Winter Hath Cometh, Little Bitches - ili zašto je "Igra prestola" važna za nas

Nameravao sam da se suzdržim od pisanja o seriji "Igra prestola" sve dok ne odgledam i treću epizodu. Racionalan razlog za tako nešto nisam imao; ta namera za izvorište ima potpuno iracionalan strah da ću izbaksuzirati nešto ako ih pohvalim pre reda i vremena.

Tokom prethodne dve nedelje, u glavi su mi se komešale bezoblične misli - više utisci i magloviti obrisi ideja, nego konkretne rečenice i konstrukcije. Moram priznati da su se ti nedovršeni koncepti manje bavili serijom i njenom vernošću književnom predlošku, a daleko više širem značaju koji ta serija ima, ali i reakcijom glavnotokovske kritike, kako televizijske tako i književne.

Naime, u jednom od svojih prvih postova na ovom blogu pisao sam o svojim iskustvima sa čitanjem "Gospodara prstenova". Te devedesete godine, kada sam iz biblioteke izneo tri toma Nolitovog izdanja "Gospodara", bibliotekarka je zabrinuto pozvala moju majku da je upozori na knjigu koju sam odabrao da čitam, nastavnik matematike mi je smesta dao nižu ocenu, a u školskom dvorištu sam popio batine.

Milenijum se završio, snimljen je "Matriks", ali - daleko važnije - snimljen je i film "Gospodar prstenova". Romani o Hariju Poteru vratili su decu u biblioteke i knjižare, pa su i ekranizovani. Novi milenijum je postao milenijum fantastike, internet je postao dominantan način komunikacije i razmene ideja - i odjednom više nisam bio sam. Glavnotokovsko društvo je fantastiku prigrlilo, makar kao nužno zlo, a njeni poklonici više nisu smatrani sektašima i satanistima.

Da li je tako?

Prva epizoda "Igre prestola" dočekana je na krv i na nož od strane glavnotokovske kritike, pri čemu se Njujork Tajms izdvojio po zatucanoj i agresivnoj kritici, uspevši da u istoj kolumni Martina proglasi ženomrscem, žene koje gledaju seriju promiskuitetnima, a čitav ženski rod plitkoumnim. Pri čemu je pisac prikaza upravo žensko. Eminentni televizijski kritičari po drugim novinama i medijima takođe su veoma surovo ocenili "Igru prestola".

Nasuprot ovome, žanrovska kritika u vidu novih medija - blogova i foruma - "Igru prestola" dočekala je mahom hvalospevima. Čak i najogrezliji idolopoklonici književnog serijala u najvećem broju slučajeva prešli su preko nedoslednosti u odnosu na književni predložak i počeli da željno iščekuju nedelju uveče kao promrzli sunce.

Što se mene tiče, našao sam se u veoma sličnoj situaciji kao pre desetak godina, kada je "Gospodar prstenova" dolazio u bioskope. Neko je ekranizovao jednu od knjiga koje su mi promenile život. Neko je prikazao svoju viziju moje svetinje. Zbog takvih stvari počinju se ratovi... Kao i pre desetak godina, našao sam se u iskušenju da sasečem ekranizaciju "Igre prestola", oslanjajući se na svoje pornografsko pamćenje, koje mi omogućava da neke dijaloge znam napamet - ali onda sam upravo zahvaljujući tome primetio da u prvoj epizodi Kejtlin govori Nedov tekst, a on njen. Dakle, režiser je s promišljenom namerom uneo izmene u Martinov tekst. Naravno, ne sme se smetnuti s uma i činjenica da je Martin u izvesnoj meri zadržao kreativnu kontrolu nad serijom (zbog čega je dobio znatno manje novca na ime autorskih prava, mora se reći), tako da je u tom slučaju veoma teško biti veći katolik od pape i veći poklonik "Pesme leda i vatre" od čoveka koji je taj roman napisao i koji prolazi kroz agoniju svaki put kada ubije nekog od svojih likova, a opet to tako često čini.

Da, nervira me što valirijski čelik nije taman, a zmajska kost nije mrka; nervira me što Targarjeni nemaju ljubičaste oči, a Barateoni plave. Nervira me što Lanisteri nemaju kosu boje žeženog zlata i što je Džon kose kovrdžave i masne kao italijanski dizelaš - ali sve to praštam i na koncu smatram ne(toliko)bitnim.

"Igra prestola" je najznačajnija stvar koja se žanrovskoj kinematografiji dogodila od "Gospodara prstenova". Dapače, televizijska fantastika nikada nije imala ovakvu produkciju. Na stranu svi Star Trekovi, koji se odigravaju u jednoj sobi; na stranu Farscape sa maskama i lutkama ili Andromeda sa odličnom šminkom - nivo produkcije viđen u "Igri prestola" potpuno je bez presedana. Možemo se sporiti oko realizacije ideje, ali ne možemo se sporiti oko toga da je reč o produkciji vrednoj 50 miliona dolara, koja je postavila potpuno nove standarde kada je reč o televizijskoj ekranizaciji fantastike, a naročito epske fantastike. "Rim" je svakako skuplji i veličanstveniji, ali nemojmo smetnuti s uma da velike bitke u romanima nastupaju tek od "Sudara kraljeva". Dakle, opravdano je pretpostaviti da će druga sezona "Igre prestola" u velikoj meri nadmašiti prvu. Ovo je serija koja je već sa dve epizode donela nove vrednosti kada je reč o televizijskoj fantastici i kao što je "Gospodar prstenova" na velikom platnu doveo do mogućnosti snimanja "Avatara", tako će i "Igra prestola" otvoriti vrata za snimanje fantazijskih i naučno-fantastičnih serijala na čiju će se produkciju trošiti milioni i za koje će se angažovati oskarovci. Na stranu to da li je Nikolaj Koste-Valdou odgovarajući glumac za ulogu Džejmija Lanistera, ali reč je o školovanom šekspirovskom glumcu. U čitavoj seriji, na čelu sa veličanstvenim Šonom Binom, nema nikoga ko ne zaslužuje da se nađe na daskama najprestižnijih svetskih pozorišta. I naravno, većina glumaca su upravo pozorišni glumci. Ponegde to ume da odskoči, naročito kada je o Tirionu reč, ali možda se to ipak može pripisati tužnoj činjenici da smo svi navikli da gledamo američke glumačke poluproizvode, bar kada je o fantastici reč. "Igra prestola" i u tom pogledu pomera granice.

Na kraju, nivo pažnje koji je HBO posvetio promovisanju serije, silni bilbordi i plakati kojima je čak i Srbija oblepljena, ažurnost prikazivanja serije diljem planete, čime se pokazala svesnost da je reč o globalno bitnoj stvari, a ne o Američkom posedu koji se na kašičicu poklanja ostatku čovečanstva - čitava ta kampanja nekako je sve nas ujedinila u jedno pleme i dala nam puno pravo da budemo ponosni na ono što volimo. Ovo više nije petparačka književnost, ovo više nisu mačevi od aluminijuma i krzno od poliestera. Ovo je velika stvar i imamo puno pravo da svim glavnotokašima koji nas gledaju sa prezirom kažemo:

Winter Hath Cometh, Little Bitches. Welcome to the Ice Age.