"Gozbu za vrane" (Feast for Crows) pročitao sam 2005. godine, istog dana kada se pojavila. Naravno, skinuo sam piratski primerak sa interneta. I tada, pre šest godina, novi Martinov roman bio je toliko iščekivan da su ga skenirali i postavili na internet svega nekoliko sati nakon objavljivanja. Pre i posle toga to je važilo samo za romane o Hariju Poteru. Naravno, Martinove knjige su prodate u nekih 6 miliona primeraka, dok je Dž. K. Rouling svoje naprodavala u 116 miliona, te se baš i ne mogu porediti - ali u našoj maloj zajednici poklonika fantastike, "Pesma leda i vatre" je kudikamo značajnija nego pustolovine popularno zvanog dečaka čarobnjaka.
Elem, nekih desetak sati nakon objavljivanja knjige, proveo sam čini mi se osam sati sedeći za računarom - tada nisam imao laptop iz nekog razloga, biće da sam tadašnji službeni vratio izdavaču - i u dahu pročitao "Gozbu za vrane". Negde oko pet ujutro - osećao sam se izneverenim. Od knjige nisam dobio ništa što sam tražio. Poglavlja sa Džonom gotovo i da nije bilo; zapravo, poglavlja sa bilo kojim likom koji me zanima gotovo da nije bilo. Tiriona nije bilo uopšte.
Doduše, i tada se znalo da je "Gozba" zapravo nesvršeno delo - tek polovina jednog romana, čiji će drugi deo biti "Ples sa zmajevima". Tako formulisana najava ponukala me je da pretpostavim kako taj drugi deo samo što nije, da ga neću čekati duže od godinu dana... Sada svi znamo da je to bila više nego pogrešna pretpostavka.
Od dvehiljadite godine, kada sam otrkio Martina, sve romane u serijalu pročitao sam po nekoliko puta - do 2005. Tada sam poslednji put dohvatio te knjige, da se pripremim za naredni nastavak. Nakon "Gozbe za vrane" bio sam toliko razočaran da nisam želeo da stavljam sebi so na ranu čitajući ponovo "Igru prestola" ili "Sudar kraljeva".
A onda, kada je datum objavljivanja "Plesa sa zmajevima" konačno utvrđen, rešio sam da obnovim gradivo. Prve tri knjige pročitao sam u cugu, jednu za drugom, pa sam napravio pauzu od mesec dana, pripremajući se da budem ponovo razočaran, i krenuo da čitam "Gozbu za vrane".
Našao sam se iznenađenim - nisam se razočarao.
Kako su poglavlja odmicala, sve više sam se unosio u roman, saživljavajući se sa likovima, navikavajući se da posmatram svet iz Serseine ili Džejmijeve vizure, zaljubljujući se u likove koje sam nekada - pre samo mesec dana - prezirao.
Nevoljno sam shvatio da je "Gozba za vrane" zapravo najbolje napisan deo u serijalu. Da odmah pojasnim to što hoću da kažem - nije najbolji; to mesto svakako pripada neverovatnoj "Oluji mačeva". Međutim, po umešnosti pisanja i karakterizacije, načinu na koji opisuje Džejmijev prelazak od antagoniste u antiheroja, po tome kako otvara Sersein unutrašnji život čitaocu Martin je prevazišao sebe. Ovu knjigu bi trebalo izučavati kao školski primer kako naterati čitaoca da se saoseća sa likom kojeg zapravo mrzi.
Naravno, ništa ne može da popravi činjenicu da u knjizi gotovo i da nema Džona, a Deneris, Tiriona i Brena nema uopšte, ali "Gozba za vrane" nam ipak otkriva veoma mnogo novih stvari u vezi sa Vesterosom, pa čak i drugim krajevima Martinovog sveta. Čitalac prvi put dobija konkretne informacije o Valiriji, a i završno poglavlje knjige otkriva veliku zaveru koja traje vekovima i koja će se vrlo verovatno pokazati izuzetno značajnom na kraju serijala. Dapače, "Gozbu za vrane" više nego vredi čitati makar samo zbog tog završnog poglavlja.
Neću posebno isticati konačno razotkrivanje Maloprstića (ili kako je već preveden) kao zločinačkog uma koji se krije iza čitavog raspada sistema i građanskog rata, ili uvođenje proročanstva koje je Sersei dobila o svojoj deci, a koje vrlo verovatno opet nagoveštava neke stvari u vezi sa završnicom serijala.
Ukratko, uživao sam čitajući po drugi put "Gozbu za vrane". Potpuno rasterećen i lišen impulsa "A šta će sad biti?", koji obično tera čitaoca da guta stranice, pročitao sam knjigu za nekih nedelju dana, upijajući svaki zarez - i neizmerno uživao u njoj.
"Gozba za vrane" ne stoji kao roman za sebe. Doživljavam je kao ogroman prolog za ostatak serijala, svojevrstan intermeco koji je tu da razjasni stvari i omogući čitaocu da predahne. Naravno, potpuno je drugi problem to što smo toliko čekali na "Ples sa zmajevima".
Međutim, ne sme se zaboraviti koliko je "Ples" obiman. Za sada ima oko 1600 stranica teksta. Ako se uhvati prosek, svakih 800 stranica "Pesme leda i vatre" čekali smo po dve do dve i po godine, tako da se pet godina čekanja na "Ples" sasvim uklapa.
Nemam sumnje da će čekanje vredeti.
Dvanaestog jula u rukama će mi konačno biti peti nastavak "Pesme leda i vatre". Ne znam da li ću ga pročitati za osam sati - ne verujem, omatorilo se - ali znam da ću ga sasvim sigurno pročitati za manje od nedelju dana.
Stay tuned.
Izgleda da sam jedini poslusao i procitao ponovo :)
ОдговориИзбришиI mogu ti reci (ili da predjemo na Vi :D ) da si u potpunosti u pravu. Bitno je bolje kada spustis ocekivanja na minimun, a takodje i kada je sledece knjiga blizu. Mislim da je Martin imao gotove Zmajeve jos 2006. ali odugovlacio zbog kompletiranja sinopsisa (ili je cak pisao dalje).
Mogu reci sledece
Ne veruj Maloprsticu ni kada nosi darove :D
Ono što sam ja čuo jeste da je imao veliki deo knjige napisan, ali da ga je pritisak fanova isfrustrirao pa je jednostavno prestao da radi na DwD i posvetio se nekim drugim stvarima. Lako je moguće da je u međuvremenu dobio neke nove ideje i zapravo proširio prvobitnu knjigu na zapravo dve nove. Videćemo za mesec dana koliko DwD ima stranica, ali Martin je izjavio da je obimniji od FfC. To je, znači, preko 1600 šlajfni teksta. Mnogo.
ОдговориИзбришиKad će biti ovakav update za Ples sa zmajevima:)?
ОдговориИзбриши