Igra prestola: Vuk i lav

by High Duke



Gledanost serije i dalje polako raste i u Americi a i u drugim zemljama u kojima se prikazuje. Posle ove epizode će sigurno i još više. Slobodno mogu da kažem da je ovo najbolja epizoda do sada, i da ovaj put nikako ne može da se kaže da je dosadna. Izmene su još uvek tu, neke scene dodate, mnogo preskočeno, ali opet ne bodu oči kao ranije. Peta epizoda ima krvi, borbe i seksa više nego sve dosadasnje zajedno (a svi znamo da je to nerazdvojni deo Martinovih knjiga, ali i imidža HBO-a), ali ovaj put su uspeli da ubace i seksa i krvi više nego što ih ima u knjigama.

Glumci su dostigli vrhunac, pa čak i Tirion zvuči prirodnije i verovatno mu je ovo do sada najbolji performans, ali njegovo vreme tek dolazi u sledećih par epizoda. Dinamika je postignuta tako što ova epizoda ne širi mnogo radnju. Uglavnom se prate samo likovi iz Kraljeve luke, i Kejtlin i Tirion na putu do Kejtlinine sestre i imamo dve kratke scene u Zimovrelu. Džon i Targerijeni su potpuno preskočeni, sa čime se slažem. Oko njih događaji trenutno nisu toliko napeti, a ono sto ima da se dogodi bi u televizijskoj seriji razvodnilo pažnju i akciju oko Starkovih. Kao peta epizoda, polovina serije, morala je da razdrma publiku i pokaže da ovo nije samo priča o spletkarenju, kao što bi neko neupućen do sada mogao da misli.

Hvale za Šona Bina opet ne mogu da pronađem. U svim aspektima je sjajan i više nego uverljiv. Scena sa kraljevim malim savetom je skoro pa preslikana iz knjige, jedina stvar koja boli je nedostatak ser Baristana Selmija. Nikako mi nije jasno zašto uloga za koju je uzet gluma konstantno biva redukovana. Prvo ne upoznajemo Baristana na putu do Kraljeve luke kada se Ilin Pejn i Renli pridruže kraljevom karavanu. Ne vidimo njegovo učešće kao trezvene osobe u raspravi nakon što Nimerija napadne Džofrija. U potpunosti je izbačen iz kraljevog malog saveta ostavljajući Edarda bez ikakvog časnog saveznika tamo. Kada kralj pokušava da obuče oklop, opet nije prisutan i reči koje odgovore kralja od namere da se bori su u seriji prenete na Neda. Zapravo nisam siguran ni da li se igde i pominje da je on Lord zapovednik kraljeve garde. Ovako deluje samo kao jedan glorifikovani stražar koji ima isti oklop kao Džejmi, što me tera da se zapitam da li će kasniji događaji imati takvu težinu kakvu bi trebalo da imaju. Jedino što znamo o njemu jeste da je sjajan mačevalac, i to saznajemo samo na početku ove epizode. Inače Džordž Martin je pre dva dana na svom neblogu objavio da će u Plesu sa zmajevima Baristan biti jedan od novih likova koji dobijaju svoje poglavlje.

Nastavljajući sa pokudama (kao i uvek) jednog fana idemo od krupnijih stvari ka manjim. Drastična promena karaktera Sersej mi je još uvek jedan od najvećih trnova u oku. Ovde nema ni trunke zavodljive, prevrtljive kraljice iz knjiga. Mnogi koji nisu čitali knjige se možda ne bi složili, ali to što vidimo je tek senka onoga kakva Sersej treba da bude. Jedna od dodatih scena je njen razgovor sa Robertom koji ima za cilj da doda još malo dubine likovima. Roberta po prvi put vidimo kao kralja, koji iako donosi nečasne odluke ipak brine za kraljevstvo i nije samo kurvar i pijanica kao što je do sada prikazano (iako se ne bi protivio tome da se pobije sa nekim). To je plus, dok sa druge strane imamo Sersej, kojoj je ovde izgleda isto stalo do dobrobiti kraljevstva, koja smatra svog brata nedovoljno sposobnim da bude kraljeva desnica, i sva je osećajna. Pride je Lina Hedi glumi previše smireno i brižno, tako da nema ni varnice one njene vatrenosti. I još jednom su izbačene njene mahinacije protiv Roberta, kao što je njena „zabrana“ kralju da učestvuje na turniru, to jest, najsigurniji način da ga natera da baš to uradi i dovede se u opasnost. Siguran sam da će oni koji nisu čitali knjigu da tu dodatu scenu između njih dvoje da hvale i da će im biti fantastična za karakterizacije, ali bojim se da ću ja biti uskogrudi fanatik i reći da mi je ostavila gorak ukus.

Od turnira nismo videli ništa više nego u prethodnoj epizodi. Veliko razočarenje, pošto vidimo samo jednu jedinu borbu između Lorasa Tirela i Planine. Iako mi je jasno da bi ih verovatno skupo koštalo, i da bi morali da prave mnogo više oklopa, veoma žalim zbog nedostatka svega toga, jer taj turnir u knjigama daje duh viteštva (ili odsustva istog) koji i pored toga što je zapravo prljav, prikazan kroz Sansinu tačku gledišta čitaocu daje osećaj arturijanske legende ili nečega izašlog iz pera ser Valtera Skota. Tu vidimo i Sansinu opčinjenost bajkama i želju da ima svog princa, čega ovde nema. Koliko je Sersej opravdana u seriji, toliko je Sansa ocrnjena i pretvorena u potpunu praznoglavu glupaču koja za sada nema nijedan jedini argument na svojoj strani. Čak je lišena i interakcije sa Psetom, sa kojim nakon komentara o Ilinu Pejnu nema više nikakvog kontakta (a nećemo pominjati što njen odabrani princ ni najmanje ne liči na lepotana iz pesme).
Na turniru ne učestvuju ni Pseto, ni Renli, ni Džejmi, tako da imamo utisak da je to gotovo nebitan sporedni događaj, a ne centralni dvorski (a bogme i pučanski) događaj godine koji su hiljade došle da gledaju. Barem Planina i Pseto izgledaju prilično impozantno sada kada se vide da stoje pored Lorasa, mada ne mogu da prežalim što nema više nijednog viteza, kao što je recimo Berik Dondarion.


Polako stižemo do Renlija i Lorasa za koje je blago rečeno da su eksplicitni u seriji. U knjigama je njihova homoseksualna veza nagoveštena, ali može i da promakne. Ovde su se tvorci serije postarali da to nikako ne može da nam pobegne. Toliko da su ih gotovo iskarikirali do nekakvih gej stereotipa (mada naglašavanje odlika skoro svih karaktera je nešto što postoji na nivou cele serije, samo je ovde još izraženije). Renli umesto da i sam bude vitez, možda ne najbolji, ali dobar primer muževnog viteza (paravana iza kojeg se uspešno krije u knjigama) ovde je praktično pacifista koji ne zna ni da koristi mač baš najbolje i plaši se/gadi se krvi. Scena između njih dvojice osim eksplicitnosti i tsunamija homoerotičnosti, služi i da pokaže da bi i Renli u budućnosti mogao imati pretendencija na presto. Scena se završava offscreen zvucima felacija kojim Loras zadovoljava svog ljubavnika. Ali iako taj čin nije tako grafički, imamo drugi koji jeste i penisa ne manjka u punom frontalu. Još jedna od dodatih scena je između Teona i sada već čuvene prostutitke Roz (neko bi mogao pomisliti da drugačije poze od onih od pozadi nisu poznate u svetu Igre prestola), i ta scena takođe ima za cilj da nam da možda uvida u Teonovu ličnost i buđenje Grejdžoja u njemu.


U Zimovrelu vidimo Brenov čas sa meštarom koji služi da čujemo za grbove i porodične slogane plemića po Vesterosu, kao i Brenovo preispitivanje majčine odluke.
I da ne bude da završavam prikaz uvek samo kritikom, dodata scena verbalnog duela Varisa i Maloprstića je pun pogodak i izgleda kao da je mogla da potekne iz knjige. Sad, ako bismo cepidlačili (više nego što to ja već činim) verovatno bismo našli i tu zamerki u dijalogu, ali ostavićemo ga sa visoko pozitivnom ocenom.

Od promenjenih scena imamo razumljivo skraćene borbe na putu do Dola i Tiriona koji koristi samo štit umesto sekire, što je verovatno učinjeno zato što bi Piter Dinklidž verovatno izgledao loše u pravoj borbi. Takođe je Kejtlin oduzeta borbenost, pošto se ponaša kao stereotipna dama u opasnosti, krije se ječeći od straha dok je muškarci brane, naspram odlučne Kejtlin iz knjige koja bodežom lično ubija jedno od klanovaca. Sama borba je prilično brutalna, naročito smrti za koje je odgovoran Bron (koji mi se sve više dopada). Orlovo gnezdo (Eyrie) je kao i Crvena tvrđava u Kraljevoj luci urađena možda malo previše fantastično, pošto počiva na nekakvim stenovitim stubovima i do njega se pruža kameniti most preko provalije. Malo previše teatralnosti i puštanja mašti na volju. I uskraćeni smo za bilo kakvo objašnjenje odbrana zamka tokom ovde nepostojeceg uspona gore, kao i jednog od meni voljenih likova koji će se verovatno pojaviti tek u drugoj sezoni serije: Brindena Tulija, Crne Ribe.



U sceni u kojoj Arja završava u podrumu Crvene tvrđave, lobanje zmajeva su bele umesto da budu crne, ali to se da progutati. Ono što je narušeno u seriji je to da se gledaocima odmah da vide ko su dva čoveka koje Arja čuje da pričaju o njenom ocu, dok u knjigama ostajemo u neizvesnosti u pogledu identiteta bar jednog od njih.


I stižemo do završne scene i duela Neda i Džejmija. Ovo me nije iznenadilo i u potpunosti sam očekivao ovako nešto, što zbog par detalja iz trejlera za seriju, što iz pretpostavke da za seriju neke stvari treba da budu teatralnije. Dok u knjizi u borbi sa Džejmijevim ljudima Ned padne sa konjem i polomi nogu, ovde konja uopste nema (mada to i nije gubitak, shvatam poteškoće rada sa životinjama). Razmena udaraca između Džejmija i Neda je kao što sam rekao očekivana, potrebno je da vidimo junaka u akciji da može i sam da zamahne mačem, i Džejmi je odgovarajuće nadmen, mada možda za nijansu hladnokrvniji nego što bi trebalo. Ono što mi ovde smeta je to što je pak sada Džejmi unižen u svojoj definišućoj veštini: on je verovatno najbolji mačevalac u celom kraljevstvu, ali ovde Ned uspeva da se bori sa njim na ravnoj nozi. Naravno, Ned je daleko od lošeg borca, ali ne pije vodu da Džejmi ne može da ga pobedi (a ne izgleda u seriji kao da se poigrava sa njim), kao i Džorijeva smrt, pribegavanje bodežu, što teško da bi Džejmi morao da uradi. Stičemo utisak da može da pobedi protivnika samo ako pribegne prljavim trikovima. Koplje kroz Nedovu butinu na kraju mi je adekvatna zamena za pad sa konjem i lomljenje noge u ovoj situaciji.


Bilo kako bilo, Igra se zahuhtava, i svi koji nisu čitali knjige će nesumnjivo biti oduševljeni, iako seriji nedostaje štošta iz knjige, kao nebrojeni polovični dijalozi sa sjajnim završecima. Pozdravljam vas do sledeće nedelje uz preview za šestu epizodu:

Ep. 6 - Preview