FALLING MAN - Don De Lillo

by Aleta

Vratija se… lenji saradnik. I to ovog puta sa dosta mainstream knjigom, ako se De Lilo može nazvati mejnstrim autorom. Don De Lilo autor je za sada 16 romana, među kojima su White Noise (na čijim osnovama je napisao i scenario za film Game 6), Underworld, i Cosmopolis koji će biti ekranizovan u skorijoj budućnosti (za one koje interesuje, zvučna imena vezana za ovaj projekat su D. Kronenberg, K. Farel, M. Kotijar). Ali, mi ćemo se sad pozabaviti romanom Falling Man (Čovek koji pada) koji na veoma inventivan i strahopoštovanja vredan način obrađuje temu života posle pada Kula bliznakinja u Njujorku. Kažem strahopoštovanje jer ova knjiga može da natera mnoge pisce manjeg kalibra da zastanu i zapitaju se da li će za njih biti mesta na policama posle ovakve priče.

Sve počinje opisom čoveka koji kroz metež i paniku, prekriven krvlju i pepelom, korača ulicama kao u polusnu. Sve što čini je krajnje automatizovano, to su refleksne i nesvesne reakcije na spoljni svet koje ispoljavamo svakog dana – napuštanje radnog mesta i odlaženje kući. Ali, ovaj dan nije kao i svaki drugi. Ovo je utorak, 11. septembar 2001. i dva aviona su upravo udarila u srce Njujorka, srušivši ne samo zgrade, nego i svet kakav smo do tad znali. Čovek, čije ime (Kit Nudeker) saznajemo dosta kasnije (kao, uostalom, i imena ostalih likova – pomenu se u nekom trenutku), upravo je izašao iz jedne od kula Trgovinskog centra, povređen, ali više u psihičkom nego fizičkom smislu. Neizbežno pitanje ‘kuda sada?’ sebi ne postavlja, već instinktivno odlazi do stana svoje otuđene supruge Lien. Njihov brak je posle sedam godina zapao u onu opasnu kolotečinu kada se smenjuju trenuci svađe i netrpeljivosti sa trenucima prividnog mira u kom nijedno nema šta da kaže onom drugom. Pa ipak, Kit ne odlazi u svoj stan već kod nje, ne znajući ni sam šta traži i očekuje. Traumatizovan pojedinac odlazi u svoje bivše ‘porodično gnezdo’, oazu nekadašnje ljubavi i topline za koju se nada da i dalje postoji. Međutim, kako se ispostavi, stanovnici ove ‘oaze’ pate se sa sopstvenim traumama. Lien vodi grupne seanse verbalnih vežbi za ljude obolele od Alchajmerove bolesti, bolesti koja ju je prerano koštala oca koji je izabrao da upre pogled u cev puške pre nego što demencija uznapreduje i otme mu normalan život. Ona sada živi u strahu od istog neprijatelja, tog neurološkog teroriste koji lišava ljude svetlosti sa podjednakim nasiljem kao što je to učinila i grupa ‘mučenika’ Al Kaide. Sa njom živi i njen i Kitov sin, devetogodišnji Džastin, dete koje odrasta u svetu u kome njegovim vršnjacima preokupacija postaje posmatranje neba dvogledom u potrazi za sledećim avionima. Još jedna trauma.

Uopšte, svi likovi se bore sa svojim ličnim strahovima koji se u većoj ili manjoj meri podudaraju sa strahovima okoline, sa paranojom koja obuzima sve poput šumskog požara. De Lilo nam poručuje - paranoja počinje unutra, u nama samima, i dubi našu egzistencijalnu sigurnost do tačke pucanja, kad izgubimo pravac i svoj smisao, kad postanemo nosioci praznih nadanja i još praznijih života. Upravo to se i desi našim junacima. Posle određenog perioda ponovne bračne sreće, dešava se nešto još gore od svađa. Otuđenje. Prvo duhovno – Kit i Lien nisu u stanju da podele svoje strahove, o njima se razgovara, ali nikada ne u onoj meri koja bi dozvolila drugoj osobi da vas u potpunosti razume. Zatim i fizičko – Kit, strastveni kockar, napušta posao i obilazi pokeraške turnire širom zemlje, tako zarađujući novac i bežeći od sebe samog. Tih pet karata u ruci je beg od sumornih misli – ne mora da razmišlja o supruzi koju voli ali sa kojom ne može da podeli ono što ga izjeda, ne mora da se seća tog kobnog dana kad mu je prijatelj umro na rukama, kad se činilo da ništa nema logike a ipak je odredilo logiku života kojom će se čitava nacija voditi narednih godina.

Roman je podeljen u tri dela, od kojih svaki nosi po jedno ime: Bill Lawton, Ernst Hechinger, David Janiak. Ostavljam čitaocima da odgonetnu šta ta imena znače u samoj knjizi. Na kraju svakog dela je posebno podpoglavlje u kome se opisuje i pogled sa druge strane 11. septembra – vidimo svet kroz oči jednog od terorista otmičara koji je izabrao da smisao svog života nađe u jednom od aviona koji su udarili u kule. Njegova priča se na kraju spaja sa Kitovom pričom sa početka, te tako roman dobija cikličnu formu i zaokruženost. Ali u okvirima tog savršenog prstena leži haos, kao da nam De Lilo pokazuje da je svaki privid mira u Americi ipak samo privid. Turbulencije u životima svih su prevelike da bi celokupni svet mogao da kaže da je imun na disharmoniju. Ovo je, ujedno, i tema mnogih njegovih romana – disintegracija, nasilje, društveni diskurs i život u savremenoj Americi.

Red je na kraju pomenuti i zašto je roman dobio naziv Falling Man. U pitanju je nadimak koji je nadenut jednoj žrtvi, a zatim i umetniku čiji su performansi širom Njujorka sablažnjavali prolaznike u danima i mesecima nakon čuvenog Dana. Falling Man je, uz pomoć najjednostavnijih konopaca, skakao, tačnije – padao, sa vrhova mostova, zgrada, nadvožnjaka, i uvek ostajao u istom položaju – položaju čoveka koji naglavačke i s rukama uz telo pada sa zgrade u ambis. Ovaj nemi performans, za koji nikada nije pružio obrazloženje, podsećao je sve na čuvenu jezivu fotografiju kula u plamenu i čoveka koji je iskočio ili pao kroz prozor u sigurnu smrt. I to je jedna od tema koje često prožimaju De Lilova dela – šta je i u kojoj meri umetnost, i koju slobodu umetnik ima da iskaže svoje viđenje ili revolt u okvirima tradicionalnog društvenog diskursa. Čovek koji pada je spreman da se otvoreno izražava, ne kapitulira pred zahtevima mase. Poput samog De Lila, za koga možemo reći da je ‘upstream’ autor – jer ide uzvodno, otvarajući nove književne horizonte.