Tokom vikenda sam bio na putu, tako da nisam bio u prilici da pišem prikaze, a ni da čitam. Stoga, čisto da zavaram glad redovnim čitaocima Bukspejsa, evo šta će se u mesecu julu pojaviti na američkom tržištu:
“The Crowded Shadows” by Celine Kiernan. Release Date: July 1, 2010.
“The Restoration Game” by Ken MacLeod. UK Release Date: July 1, 2010.
“A Handful of Pearls & Other Stories” by Beth Bernobich. July 1, 2010.
“Heartless” by Anne Elisabeth Stengl. Release Date: July 1, 2010.
“Forbidden Sea” by Sheila A. Nielson. Release Date: July 1, 2010.
"Ghostopolis" by Doug Tennapel Release Date: July 1, 2010.
"The Blackhope Enigma" by Teresa Flavin UK Release Date: July 1, 2010.
“The Sleeping Beauty” by Mercedes Lackey. Release Date: July 1, 2010.
“Empire of Light” by Gary Gibson. UK Release Date: July 2, 2010.
"Death by Diamonds" by Annette Blair - 6 July 2010
"Discord's Apple" by Carrie Vaughn - 06 Jul 2010
“The Fuller Memorandum” by Charles Stross. Release Date: July 6, 2010.
"Think of a Number" by John Verdon - 06 Jul 2010
"A Devil in the Details" by K A Stewart - 06 Jul 2010
“The Year's Best SF: 27th Annual Collection” edited by Gardner Dozois. July 6, 2010.
“Song of the Dragon” by Tracy & Laura Hickman. July 6, 2010.
“Gateways” ed. by Elizabeth A. Hull. Release Date: July 6, 2010.
“Red Hood's Revenge” by Jim C. Hines. Release Date: July 6, 2010.
“The Girls with Games of Blood” by Alex Bledsoe. July 6, 2010.
“Pathfinder” by Laura E. Reeve. Release Date: July 6, 2010.
“The Word For World Is Forest” by Ursula K. Le Guin. July 6, 2010 (Reprint).
“Primeval” by David L. Golemon. Release Date: July 6, 2010.
“The Season of Risks” by Susan Hubbard. Release Date: July 6, 2010.
“The Magickers Chronicles” by Emily Drake. Release Date: July 6, 2010.
“The Grimm Legacy” by Polly Shulman. Release Date: July 8, 2010.
"The Khilaian Sphere" by Aaron Rosenberg Release Date: July 8, 2010.
"The Whisperers" by John Connolly - 13 Jul 2010
“Johannes Cabal the Detective” by Jonathan L. Howard. Release Date: July 13, 2010.
“Lucy” by Laurence Gonzales. Release Date: July 13, 2010.
“7 Souls” by Barnabas Miller & Jordan Orlando. Release Date: July 13, 2010.
“X Isle” by Steve Augarde. Release Date: July 13, 2010.
“Sleepless” by Cyn Balog. Release Date: July 13, 2010.
“The Unit” by Terry DeHart. Release Date: July 14, 2010.
“The Very Best of Charles de Lint” by Charles de Lint. Release Date: July 15, 2010.
“The Third Bear” by Jeff VanderMeer. Release Date: July 15, 2010.
"Urchin and the Rage Tide" by M.I. McAllister Release Date: July 20, 2010.
“Masked” edited by Lou Anders. Release Date: July 20, 2010.
"Blood Men" by Paul Cleave Release Date: 20 Jul 2010
“Imager's Intrigue” by L.E. Modesitt, Jr.. Release Date: July 20, 2010.
“The Bird of the River” by Kage Baker. Release Date: July 20, 2010.
“All That Lives Must Die” by Eric Nylund. Release Date: July 20, 2010.
“Dead Space: Martyr” by B.K. Evenson. Release Date: July 20, 2010.
“Hawkwood and the Kings” by Paul Kearney. Release Date: July 27, 2010 (US Debut).
“The Uncrowned King” by Rowena Corey Daniels. Release Date: July 27, 2010.
“Stormlord Rising” by Glenda Larke. Release Date: July 27, 2010.
“The Chamber of Ten” by Christopher Golden and Tim Lebbon. Release Date: July 27, 2010.
“The Terminal State” by Jeff Somers. Release Date: July 27, 2010.
"Wolf's Cross" by S A Swann Release Date: July 27, 2010.
“The Selected” by Patrick Cave. Release Date: July 20, 2010.
“Linger” by Maggie Stiefvater. Release Date: July 20, 2010.
“The War that Came Early: West & East” by Harry Turtledove. Release Date: July 27, 2010.
“Dragongirl” by Todd McCaffrey. Release Date: July 27, 2010.
“The Dervish House” by Ian McDonald. Release Date: July 27, 2010.
“The Hounds of Avalon” by Mark Chadbourn. Release Date: July 27, 2010 (US Debut).
“Lincoln's Sword” by Debra Doyle & James Macdonald. Release Date: July 27, 2010.
“Stuff of Legends” by Ian Gibson. Release Date: July 27, 2010.
“Heroes Return" by Moira J. Moore Release Date: July 27, 2010.
“The Four Fingers of Death” by Rick Moody. Release Date: July 28, 2010.
“The Reluctant Mage” by Karen Miller. Release Date: July 28, 2010.
“The Black Lung Captain” by Chris Wooding. UK Release Date: July 29, 2010.
недеља, 4. јул 2010.
петак, 2. јул 2010.
Izveštaj o čitanju - prvo polugođe
Prva polovina leta nečijeg dveiljadedesetog ostala je za nama i vreme je da se sabiraju računi i podnose izveštaji. Da ne divanim previše, za sada ćete dobiti samo spisak knjiga - sa ocenama - a od ponedeljka po nekoliko rečenica o svakoj knjizi...
januar
The Crown Conspiracy, Michael J. Sullivan 2
The Good, the Bad, and the Uncanny, Simon R Green 2,5
februar
Mission of Honor, David Weber 2,5
Bright of the Sky, Kay Kenyon 4
Covenants, Lorna Freeman 4
The King’s Own, Lorna Freeman 4
Shadows Past, Lorna Freeman 4
The Devil You Know, Mike Carey 3
God Engines, John Scalzi 2,75
Much Fall of Blood, Mercedes Lackey, Erick Flint, Dave Freer 2
mart
Black Magic Sanction, Kim Harrison 2,5
The Hundred Thousand Kingdoms, K. J. Jemisin 2
The Myriad, R M Meluch 2
Oath of Fealty, Elizabeth Moon 2,5
Twelve, Jasper Kent 2,75
A Shadow in Summer, Daniel Abraham 4
A Betrayal in Winter, Daniel Abraham 4
Dragon in Chains, Daniel Fox 3
Silver Borne, Patricia Briggs 2,75
april
Changes, Jim Butcher 3,75
Blood of Ambrose, James Enge 2
An Autumn War, Daniel Abraham 4
The Price of Spring, Daniel Abraham 4
A Mighty Fortress, David Weber 2,75
Midwinter, Matthew Sturges 1,75
Spellwright, Blake Charlton 2
The Folding Knife, K. J. Parker 2,5
The Forge, S. M. Stirling and David Drake 3
Hammer, S. M. Stirling and David Drake 3
The Anvil, S. M. Stirling and David Drake 3
The Steel, S. M. Stirling and David Drake 3
The Sword, S. M. Stirling and David Drake 3
maj
Rosemary and Rue, Seanan McGuire 3,5
Dead in the Family, Charlaine Harris 3
Bitter Seeds, Ian Tregillis 4
Magic Bleeds,
The Quiet War, Paul McAuley 3,75
The Warded Man, Peter V. Brett 2
jun
Alien Taste, Wen Spencer 4
Tainted Trail, Wen Spencer 4
Bitter Waters, Wen Spencer 4
Dog Warrior, Wen Spencer 4
Wintersmith, Terry Pratchett 3,5
Passage, Justin Cronin 4
Warriors, GRRM and Gardner Dozois 4
четвртак, 1. јул 2010.
Ghost story - 13. roman o Hariju Drezdenu, ili zašto mrzim čekanje
Za nekoliko sati završavam rad na prevođenju "Odmazde Mračnog Viteza", pa rekoh da se malo pozabavim i blogom.
Naime, vest koja je je sada već prošlog meseca ujedno obradovala i iznervirala je najava za trinaesti roman o Hariju Drezdenu. Roman nosi naslov Ghost Story i pojaviće se u prodaji 29. marta 2011. godine. Do vraga! Predugo čekanje za moj ukus, nakon onog ršuma koji je napravio u Changes.
Dok čekamo na Ghost Story, možemo da se tešimo novom zbirkom priča u Drezdenverzumu, Side Jobs, najavljenom za 26. oktobar ove godine koje smo. Evo sadržaja:
- "Restoration of Faith"
- "Vignette"
- "Something Borrowed" -- from My Big Fat Supernatural Wedding
- "It's My Birthday Too" -- from Many Bloody Returns
- "Heorot" -- from My Big Fat Supernatural Honeymoon
- "Day Off" -- from Blood Lite
- Backup -- novelette from Thomas' POV, originally published by Subterranean Press
- The Warrior -- novelette from Mean Streets
- "Last Call" -- from Strange Brew
- "Love Hurts" -- from Songs of Love and Death
- Aftermath -- post-Changes novelette from Murphy's POV, EXCLUSIVE to this anthology!
Bilo kako bilo, as a side note, u ponedeljak šaljem prvu osminu desetog Džordana u redakciju. O tome više u ponedeonik.
недеља, 27. јун 2010.
Painbringer
Kao što ste verovatno primetili, imamo novog saradnika na blogu. Poželite dobrodošlicu - Pejnbringeru!
субота, 26. јун 2010.
Richard Baker - Swordmage
Ukoliko učestvujete u diskusiji o fantasy knjigama, i neko od sagovornika pomene D&D naslove, cela diskusija se može pretvoriti u krvavu svađu za svega nekoliko sekundi. Šta je toliko opasno kod D&D knjiga? Pre svega, mišljenja oko njih su vrlo podeljena - neki ih ne bi čitali ni da im platite, drugi ih dižu u nebesa. Mnogo onih koji čitaju "ozbiljan fantasy" bi vas smatrali ludim ako čitate ove knjige; ostali bi vas smatrali ludim ako ih ne čitate. Postoji li uopšte "comfort zone" kada su u pitanju ovakvi naslovi?
Odgovor na ovo pitanje je zaista teško dati. I jedna i druga strana imaju neke dobre argumente. Za početak, veliki broj ovih naslova je namenjen posebnoj ciljnoj grupi - onima koji igraju D&D. Jasno je da se ne radi o knjigama koje pretenduju da budu žanrovska remek - dela. Njihova poenta je čista zabava u holivudskom stilu: jednostavne priče, crno - beli likovi, dobri momci koji istresaju zle momke iz gaća, akcija pršti na sve strane... i tako u nedogled. Pored toga, neke od tih knjiga su zaista, zaista užasne, u svakom pogledu. A opet, u takvom moru naslova i uz toliko različitih pisaca, prosto je nemoguće da ama baš ništa ne valja. Pre ili kasnije, moraće da ispliva nešto vredno pomena, zar ne (ne, Salvatore, ne mislim na tebe)?
Na svu sreću, ima naslova koji spadaju u ovu kategoriju. "Swordmage" je idealna knjiga ako želite da pročitate nešto neobavezujuće, jednostavno i zabavno (a da to i dalje bude fantasy). Ovo je prva knjiga smeštena u "novi" Forgotten Realms (posle događaja koji izmenili čitav svet, poznatih kao Spellplague). Priča prati glavnog junaka, ratnika po imenu Geran Hulmaster, koji se vraća u rodni kraj pošto primi vesti o smrti prijatelja. Ali, po povratku, Geran otkriva da mnoge stvari nisu onakve kakve ih pamti, kao i to da je njegov priajtelj preminuo pod vrlo neobičnim okolnostima. Naravno, glavni junak odlučuje da malo istraži stvar... i tu počinje gužva.
Ovakva postavka je već mnogo puta korišćena, ali Baker prilično dobro vodi celu stvar od početka do kraja (ako izuzmemo prolog, koji deluje kao da je naknadno i na brzinu "nakrpljen"), tako da vam ni u jednom trenutku neće biti dosadno. Čak ni činjenica da su neki obrti predvidivi ne kvari doživljaj. Ne očekujte krakterizaciju kao kod Martina ili Lynch-a, jer je ovde nema - likovi su većinom crno-beli, klasični akcioni heroji. Što se sveta tiče, neki od fanova FR knjiga će verovatno biti razočarani činjenicom da "Swordmage", iako je prva knjiga koja se dešava posle Spellplague-a, ne daje mnogo detalja o novom okruženju (mada mislim da ostalim čitaocima ovo neće smetati). S druge strane, ova knjiga je odličan primer kako se neki klasični koncepti, obogaćeni sa nekoliko dobrih ideja, mogu upakovati u funkcionalnu celinu. Ova knjiga ni u jednom trenutku ne pokušava da bude fantasy roman "veći od života" - autorove ambicije su znatno manje. Njegov glavni cilj je da čitaocu pruži laganu priču sa dosta akcije i dobru zabavu - u čemu potpuno uspeva. Vrlo rado ću pročitati i nastavak, "Corsair".
Autor: PainBringer
Autor: PainBringer
четвртак, 24. јун 2010.
SEKS I GRAD (1796)
by the Angel of Blasphemy
Iako je ovo jedno od dela koje se po žanru svrstava u gotske romane, zapravo su baš oni elementi koji čine jedan gotski roman gotskim romanom njegova najveća mana. Zato što ništa na ovom svetu, a ni na onom svetu, ne može biti tako zlo, trulo i ljigavo kao obični smrtnik koji hoda ulicama bilokog grada(a biće da je tako i sa selom, samo što selo nije mesto radnje ovog romana). Duhovi, đavoli i natprirodni događaji u mnogome kvare ovaj roman. No, da je Luis kojim slučajem izbacio gotske elemente, dobili bismo veoma mučnu priču o ljudskim manama. Priču koju bi bilo teško čitati bez onog lošeg osećaja u stomaku.
No, da bi sve bilo jasnije, počećemo sa istorijom. Ovaj roman Luis je napisao pre svog dvadesetog rođendana i to za svega 10 nedelja. Ako pročitate knjigu, videćete da je ova informacija i te kako važna. Neću biti surova i reći da je ova knjiga loše napisana, ali dok je čitate imate neki utisak da je pisana na brzaka. Kad pročitate za koliko je napisana i podelite to vreme sa brojem stranica...jasno vam je odakle vam takav utisak. Naravno, ne tvrdim da je loše to što je knjiga napisana za kratko vreme. Grejem Grin je to radio, pa nije pisao loše knjige. Kao i mnogi drugi pisci uostalom.
Ali, problem sa ovom knjigom je to što postoje delovi koji su prosto briljantni. A onda ih smenjuju delovi koji predstavljaju evidantan pad u kvalitetu. Kao da se pisac, iscrpljen pisanjem efektnog i strukturalno sređenog dela, terao da piše dalje, iako mu se to nije radilo.
Koji su to briljantni delovi? Monah Ambrozio, glavni junak ovog dela je neko koga upoznajemo na vrhuncu njegove slave. U celom Madridu nema pobožnije figure od njega. Kapucinerski manastir u kome je on opat ne pamti tako sjajnog oratora, tako pobožnog i vrlog čoveka. Ostavljen pred manastirskim vratima kao bebica, Ambrozio ne zna ni za šta osim za život u okviru religijske zajednice. Ne poznaje ljudske emocije i ono što bi one mogle doneti. Zna samo za čestitost, siromaštvo i pobožnost jer su to zaveti kojih se primio čim je za to došlo vreme. Ambrozijeva odanost manastiru tolika je da se čak zavetovao da nikada i ni pod kojim uslovima neće kročiti preko manastirske kapije u spoljni svet (naravno, nikad ne reci nikad). Toliko je poštovanje prema ovom kaluđeru da je kapucinerska crkva non-stop puna vernika koji dolaze da čuju propoved „živog sveca“ iz svih krajeva Španije. Ali... „Gordost...definitivno moj omiljeni greh!“ namignu Al Paćino i ostade moj omiljeni Satana u istoriji filma. Ispod te blistave ljušture krije se jedan emotivno šupalj i gord čovek. I oni delovi u kojima nam Luis približava misli takvog čoveka, apsolutno su sjajni.
Da kojim slučajem Kaluđer prati samo uspon i pad monaha Ambrozija, bila bi to nesumnjivo genijalna knjiga, jedna od onih za koje ne možete da poverujete da su napisane davne 1796. Čak bi se i neki natprirodni elementi sasvim lepo uklopili, toliko da začine celu priču. Pakt sa đavolom, na primer. Ili pali anđeo koji uzima obličje prelepe žene da zavede i uništi pobožnog monaha. Korišćenje moći ove žene da bi se zavela druga žena. I gotovo. Ako na to dodamo svu trulež koju ljudski mozak može da smisli i sprovede u delo, okrutnost koja prevazilazi sve granice, imate odličan gotski roman, bez mnogo pametovanja.
Nažalost,moj problem sa ovim romanom je...happy end. I to krajnje neverovatan happy end. Ne, ne, ne i ne! Oni od vas koji odluče da pročitaju ovu knjigu, videće da za neke važne likove u delu posle kiše dolazi sunce. To je lepo, to je ljudski...ali nije efektno. Posebno zato što ih pisac izvlači iz škripca po sistemu deus ex machina. Puf. Junak/junakinja, do tada na samoj granici između života i smrti, odjednom se nađu na slobodi i nastave tamo gde su stali i to nakon traume kakvu čovek ne može baš lako zaboraviti. Najbolji primer za to je Agnes, jedna od junakinja, koju igumanija manastira Svete Klare drži zatočenu u lagumu ispod manastirskog groblja na hlebu i vodi kao kaznu za to što se podala čoveku koga voli i ostala u drugom stanju. E ta Agnes se porodi sama u takvim uslovima, preživi. Dete joj umre, preživi. Drži dete uvijeno u neku krpu na grudima, a dete se raspada. Preživi. Ostane i bez to malo hrane i vode, i onda je, pukim slučajem, spasi baš rođeni brat. Čim se malo oporavi, ista ta Agnes ispriča ovu priču mrtva hladna, i uda se za čoveka sa kojim je ostala u drugom stanju obećavajući mu da će ona biti dobra žena, iako je zbog njega moralno pala, pod uslovom da je on još uvek želi. A Rejmond, dotični gospodin njen dečko, pre svega toga, umesto da (budući da ima tu moć u španskom društvu) razvali manastir do temelja da nađe ženu koju voli, on leži u svom krevetu u depresiji. I svi oko njega se trude da nešto novo saznaju, samo on ne radi ništa osim što veruje da je Agnes živa. I uopšte, u ovom romanu, muškarci su šonje (Hoću li dobiti mnogo minusa ako kažem da to nije daleko od istine ni u pravom životu?).A najveći šonja od svih je Ambrozio.
Doduše, ne treba generalizovati. Daleko od toga da su svi ženski likovi moćni. Zapravo, bledi su. Posebno glavna junakinja Antonija (ona koju monah zavodi uz pomoć zlih sila). Postoji u engleskoj književnosti ona volterskotovska dihotomija crna dama:plava dama. Crna je zeznuta ženska, a plava je...fina. Ova Antonija ne samo što je svetlokosa, nego je i preterano naivna, izveštačeno poslušna i tužno neobrazovana. Majka je drži pod staklenim zvonom, da je slučajno neki plemić „ne upropasti“. I na kraju je sve to njeno nepoznavanje sveta dovodi u doslovno oduran položaj. Ok, kontam ja da je to u skladu sa vremenom i mestom radnje, ali pretera ga Luise (pokoj ti duši)!
No, ono što moram da priznam u briljantna pisanija našeg Luisa spada seksualnost. Fantastični opisi tih najintimnijih trenutaka u ljudskoj duši su za svaku pohvalu. Ambrozijevo tek probuđeno erotsko ja prikazano je veoma vešto. Kao da se i sam pisac prisećao svojih prvih erotskih fantazija i najskrivenijh želja. Na veliko zadovoljstvo publike, usudio se da iste stavi na papir. I za tu hrabrost nagrađen je time što ga i danas čitamo. Šteta je, doduše, što je sam Luis menjao knjigu kada su mu članovi porodice i prijatelji zamerili nemoral. Ko zna koliko zanimljivih stranica je nestalo u plamenu kamina jer je gospođa majka uvređeno zalepršala lepezom...
Da ne ostanem dužna pokojnom Luisu, velika tema ove knjige je i antiklerikalizam. Svi koji imate štogođ protivu crkve i njenog ustrojstva, navalite. Svaka peta rečenica može se sumirati Volterovom čuvenom: „Crkva?! Spalite bestidnicu!“. Luis divno razlikuje pravu veru od mode. I bez dlake na jeziku prikazuje do kog stepena monstruoznosti može da naraste gordost klera. A o tome da je gordost smrtni greh...i o tome da su popovi ipak samo ljudi...
A da se sada opravdam za naslov. Zašto je bolje čitati Kaluđera nego Seks i grad? Iz istog razloga zbog kog je pristojno ustati starijem čoveku u autobusu. Sa svim svojim manama, Kaluđer je intrigantno delo. Barem onoliko koliko je moguće da nešto bude intrigantno u vreme u kome možemo dobiti svoj fiks nasiljem, seksom i ludilom kad god i gde god poželimo. Da su ova dela slična,nisu. Da je seks tema Kaluđera, jeste. Da je grad mesto radnje u Kaluđeru, jeste. Da ja zadržavam pravo da dam naslov ovom blogu, zadržavam. I da ne volim chick lit, ne volim. A da li volim gotske romane....e to je već pitanje na koje neću moći da vam odgovorim. Barem ne još uvek.
Iako je ovo jedno od dela koje se po žanru svrstava u gotske romane, zapravo su baš oni elementi koji čine jedan gotski roman gotskim romanom njegova najveća mana. Zato što ništa na ovom svetu, a ni na onom svetu, ne može biti tako zlo, trulo i ljigavo kao obični smrtnik koji hoda ulicama bilokog grada(a biće da je tako i sa selom, samo što selo nije mesto radnje ovog romana). Duhovi, đavoli i natprirodni događaji u mnogome kvare ovaj roman. No, da je Luis kojim slučajem izbacio gotske elemente, dobili bismo veoma mučnu priču o ljudskim manama. Priču koju bi bilo teško čitati bez onog lošeg osećaja u stomaku.
No, da bi sve bilo jasnije, počećemo sa istorijom. Ovaj roman Luis je napisao pre svog dvadesetog rođendana i to za svega 10 nedelja. Ako pročitate knjigu, videćete da je ova informacija i te kako važna. Neću biti surova i reći da je ova knjiga loše napisana, ali dok je čitate imate neki utisak da je pisana na brzaka. Kad pročitate za koliko je napisana i podelite to vreme sa brojem stranica...jasno vam je odakle vam takav utisak. Naravno, ne tvrdim da je loše to što je knjiga napisana za kratko vreme. Grejem Grin je to radio, pa nije pisao loše knjige. Kao i mnogi drugi pisci uostalom.
Ali, problem sa ovom knjigom je to što postoje delovi koji su prosto briljantni. A onda ih smenjuju delovi koji predstavljaju evidantan pad u kvalitetu. Kao da se pisac, iscrpljen pisanjem efektnog i strukturalno sređenog dela, terao da piše dalje, iako mu se to nije radilo.
Koji su to briljantni delovi? Monah Ambrozio, glavni junak ovog dela je neko koga upoznajemo na vrhuncu njegove slave. U celom Madridu nema pobožnije figure od njega. Kapucinerski manastir u kome je on opat ne pamti tako sjajnog oratora, tako pobožnog i vrlog čoveka. Ostavljen pred manastirskim vratima kao bebica, Ambrozio ne zna ni za šta osim za život u okviru religijske zajednice. Ne poznaje ljudske emocije i ono što bi one mogle doneti. Zna samo za čestitost, siromaštvo i pobožnost jer su to zaveti kojih se primio čim je za to došlo vreme. Ambrozijeva odanost manastiru tolika je da se čak zavetovao da nikada i ni pod kojim uslovima neće kročiti preko manastirske kapije u spoljni svet (naravno, nikad ne reci nikad). Toliko je poštovanje prema ovom kaluđeru da je kapucinerska crkva non-stop puna vernika koji dolaze da čuju propoved „živog sveca“ iz svih krajeva Španije. Ali... „Gordost...definitivno moj omiljeni greh!“ namignu Al Paćino i ostade moj omiljeni Satana u istoriji filma. Ispod te blistave ljušture krije se jedan emotivno šupalj i gord čovek. I oni delovi u kojima nam Luis približava misli takvog čoveka, apsolutno su sjajni.
Da kojim slučajem Kaluđer prati samo uspon i pad monaha Ambrozija, bila bi to nesumnjivo genijalna knjiga, jedna od onih za koje ne možete da poverujete da su napisane davne 1796. Čak bi se i neki natprirodni elementi sasvim lepo uklopili, toliko da začine celu priču. Pakt sa đavolom, na primer. Ili pali anđeo koji uzima obličje prelepe žene da zavede i uništi pobožnog monaha. Korišćenje moći ove žene da bi se zavela druga žena. I gotovo. Ako na to dodamo svu trulež koju ljudski mozak može da smisli i sprovede u delo, okrutnost koja prevazilazi sve granice, imate odličan gotski roman, bez mnogo pametovanja.
Nažalost,moj problem sa ovim romanom je...happy end. I to krajnje neverovatan happy end. Ne, ne, ne i ne! Oni od vas koji odluče da pročitaju ovu knjigu, videće da za neke važne likove u delu posle kiše dolazi sunce. To je lepo, to je ljudski...ali nije efektno. Posebno zato što ih pisac izvlači iz škripca po sistemu deus ex machina. Puf. Junak/junakinja, do tada na samoj granici između života i smrti, odjednom se nađu na slobodi i nastave tamo gde su stali i to nakon traume kakvu čovek ne može baš lako zaboraviti. Najbolji primer za to je Agnes, jedna od junakinja, koju igumanija manastira Svete Klare drži zatočenu u lagumu ispod manastirskog groblja na hlebu i vodi kao kaznu za to što se podala čoveku koga voli i ostala u drugom stanju. E ta Agnes se porodi sama u takvim uslovima, preživi. Dete joj umre, preživi. Drži dete uvijeno u neku krpu na grudima, a dete se raspada. Preživi. Ostane i bez to malo hrane i vode, i onda je, pukim slučajem, spasi baš rođeni brat. Čim se malo oporavi, ista ta Agnes ispriča ovu priču mrtva hladna, i uda se za čoveka sa kojim je ostala u drugom stanju obećavajući mu da će ona biti dobra žena, iako je zbog njega moralno pala, pod uslovom da je on još uvek želi. A Rejmond, dotični gospodin njen dečko, pre svega toga, umesto da (budući da ima tu moć u španskom društvu) razvali manastir do temelja da nađe ženu koju voli, on leži u svom krevetu u depresiji. I svi oko njega se trude da nešto novo saznaju, samo on ne radi ništa osim što veruje da je Agnes živa. I uopšte, u ovom romanu, muškarci su šonje (Hoću li dobiti mnogo minusa ako kažem da to nije daleko od istine ni u pravom životu?).A najveći šonja od svih je Ambrozio.
Doduše, ne treba generalizovati. Daleko od toga da su svi ženski likovi moćni. Zapravo, bledi su. Posebno glavna junakinja Antonija (ona koju monah zavodi uz pomoć zlih sila). Postoji u engleskoj književnosti ona volterskotovska dihotomija crna dama:plava dama. Crna je zeznuta ženska, a plava je...fina. Ova Antonija ne samo što je svetlokosa, nego je i preterano naivna, izveštačeno poslušna i tužno neobrazovana. Majka je drži pod staklenim zvonom, da je slučajno neki plemić „ne upropasti“. I na kraju je sve to njeno nepoznavanje sveta dovodi u doslovno oduran položaj. Ok, kontam ja da je to u skladu sa vremenom i mestom radnje, ali pretera ga Luise (pokoj ti duši)!
No, ono što moram da priznam u briljantna pisanija našeg Luisa spada seksualnost. Fantastični opisi tih najintimnijih trenutaka u ljudskoj duši su za svaku pohvalu. Ambrozijevo tek probuđeno erotsko ja prikazano je veoma vešto. Kao da se i sam pisac prisećao svojih prvih erotskih fantazija i najskrivenijh želja. Na veliko zadovoljstvo publike, usudio se da iste stavi na papir. I za tu hrabrost nagrađen je time što ga i danas čitamo. Šteta je, doduše, što je sam Luis menjao knjigu kada su mu članovi porodice i prijatelji zamerili nemoral. Ko zna koliko zanimljivih stranica je nestalo u plamenu kamina jer je gospođa majka uvređeno zalepršala lepezom...
Da ne ostanem dužna pokojnom Luisu, velika tema ove knjige je i antiklerikalizam. Svi koji imate štogođ protivu crkve i njenog ustrojstva, navalite. Svaka peta rečenica može se sumirati Volterovom čuvenom: „Crkva?! Spalite bestidnicu!“. Luis divno razlikuje pravu veru od mode. I bez dlake na jeziku prikazuje do kog stepena monstruoznosti može da naraste gordost klera. A o tome da je gordost smrtni greh...i o tome da su popovi ipak samo ljudi...
A da se sada opravdam za naslov. Zašto je bolje čitati Kaluđera nego Seks i grad? Iz istog razloga zbog kog je pristojno ustati starijem čoveku u autobusu. Sa svim svojim manama, Kaluđer je intrigantno delo. Barem onoliko koliko je moguće da nešto bude intrigantno u vreme u kome možemo dobiti svoj fiks nasiljem, seksom i ludilom kad god i gde god poželimo. Da su ova dela slična,nisu. Da je seks tema Kaluđera, jeste. Da je grad mesto radnje u Kaluđeru, jeste. Da ja zadržavam pravo da dam naslov ovom blogu, zadržavam. I da ne volim chick lit, ne volim. A da li volim gotske romane....e to je već pitanje na koje neću moći da vam odgovorim. Barem ne još uvek.
четвртак, 17. јун 2010.
CANTICLE - Ken Šols
Krajem prošle godina napisao sam prikaz prvog romana nove zvezde epske fantastike, Kena Šolsa. Bio je to prvi roman u najavljenom serijalu "Isakovi psalmi", a pod naslovom Lamentation ("Jadikovanje", premda bih ga verovatno preveo kao "Lamentacija"). Nastavak ovog romana nosi naslov Canticle ("Hvalospev", odnosno "Kantikulum") i imao sam prilike da ga pročitam već mesec dana nakon "Lamentacije", te sam bio pošteđen mučnog čekanja. Naravno, Šols nije objavio dve knjige za mesec dana (mada se i to radi), već sam ja sačekao godinu dana s naručivanjem prvog romana i naručio oba u cugu.
Elem, redovni čitaoci bloga verovatno pamte da sam Šolsov prvi roman nahvalio gotovo neumereno, kazavši da je Šols sam vrh ponude mladih pisaca koji tek valja da se probiju. Nažalost, izgleda da umeće pisanja ne mora da donese i komercijalnu popularnost, pa je Šols i dalje u statusu "kultnog" pisca, što zapravo znači da je relativno mali broj čitalaca njegovu prozu prepoznao kao vrhunsku fantastiku, pa on i dalje mora da radi neki drugi posao kako bi se prehranio, a piše usput.
Na trenutak ću se osvrnuti na mane Šolsovog prvog romana - svedena postavka sveta, jednostavna i gotovo stilizovana karakterizacija i sistem magije/nauke koji ni najmanje nije razrađen - a ni preterano maštovit, ruku na srce. Ove mane prisutne su u izvesnoj meri i u "Kantikulumu", ali mora se priznati da je užitak čitanja drugog romana "Isakovih psalama" veći nego što je to bio slučaj s čitanjem "Lamentacije". Premda nedostataka i dalje ima, Šols je sada znatno bolji pisac u zanatskom smislu i ono što je u prvom romanu bila mana, sada je čak možda prednost. Čitalac je već sviknut na okruženje i likove koji su mu predstavljeni u haiku maniru i ponegde se taj način pripovedanja može doživeti i kao osveženje u odnosu na zamršene i detaljne svetove Stivena Eriksona, Martina ili Džordana.
Šols je u svom drugom romanu ovladao naprednijim tehnikama pripovedanja, pa vrlo vešto upravlja različitim gledištima i i čitaocu predočava čvršće utkanu priču nego što je to bio slučaj s pomalo iseckanom "Lamentacijom". U "Kantikulumu" priča teče znatno bolje nego u prvom romanu, a Šols ne samo da je zadržao prelep gotovo poetski jezij, već je - čini se - napredova i nadgradio svoj stil pripovedanja, tako da čitalac sada ima priliku da uživa u još umešnije sročenim elegantnim rečenicama, napisanim jednostavnim, ali opet upečatljivim stilom.
Naravno, u "Kantikulumu" se dešava znatno više stvari nego u "Lamentaciji". Upoznajemo svet u kojem su romani smešteni, otkrivamo sile koje delaju iza kulisa i saživljavamo se s likovima, koji su u "Kantikulumu" izrasli u potpuno trodimenzionalne ličnosti s kojima se čitalac može u potpunosti poistovetiti. Dobro, Rudolfo baš i nije Džon Snou, ali i nije pošteno porediti Šolsa s Martinom, zar ne?
Na kraju, moram reći da sam u međuvremenu pronašao neke nove ljubavi - Kej Kenjon je spisateljica (koja doduše piše sf) takvog kalibra da joj ama baš niko od mladih lavova fantastike zadugo neće prismrdeti - ali pola godine nakon što sam pročitao "Kantikulum" zatičem sebe kako željno iščekujem nastavak. Kada čovek čita fantastiku u meri u kojoj je ja čitam, reko se dešava da baš toliko cupka u iščekivanju novog nastavka nekog serijala. To je sasvim dovoljan pokazatelj da Šolsa ne smete izostaviti sa polica svojih biblioteka. This book has Nightflier's Seal of Approval.
Пријавите се на:
Постови (Atom)