klinaca koji dolaze da kupe najpre tu, pa onda i druge knjige na "Laguninom" standu sve više raste. Jednoga dana probudio sam se i otkrio da u ovoj zemlji ima najmanje 5000 ljudi koji se izjašnjavaju kao osobe koje vole da čitaju fantazijsku književnost i kojima je to bitan deo života. Gotovo da nisam mogao da poverujem.
Usledila je poplava. Većina izdavača koji su se nešto pitali prihvatili su se fantastike, mahom epske, ali bilo je sve više naučne i horora. Sve je to postalo krajnje normalno - mada...
Ma, samo se zanosimo. Ta priča i dalje je neozbiljna. Nema veze što se po bibliotekama fantastika toliko čita da obično ima posebnu policu, lako ju je ignorisati. Hari Poter, priče za malu decu, "Golum, Golum"; loše lepljena izdanja koja se raspadaju na prvo čitanje, mahom očajni prevodi koji su još više uništili kredibilitet takve književnosti i ljudi koji je čitaju.
A onda je Boban objavio "Nekronomikon". Beskompromisno. Pravi tom od 600 strana, vrhunskog dizajna, kvaliteta hartije i ilustracija. U literarnu kakvoću neću ni da ulazim. To za ovu priču nije ni bitno. Stvar je u tome što sada konačno imamo knjigu koju niko ne može da ignoriše. Imamo knjigu koju sve zadrte babetine i nastavnici matematike oboleli od bolesti ludih krava ne mogu a da ne poštuju. Nemaju izbora, jer je knjiga beskompromisna. To je ono što je potrebno da bi se fantastika u ovoj zemlji izvukla iz zapećka; još takvih izdanja; još tako odabranih naslova. Tako je trebalo uraditi sve one silne knjige o Hariju Poteru, a o milion raznih izdanja "Gospodara prstenova" neću ni da pričam. "Nekronomikon" nam je napokon dao razloga da se ponosimo time što čitamo. Više nismo čitači drugog reda.
Aša binje, što bi rekli Vlasi.

Kako postati prevodilac?

Nakon pitanja: "Šta da čitam?", ljudi me najčešće pitaju kako se postaje prevodilac. Nekakav normalan odgovor bio bi: "Upišite Filološki", ali jako veliki broj tih radoznalaca već je završio Filološki - za razliku od mene, koji ga nisam ni upisao - tako da im taj odgovor i ne bi bio od neke koristi, zar ne? Onda me pitaju kako sam ja postao prevodilac. Slučajno i ničim izazvano, bio bi moj odgovor - mada, kada malo bolje razmislim - čini mi se da je neko odozgore ili odozdole odavno namestio da kockice tako padnu. Zapravo, postao sam prevodilac tako što sam mnogo čitao. Eto, jednostavno je. Prvi prevod u životu poveren mi je jer sam prestao da brojim nakon što sam "Gospodara prstenova" pročitao trideseti put. Ovo vam možda zvuči kao sumanuto veliki broj ponavljanja, ali verujte mi da ima i većih zamlata od mene. To što ih još niste upoznali ništa ne znači. Elem (ovo je reč koju ćete često sretati, ako vam ne dosadi da pratite ovaj blog), potrebno je da puno čitate sa jezika na koji prevodite - u mom slučaju, sa srpskog. Za početak, verovali ili ne, dovoljna vam je i školska lektira. (Ne znam kakva je današnja demokratska, ali ja sam odrastao besomučno iščitavajući osnovnoškolsku komunističku lektiru mojih roditelja, između ostalog, naravno.) Vremenom se pređe i na čitanje sa jezika sa kojeg ćete prevoditi. U mom slučaju, to se dogodilo u srednjoj školi, kada sam upoznao neke momke koji su imali nešto naslova na engleskom. Onda opet sleduje besomučno čitanje. Ako ste završili sa svim tim čitanjem (a nije ni zgoreg da završite fakultet), na redu vam je da pozovete nekog izdavača, da se pojavite na razgovoru i da prevedete probni tekst. Verujte, svim izdavačima, ma koliko veliki ili mali bili, stalno su potrebni prevodioci. Onda sledi razočarenje. Ako nemate iskustva - očajno ćete uraditi prevod. Neki zli lektor propustiće vas kroz mašinu za mlevenje. Prevod će se crveneti od zamerki. A onda - ako imate samo malo dara - dobićete da radite svoj prvi prevod. Češkate se po glavi, zar ne? Evo u čemu je stvar: prevođenje je zanat, koji se kao i svi zanati uči kroz rad. Izdavač će vam ukazati poverenje, znajući da ćete da zabrljate, a osloniće se na iskusne letkore da ispeglaju prevod i da vas usput poduče. Ono silno čitanje i učenje po školama i fakultetima samo je priprema za pravu stvar - natezanje sa lektorima i korektorima, trpljenje kritika od urednika i čitalaca, grickanje noktiju u iščekivanju druge ruke lekture... A onda - ako imate malo dara - uslediće novi prevodi. Eto, tako se postaje prevodilac. Potrebno je mnogo truda i strpljenja. Potrebno je i da vam se kockice sklope. A da biste ostali prevodilac - potrebno je da učite. Svaki novi prevod, svaka lektura vašeg rada znači da ste naučili nešto što ranije niste znali, samo ako ste obraćali pažnju na to što radite, pa makar to bila samo jedna do tada nepoznata reč.
Najlepša stvar u vezi sa prevođenjem je to što je svaki prevod jedinstven. Izazovi su uvek novi. A, naravno, nije loše ni to što radite kod kuće, pa vam se može - kao sada meni - da dok razmišljate o nezgodnoj rečenici napišete nešto za svoj blog.

Red je bio da pokrenem svoj blog, mesto da zagađujem forume pišući o knjigama. Naravno, rečeni forumi su mesta na kojima se okupljaju ljudi koji vole da čitaju (valjda), pa im to i nije toliko smetalo (opet valjda). Budući da baš i nisam iskusan bloger, niti sam čitao i pratio blogove, ne znam da li je uobičajeno davati obrazloženje zbog odluke da se pokrene svoj blog, ali svejedno ću pokušati da se opravdam. Elem, već godinama radim kao prevodilac. Radio sam i radim za vodeće izdavačke kuće u Srbiji, što kao prevodilac, što kao urednik - zvanični ili nezvanični. Upoznao sam mnogo divnih ljudi i još više džukela (sme li tako nešto da se kaže u blogu?). Pročitao na stotine knjiga - uglavnom kojekakve fantastike - i preveo pedesetak naslova. Još se kanim da sastavim tačan spisak. Proteklih jedno dve godine redovno mi mesečno pristiže hrpa elektronskih pisama, koja se svode na jedno pitanje: šta da čitam? Iz čiste samoodbrane, pokrenuo sam temu na forumu Znak Sagite, u kojoj redovno govorim o novim knjigama - kako prevedenim, kojih ima manje - tako i na engleskom, kojih ima više. Je li potrebno da napomenem kako svi ti ljudi žele da čitaju fantastiku? Pretpostavljam da ne. Oni koji zalutaju na ovaj blog znaju, valjda, cime se bavim. (Oprostite na digresijama. Sklon sam im.) Opet elem, nastaviću da na Sagiti objavljujem svojevrsne kratke vesti kada je rec o novim naslovima epske i naucne fantastike, kao i svih mogućih i nemogućih srodnih i graničnih žanrova ili podžanrova, ali to možda nije najbolje mesto za kojekakva duža pisanija. Ovo je to mesto. Dobrodošli na moj blog. Nadam se da vam neće biti dosadno.