Krajem prošle godina napisao sam prikaz prvog romana nove zvezde epske fantastike, Kena Šolsa. Bio je to prvi roman u najavljenom serijalu "Isakovi psalmi", a pod naslovom Lamentation ("Jadikovanje", premda bih ga verovatno preveo kao "Lamentacija"). Nastavak ovog romana nosi naslov Canticle ("Hvalospev", odnosno "Kantikulum") i imao sam prilike da ga pročitam već mesec dana nakon "Lamentacije", te sam bio pošteđen mučnog čekanja. Naravno, Šols nije objavio dve knjige za mesec dana (mada se i to radi), već sam ja sačekao godinu dana s naručivanjem prvog romana i naručio oba u cugu.
Elem, redovni čitaoci bloga verovatno pamte da sam Šolsov prvi roman nahvalio gotovo neumereno, kazavši da je Šols sam vrh ponude mladih pisaca koji tek valja da se probiju. Nažalost, izgleda da umeće pisanja ne mora da donese i komercijalnu popularnost, pa je Šols i dalje u statusu "kultnog" pisca, što zapravo znači da je relativno mali broj čitalaca njegovu prozu prepoznao kao vrhunsku fantastiku, pa on i dalje mora da radi neki drugi posao kako bi se prehranio, a piše usput.
Na trenutak ću se osvrnuti na mane Šolsovog prvog romana - svedena postavka sveta, jednostavna i gotovo stilizovana karakterizacija i sistem magije/nauke koji ni najmanje nije razrađen - a ni preterano maštovit, ruku na srce. Ove mane prisutne su u izvesnoj meri i u "Kantikulumu", ali mora se priznati da je užitak čitanja drugog romana "Isakovih psalama" veći nego što je to bio slučaj s čitanjem "Lamentacije". Premda nedostataka i dalje ima, Šols je sada znatno bolji pisac u zanatskom smislu i ono što je u prvom romanu bila mana, sada je čak možda prednost. Čitalac je već sviknut na okruženje i likove koji su mu predstavljeni u haiku maniru i ponegde se taj način pripovedanja može doživeti i kao osveženje u odnosu na zamršene i detaljne svetove Stivena Eriksona, Martina ili Džordana.
Šols je u svom drugom romanu ovladao naprednijim tehnikama pripovedanja, pa vrlo vešto upravlja različitim gledištima i i čitaocu predočava čvršće utkanu priču nego što je to bio slučaj s pomalo iseckanom "Lamentacijom". U "Kantikulumu" priča teče znatno bolje nego u prvom romanu, a Šols ne samo da je zadržao prelep gotovo poetski jezij, već je - čini se - napredova i nadgradio svoj stil pripovedanja, tako da čitalac sada ima priliku da uživa u još umešnije sročenim elegantnim rečenicama, napisanim jednostavnim, ali opet upečatljivim stilom.
Naravno, u "Kantikulumu" se dešava znatno više stvari nego u "Lamentaciji". Upoznajemo svet u kojem su romani smešteni, otkrivamo sile koje delaju iza kulisa i saživljavamo se s likovima, koji su u "Kantikulumu" izrasli u potpuno trodimenzionalne ličnosti s kojima se čitalac može u potpunosti poistovetiti. Dobro, Rudolfo baš i nije Džon Snou, ali i nije pošteno porediti Šolsa s Martinom, zar ne?
Na kraju, moram reći da sam u međuvremenu pronašao neke nove ljubavi - Kej Kenjon je spisateljica (koja doduše piše sf) takvog kalibra da joj ama baš niko od mladih lavova fantastike zadugo neće prismrdeti - ali pola godine nakon što sam pročitao "Kantikulum" zatičem sebe kako željno iščekujem nastavak. Kada čovek čita fantastiku u meri u kojoj je ja čitam, reko se dešava da baš toliko cupka u iščekivanju novog nastavka nekog serijala. To je sasvim dovoljan pokazatelj da Šolsa ne smete izostaviti sa polica svojih biblioteka. This book has Nightflier's Seal of Approval.
Нема коментара:
Постави коментар