Iako je ovo jedno od dela koje se po žanru svrstava u gotske romane, zapravo su baš oni elementi koji čine jedan gotski roman gotskim romanom njegova najveća mana. Zato što ništa na ovom svetu, a ni na onom svetu, ne može biti tako zlo, trulo i ljigavo kao obični smrtnik koji hoda ulicama bilokog grada(a biće da je tako i sa selom, samo što selo nije mesto radnje ovog romana). Duhovi, đavoli i natprirodni događaji u mnogome kvare ovaj roman. No, da je Luis kojim slučajem izbacio gotske elemente, dobili bismo veoma mučnu priču o ljudskim manama. Priču koju bi bilo teško čitati bez onog lošeg osećaja u stomaku.
No, da bi sve bilo jasnije, počećemo sa istorijom. Ovaj roman Luis je napisao pre svog dvadesetog rođendana i to za svega 10 nedelja. Ako pročitate knjigu, videćete da je ova informacija i te kako važna. Neću biti surova i reći da je ova knjiga loše napisana, ali dok je čitate imate neki utisak da je pisana na brzaka. Kad pročitate za koliko je napisana i podelite to vreme sa brojem stranica...jasno vam je odakle vam takav utisak. Naravno, ne tvrdim da je loše to što je knjiga napisana za kratko vreme. Grejem Grin je to radio, pa nije pisao loše knjige. Kao i mnogi drugi pisci uostalom.
Ali, problem sa ovom knjigom je to što postoje delovi koji su prosto briljantni. A onda ih smenjuju delovi koji predstavljaju evidantan pad u kvalitetu. Kao da se pisac, iscrpljen pisanjem efektnog i strukturalno sređenog dela, terao da piše dalje, iako mu se to nije radilo.
Koji su to briljantni delovi? Monah Ambrozio, glavni junak ovog dela je neko koga upoznajemo na vrhuncu njegove slave. U celom Madridu nema pobožnije figure od njega. Kapucinerski manastir u kome je on opat ne pamti tako sjajnog oratora, tako pobožnog i vrlog čoveka. Ostavljen pred manastirskim vratima kao bebica, Ambrozio ne zna ni za šta osim za život u okviru religijske zajednice. Ne poznaje ljudske emocije i ono što bi one mogle doneti. Zna samo za čestitost, siromaštvo i pobožnost jer su to zaveti kojih se primio čim je za to došlo vreme. Ambrozijeva odanost manastiru tolika je da se čak zavetovao da nikada i ni pod kojim uslovima neće kročiti preko manastirske kapije u spoljni svet (naravno, nikad ne reci nikad). Toliko je poštovanje prema ovom kaluđeru da je kapucinerska crkva non-stop puna vernika koji dolaze da čuju propoved „živog sveca“ iz svih krajeva Španije. Ali... „Gordost...definitivno moj omiljeni greh!“ namignu Al Paćino i ostade moj omiljeni Satana u istoriji filma. Ispod te blistave ljušture krije se jedan emotivno šupalj i gord čovek. I oni delovi u kojima nam Luis približava misli takvog čoveka, apsolutno su sjajni.
Da kojim slučajem Kaluđer prati samo uspon i pad monaha Ambrozija, bila bi to nesumnjivo genijalna knjiga, jedna od onih za koje ne možete da poverujete da su napisane davne 1796. Čak bi se i neki natprirodni elementi sasvim lepo uklopili, toliko da začine celu priču. Pakt sa đavolom, na primer. Ili pali anđeo koji uzima obličje prelepe žene da zavede i uništi pobožnog monaha. Korišćenje moći ove žene da bi se zavela druga žena. I gotovo. Ako na to dodamo svu trulež koju ljudski mozak može da smisli i sprovede u delo, okrutnost koja prevazilazi sve granice, imate odličan gotski roman, bez mnogo pametovanja.
Nažalost,moj problem sa ovim romanom je...happy end. I to krajnje neverovatan happy end. Ne, ne, ne i ne! Oni od vas koji odluče da pročitaju ovu knjigu, videće da za neke važne likove u delu posle kiše dolazi sunce. To je lepo, to je ljudski...ali nije efektno. Posebno zato što ih pisac izvlači iz škripca po sistemu deus ex machina. Puf. Junak/junakinja, do tada na samoj granici između života i smrti, odjednom se nađu na slobodi i nastave tamo gde su stali i to nakon traume kakvu čovek ne može baš lako zaboraviti. Najbolji primer za to je Agnes, jedna od junakinja, koju igumanija manastira Svete Klare drži zatočenu u lagumu ispod manastirskog groblja na hlebu i vodi kao kaznu za to što se podala čoveku koga voli i ostala u drugom stanju. E ta Agnes se porodi sama u takvim uslovima, preživi. Dete joj umre, preživi. Drži dete uvijeno u neku krpu na grudima, a dete se raspada. Preživi. Ostane i bez to malo hrane i vode, i onda je, pukim slučajem, spasi baš rođeni brat. Čim se malo oporavi, ista ta Agnes ispriča ovu priču mrtva hladna, i uda se za čoveka sa kojim je ostala u drugom stanju obećavajući mu da će ona biti dobra žena, iako je zbog njega moralno pala, pod uslovom da je on još uvek želi. A Rejmond, dotični gospodin njen dečko, pre svega toga, umesto da (budući da ima tu moć u španskom društvu) razvali manastir do temelja da nađe ženu koju voli, on leži u svom krevetu u depresiji. I svi oko njega se trude da nešto novo saznaju, samo on ne radi ništa osim što veruje da je Agnes živa. I uopšte, u ovom romanu, muškarci su šonje (Hoću li dobiti mnogo minusa ako kažem da to nije daleko od istine ni u pravom životu?).A najveći šonja od svih je Ambrozio.
Doduše, ne treba generalizovati. Daleko od toga da su svi ženski likovi moćni. Zapravo, bledi su. Posebno glavna junakinja Antonija (ona koju monah zavodi uz pomoć zlih sila). Postoji u engleskoj književnosti ona volterskotovska dihotomija crna dama:plava dama. Crna je zeznuta ženska, a plava je...fina. Ova Antonija ne samo što je svetlokosa, nego je i preterano naivna, izveštačeno poslušna i tužno neobrazovana. Majka je drži pod staklenim zvonom, da je slučajno neki plemić „ne upropasti“. I na kraju je sve to njeno nepoznavanje sveta dovodi u doslovno oduran položaj. Ok, kontam ja da je to u skladu sa vremenom i mestom radnje, ali pretera ga Luise (pokoj ti duši)!
No, ono što moram da priznam u briljantna pisanija našeg Luisa spada seksualnost. Fantastični opisi tih najintimnijih trenutaka u ljudskoj duši su za svaku pohvalu. Ambrozijevo tek probuđeno erotsko ja prikazano je veoma vešto. Kao da se i sam pisac prisećao svojih prvih erotskih fantazija i najskrivenijh želja. Na veliko zadovoljstvo publike, usudio se da iste stavi na papir. I za tu hrabrost nagrađen je time što ga i danas čitamo. Šteta je, doduše, što je sam Luis menjao knjigu kada su mu članovi porodice i prijatelji zamerili nemoral. Ko zna koliko zanimljivih stranica je nestalo u plamenu kamina jer je gospođa majka uvređeno zalepršala lepezom...
Da ne ostanem dužna pokojnom Luisu, velika tema ove knjige je i antiklerikalizam. Svi koji imate štogođ protivu crkve i njenog ustrojstva, navalite. Svaka peta rečenica može se sumirati Volterovom čuvenom: „Crkva?! Spalite bestidnicu!“. Luis divno razlikuje pravu veru od mode. I bez dlake na jeziku prikazuje do kog stepena monstruoznosti može da naraste gordost klera. A o tome da je gordost smrtni greh...i o tome da su popovi ipak samo ljudi...
A da se sada opravdam za naslov. Zašto je bolje čitati Kaluđera nego Seks i grad? Iz istog razloga zbog kog je pristojno ustati starijem čoveku u autobusu. Sa svim svojim manama, Kaluđer je intrigantno delo. Barem onoliko koliko je moguće da nešto bude intrigantno u vreme u kome možemo dobiti svoj fiks nasiljem, seksom i ludilom kad god i gde god poželimo. Da su ova dela slična,nisu. Da je seks tema Kaluđera, jeste. Da je grad mesto radnje u Kaluđeru, jeste. Da ja zadržavam pravo da dam naslov ovom blogu, zadržavam. I da ne volim chick lit, ne volim. A da li volim gotske romane....e to je već pitanje na koje neću moći da vam odgovorim. Barem ne još uvek.
Нема коментара:
Постави коментар