SAJAM KNJIGA 2013

Ovogodišnji Sajam knjiga za sada je nešto krotkiji nego prethodnih godina, a i siromašniji kada je reč o izboru fantastike, makar strogo književne. 

Svakako je najveće i najprijatnije iznenađenje čitaocima upriličila izdavačka kuća Dereta, romanom "Rogovi" Džoa Hila. 

Džo Hil, inače poznat kao sin Stivena Kinga, jedan je od najboljih - ako ne i najbolji - mladi pisac horora i tatko nema čega da se stidi. U neku ruku, Hil je meni prijemčiviji od svog progenitora, pošto mi se čini da ima više sluha za savremeni svet i okolnosti u kojima se krećemo.

Iskreno me čudi što su "Rogovi" promakli Čarobnoj knjizi, pošto se po njima snima film - koji će sasvim sigurno biti veoma gledan - a i slutim da će Hil u Dereti proći kao što je prošao u Alnariju. Za ovakvog pisca potreban je izdavač koji ima sluha za fantastiku, tako da bi idealan dom za njega bila Laguna, Čarobna knjiga ili možda Darkvud, koji se kolebljivo upušta i u književne vode veličanstvenim ilustrovanim izdanjem "Frankenštajna" Meri Šeli, sa ilustracijama Bernija Rajtsona.

Darkvud je takođe objavio i prvi tom Hilovog stripa "Lokot i ključ" (Locke & Key), što je nešto najbolje što možete da pročitate, a vodi se kao strip. Svakako prilika koja ne sme da se propusti. 

Pored ovih naslova, Darkvud je nastavio gde je Beli put stao sa serijalima "Propovednik" i "Sendmen", pa tako na njihovim štandovima možete da kupite četvrti tom "Propovednika" i šesti i sedmi tom "Sendmena", kao i sijaset novih strip-naslova evropske škole stripa, ali i klasike američkog stripa. Jedno od svakako najimpozantnijih izdanja jeste "Planeta Hulk", ali ako niste ljubitelj Zelenog Diva, uveren sam da ćete naći nešto drugo.

Renesansa stripa nastavlja se nešto dalje, na zajedničkom štandu Makonda i Belog puta. Ovaj "Beli Put Light" izdavač nastavio je sa objavljivanjem nastavak "Lige izvanrednih džentlmena", ali se okušao i u klasicima evropske pustolovno-fantazijske književnosti, pa je pored "Doktora Džekila i mr. Hajda" objavio i "20 000 milja pod morima". Pored stripova Alana Mura, očekuju se i nastavci "Hogara", u čak dva toma, a sve to tokom Sajma. Ili su mi makar tako rekli.

Čudna knjižara Bobana Kneževića nudi priliku da se nabave neki novi romani Rodžera Zelaznija i Filipa K. Dika, ali i "Kabal" Klajva Barkera, koji već decenijama ne može da se nađe ni u antikvarnicama. U ponudi ima i nekoliko "Monolita", a ja preporučujem sedmicu i devetku - pre svega zbog veličanstvenog Kima Njumena, zastupljenog u oba toma. 

Iskren da budem, očekivao sam dugo najavljivani "Monolit 11" na ovom Sajmu i iznenađen sam što se Boban opredelio za reprint starijih tomova, umesto za premijeru nečega što bi sigurno našlo stotinak kupaca, bez obzira na poveću cenu od dvadesetak evra u protivvrednosti u bananama. 

Čarobna knjiga, pored najnovijeg romana o Geraltu, nema velikih novosti. Kao da se i ovaj izdavač opredelio da širi kulturu stripa, pa tako osim Marvelove Essentials edicije stripova na ovom Sajmu može da se kupi i prvi tom Fosterovog "Princa Valijanta" - i to u boji. Za sada ću reći da je ovo tehnički besprekorno izdanje, a po izuzetno pristupačnoj ceni za ovakav klasik. Možda bih više voleo neku varijantu integrala od po nekoliko epizoda u istom tomu, ali ovako je ipak daleko lakše za proizvodnju i kupovinu. Nadam se  da će najavljena serija o Drakuli privoleti Čarobnu knjigu da se upusti u objavljivanje Essential Tomb of Dracula, mada se ne nadam baš previše.

Paladin Gorana Skrobonje je u znaku Walking Dead-a, pošto je ovaj izdavač objavio prvu novelizaciju od za sada tri. (Na Darkvudovom štandu treći tom istoimenog stripa, pod domaćim naslovom "Okružen mrtvima"). U najavi je nekoliko naslova iz pera Ijana Makdonalda, ali i Kima Njumena, kao i nova antologija domaće žanrovske proze. 

Valja napomenuti da je Skrobonja za sada jedini izdavač vredan pomena koji se trudi i radi na vaskrsavanju domaće pisane fantastike u kratkoj formi na iole ozbiljan način i svakako mu valja pružiti podršku, makar da bi se videlo da nije sve tako crno, a ni belo.

PortaLibris predstavlja dva nova fantazijska izdanja. Reč je o "Rogu slovenskih bogova" Miloša Petrovića i "Koplju Svetog Georgija" Aleksandra Tešića. 

Petrovićev roman je napisan u maniru pustolovne fantazije osamdesetih i predstavlja jednu mešavinu tema i motiva karakterističnih za omladinsku fantastiku. Naše tržište je očigledno sazrelo u dovoljnoj meri da bi se pojavila potreba za ovakvim romanima, koji predstavljaju zanimljiv uvod u čitane fantazijske književnosti. Petrovićeva prednost je u tome što se služi motivima zanimljivim domaćim čitaocima, mada mora mnogo da uči i da se razvija kao pisac da bi dostigao ozbiljan žanrovski kvalitet.

Sa druge strane, Tešićevom pisanju nema se šta zameriti sa tehničke strane. Reč je o ozbiljnom i izgrađenom spisatelju, jasno profilisanog izraza i stava. Tešić svoje romane piše i predstavlja gotovo kao istorijske, ali ja ih doživljavam kao istorijsku fantaziju i ne uzimam ih zdravo za gotovo u istoriografskom smislu. No, valja napomenuti da su ovo najbolji romani na našem tržištu koji se bave srpskom bilo savremenom bilo starijom istorijom na fantazijski način, sa mogućim izuzetkom Skrobonjinih romana smeštenih u Teslaverzum ("Sva Teslina deca" na Laguninim štandovima).

Premda se ponuda velikih izdavača čini mršavom (Laguna je tradicionlno objavila Pračetov roman, ali i novi prevod Gejmanove "Nikadođije", i to iz - kako sam shvatio izmenjenog i dopunjenog originala), ljubitelji stripa u načelu mogu da se veoma raduju. Cene su primetno niže nego što je slučaj van Sajma i zaista je dobra prilika da se popuni kućna biblioteka.

Laguna svoje udarne fantazijske naslove priprema za kraj godine, pa se tada očekuju "Kalibanov rat", "Poslednji argument kraljeva" i "Sećanja na Svetlost".

PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić, ili Zašto nas odvajaju a drug Tito nas nije odvajao?

Sutra se otvara Sajam knjiga. Premda smo mi, bedna piskarala na ovom blogu, imali običaj da najavljujemo nove naslove koji će moći da se premijerno kupe na sajmu, da objavljujemo intervjue sa našim izdavačima i da promovišemo prevedenu i originalnu srpsku (srpskohrvatsku?) fantastiku, ove godine smo sa time zakazali.

Najzaslužniji za to je Robert Džordan, odnosno poslednji roman (ali ne i poslednja knjiga) u serijalu "Točak vremena". Prevod se pokazao toliko zahtevnim da mi oduzima gotovo sve vreme i svu skromnu snagu koju imam na raspolaganju. 

Upravo stoga, svestan da neposredno pred Sajam moram da objavim makar jedan tekst, morao sam dobrano da razmislim o čemu ću da pišem.

Odabrao sam, pomalo iznenadivši i samoga sebe, roman-prvenac Pavla Zelića, a pod naslovom "Peščana hronika".

Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.

Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:

Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.

Zelić jeste izuzetak. 

Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.

Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim. 

Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.

Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.

Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.

Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.

"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.

Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva. 

Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).

Na kraju - ocena. 

Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,

"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5

Ako ste na ovom Sajmu knjiga naumili da izdvojite novac za jedan domaći roman fantastike, a ne znate šta da kupite, neka to bude "Peščana hronika".

Šta smo čitali leta 2013.

Ove godine nisam preterano produktivan kada je o čitanju reč. Valjda se omatorilo, dioptrija povećala, rat race ubrzala. Ko će ga znati. Bilo kako bilo, evo mog letnjeg bilansa pročitanih knjiga, sa sve ocenama:

jul

Pittsburgh Backyard and Garden by Wen Spencer 4/5
Abaddon's Gate (The Expanse) by James S.A. Corey 4/5
Requiem (The Psalms of Isaak) by Ken Scholes 4/5

avgust

Magic Rises by Ilona Andrews 4/5
Emperor of Thorns by Mark Lawrence 5/5
House of Chains, Steven Erickson 5/5
Cast in Sorrow, Michelle Sagara 3/5

Od ovih sedam naslova, jedan je ponovo pročitan - čini mi se treći put - i to House of Chains. Naime, iščitavam čitav Malazan, pošto sam pre nekoliko godina stao kod osme knjige, a u međuvremenu je Eslemon objavio nekoliko svojih smeštenih u ovaj svet. 

Zapravo, svih sedam naslova su delovi serijala - što zatvorenih što otvorenih. Na žalost ili na sreću, savremena književna fantastika mahom funkcioniše po principu serijala. Možemo da pričamo da li su to nametnuli izdavači i pisci, ili je to želja čitalaca - odnosno onih koji daju pare za te serijale. Čini mi se da je po sredi ovo drugo, budući da se uveliko nerviram zato što moram da čekam ko zna koliko na naredni naslov u mom omiljenom serijalu, a prethodni sam pročitao juče. 

Abbadon's Gate je nastavak serijala Expanse. Prvi naslov u rečenom serijalu kod nas je preveden kao "Buđenje nemani", a drugi bi trebalo da se pojavi do kraja godine, a možda i do Sajma knjiga. Pored Malazana, ovo je jedini od sedam navedenih serijala poznat našoj publici. Moram reći da od ovih sedam bar još jedan ima veliki potencijal na našem tržištu - Broken Emire by Mark Lawrence, ovde predstavljen romanom Emperor of Thorns. 

Ova postapokaliptična sajens-fantazija dopala bi se ljubiteljima Džoa Aberkrombija, pa mi se čini da možda i ima izgleda da je neki veliki izdavač objavi u dogledno vreme. Naravno, Laguna je prilično pokrila tržište epske fantastike i lagano potpiruje naučnu, tako da mislim da u narednih godinu dana teško da u produkciji ovog izdavača ima prostora za nove poduhvate. No, videćemo. 

Naredni unos - nastavak "Malazanijade".

Hugo 2013.

Onomad su na WorldConu, koji se ove godine održao u Teksasu, praktično u okviru njihovog LoneStarCona, dodeljene nagrade Hugo za 2013. godinu.

Hugo je najstarija i najprestižnija nagrada, koja se dosta dugo dodeljivala formalno samo za naučnu fantastiku - nekada je i preko bare, baš kao do pre neku godinu kod nas, sve bilo naučna fantastika - dok se danas dodeljuje za fantastiku, ne praveći razliku između žanrova i podžanrova.

Hugo je uživao najveći prestiž između ostalog i zbog toga što je to nagrada koju dodeljuju fanovi, koji takođe nominuju dela koja će naredne godine biti birana za nagradu. Hugo se dodeljuje za dela objavljena na engleskom jeziku (dakle, ne nužno američkih i engleskih autora) u prošloj godini i dobitnike određuju posetioci Worldcona. 

Ovo je nekada možda i bila značajna stvar, kada je konvencija bilo veoma malo, a Worldcon je bio najposećenija i najznačajnija od svih. Međutim, stvari su sada drugačije. Worldcon je daleko manje posećen od Dragoncona ili nedajbožejupitere ComicCona, tako da je u ovogodišnjem izboru za Huga glasalo 1,848 osoba, što je bilo 42,1% osoba sa pravom glasa na ovogodišnjem Worldconu. Takođe, u nominovanju za narednu godinu učestvovalo je 1,343 osobe.

Istini za volju, glasanje može da se obavi i preko interneta, bez dolaska na Worldcon, ali i u tom slučaju mora da se plati karta. Odnosno, potrebno je biti "Supporting Member", što košta $60. 

Da se razumemo, pre neku deceniju, kada se sve što se ne zove Stiven King i Dž. R. R. Tolkin prodavalo u dabogda 20000 primeraka, ovo su bili brojevi dostojni poštovanja - a i ti brojevi su verovatno bili veći. Reklo bi se da je bar 10% američkih čitalaca učestvovalo u izboru nagrađenih dela i autora. Danas je smešno reći da je dobitnike najprestižnije nagrade na svetu za bilo šta odabralo manje od 2000 ljudi, ako to makar nisu ljudi iz struke. 

Doduše, tu dolazimo do Nebule, koju dodeljuje SFWA, odnosno Udruženje pisaca naučne i epske fantastike Amerike, ali i ovo udruženje broji negde oko 1800 članova, a počesto se dešava da unutar njega deluju razne klike i udruge, sa raznim ciljevima, tako da izbor dobitnika Nebula počesto zavisi od interne politike tog udruženja. S druge strane, relativno se često dešava da se dobitnici Huga i Nebula poklope, ali ni to nije neki pokazatelj valjanosti tih nagrada, pošto uticajni pisci vrše uticaj i lobiraju (još jedna reč koja se veoma često koristi u mom selu) za svoje miljenike, štićenike, prijatelje i šta ti ja znam. Ako vam je to ogavno, to vam je demokratija. Amerima je krajnje normalno i ne prave razliku. Dakle, u suštini, Nebula vam dođe kao Oskar fantastike, a Hugo kao Mesam fantastike. 

Problem je u sledećem:

Dž. K. Rouling - 450 miliona prodatih primeraka.

Stiven King - 300 miliona prodatih primeraka.

Dž. R. R. Tolkin - 300 miliona prodatih primeraka (ne računajući piratska izdanja. Prema nekim procenama, samo je u Srbiji tokom devedesetih godina prodato oko 100 000 piratskih primeraka "Gospodara")

Robert Džordan - 80 miliona.

Džordž R. R. Martin - 6 miliona.

Naravno, ovde je navedeno tek nekoliko pisaca raznorazne fantastike. Možda bi se moglo reći da neki autori, kakva je Stefani Mejer ili Suzan Kolins imaju publiku koja fantastiku čitao kao izuzetak a ne kao pravilo, ali Džordanovi i Martinovi fanovi svakako su zagriženi fantasti. 

I sad, svim tim milionima treba da kaže šta je najbolji roman ove godine - manje od 2000 ljudi? 

Nešto ne valja sa tim sistemom.

Bilo kako bilo, evo ovogodišnjih dobitnika Hugoa - u najvažnijim kategorijama:

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente


Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente
(This one was really hard to choose)

Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu - See more at: http://elitistbookreviews.blogspot.com/2013/07/2013-hugo-awards-voting.html#sthash.Pyuuw4M1.dpuf

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente
(This one was really hard to choose)

Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu - See more at: http://elitistbookreviews.blogspot.com/2013/07/2013-hugo-awards-voting.html#sthash.Pyuuw4M1.dpuf

Sezona ludila, 2013.

Dva meseca pre početka Sajma knjiga u Beogradu počinje trenutak u vremenu koji od milja zovem Sezona ludila. To je period koji obuhvata kraj avgusta, početak septembra i o onaj okrnjeni deo oktobra do otvaranja Sajma. 

Tokom ovih šestdesetak dana rokovi se neumitno probijaju, prevodioci pucaju pod pritiskom, izdavači se koprcaju kako bi iz štampe izbacili što više knjiga - a sve to da bi sve manjem broju posetilaca Sajma knjiga ponudili što više naslova i od njih ubrali što veći novac. 

Reklo bi se da je po sredi čista pohlepa, ali nažalost nije tako. Sajam je jedini trenutak u godini kada se izdavačima ukazuje prilika da odjednom dobiju veću sumu novca koja im je smesta na raspolaganju. Dok Sajam traje, sklapaju se dogovori o novim projektima, opipava se bilo publike kao ni u jednom drugom trenutku tokom godine i meri se čiji je veći, deblji i duži - što možda nije lepo, ali je ljudski, pa samim tim i potrebno.

Za sve nas koji radimo u izdavaštvu, Sajam knjiga je Nova godina, Božić i Uskrs - tri u jednom. To je,  inače, i retkih desetak dana u godini kada se na televiziji priča o knjigama, kada pisci postanu traženi gosti u televizijskim emisijama i kada efemerne teme, poput Rečnika srpskog jezika, na trenutak zasene Kosovo, EU, raznorazne mafije i šta ti ja znam. Žalosna posledica toga jeste da neki književnici, zaslepljeni kamerama, pomisle da su nešto bitni u ovoj zemlji pa im se ego ugruva kada Sajam prođe, ali iskusniji znaju za jadac pa se štede i pripremaju izjave za sledeći Sajam.

Naravno, političari koriste priliku da ispadnu pametni i načitani, pa obilaze štandove u Areni (za neupućene, središnji deo Hale 1 u kojem su po pravilu najveći izdavači) praćeni telohraniteljima ili bez njih, ali sa željom da na narednom Sajmu budu telesno hranjeni. Iako je većini njih prirodna sredina kafanski performans neke sisate pevaljke nebitno kog muzičkog opredeljenja, sredinom oktobra dobiju teranje i pođu u potragu za mirisom sveže štampanih knjiga, nadajući se da će parfem marke "Nobles" da zabašuri vonj kretenizma i jeftinog mastila kupljenih diploma. S druge strane, književnici i izdavači srdačno pristaju na tu javnu orgiju onanije, pa se ozareni od osmeha rukuju sa raznoraznim gubavcima, sve se nadajući da će im se to isplatiti na narednom otkupu knjiga, ili ako im zatreba usluga za neki mali ulični sajam. Or whatever, što bi rekle babe u mom selu.

Ubeđen sam da se makar neko sada pita da li su baš svi takvi. Ovaaaj... za dvanaest-trinaest godina koliko sam u ovom svetu, video sam samo jedan izuzetak. Enough said.

No, kao i svake godine, Bookspace će pratiti Sajam knjiga. Pokušaćemo da najavimo neke projekte, da napišemo svojevrsne vodiče za kupce-čitaoce (ili kradljivce) knjiga. Pokušaćemo da dobijemo intervjue nekih pisaca i izdavača i da doprinesemo prividu života u normalnoj zemlji. 

Iz godine u godinu to je sve teže, ali koprcaćemo se dok možemo.

U narednim danima očekujte tekstove o ponudi Beogradskog sajma knjiga kada je reč o fantastici, očekujte predstavljanje makar nekoliko naslova na engleskom jeziku koje ćete moći da kupite u našim knjižarama, nov tekst u seriji "Malazanijada", prikaz romana "Peščana hronika" beogradskog pisca Pavla Zelića, izveštaj o onome što smo čitali ovog leta - sa sve kratkim prikazima pročitanog, a verovatno i još koji prikaz odgledanih filmova. 

Sezona ludila je pred nama. Dobro došli u njen lavirint.

THE WOLVERINE (2013)

Na nedavno završenom Komik Konu u San Dijegu, Džos Vidon je - između ostalog, što bi rekli u "Dnevniku" - izjavio da (parafraziram) Holivudu preti opasnost od zamora franšiza. Odnosno, da će publici jednog dana dosaditi rebutovanje rebutovanog, te da će se uželeti novih ideja, pa bi zato Holivud mogao da uloži malo para u razvijanje novih franšiza.

Videli smo kako je prošao Pacific Rim. Toliko o novim franšizama. 

Tekst sam počeo prepričavanjem Vidonovog komentara zato što se u izvesnoj meri rečeni komentar odnosi i na "Vulverina". Dok će mnogi "Vulverina" smatrati nastavkom X-Men Origins: Wolverine (2009), ja sam pre sklon da ga vidim dvojako i to kao a) distanciranje od pomenutog filma i b) odskočnu dasku za Foxov pokušaj da sa franšizom X-Meni napravi isto čudo koje je Marvel stjudios napravio sa Avendžersima i pratećom ekipom.

U tom smislu, "Vulverin" je most-film, koji bi trebalo da spoji prvu trilogiju o X-Menima sa X-Men: First Class, ali i da izbriše relativno loš ukus koji je prethodni film o najpoznatijem Kanađaninu na svetu ostavio kod kritike, ako već ne i kod publike.

Ali, ne lezi Haže.

Iako je Vulverin mnogo zanimljiviji i višestraniji (i nastraniji) lik od Kapetana Amerike, scenaristi kao da su se potrudili da ga učine što je moguće više dvodimenzionalnijim. Nakon relativno zanimljivog početka, gde postoji nada da će Vulverin biti prikazan kao prvi na svetu eko-ratnik sa "harlijem" i tompusom, sledi relativno mlak triler sa imbecilnim nindžama i kilavim antagonistom.

Scenarista i režiser ovog filma nisu naučili da je junaku potreban jednako epski negativac kako bi on mogao da zablista. Film "Kapetan Amerika" može da se pohvali harizmatičnim Hjugom Vivingom, koji je singlhendedli (što bi se reklo u mom selu) uspeo da jednim potezom bude veličanstven antagonista čestitom Kapetanu, ali i da pokaže kako nacisti baš i nisu bili tako veliko zlo kako bi se dalo misliti na osnovu istorijskih udžbenika, te da nisu baš ni svi Nemci nacisti, jer su i ti jadni Nemci bili zavedeni i zabludeli. (Videćemo da li će se poštovati to načelu u Captain America: The Winter Soldier i da li će sve komunjare biti Rusi i obratno.) Taj trud Marvelu se isplatio i KA se namlatio para vorldvajd (još jedan izraz iz mog sela). Ali zato smo u "Vulverinu", koji se mahom odigrava u Japanu, saznali da Japanci pretežno voze "audije" i da tamošnje nindže imaju perverznu potrebu da rade salto svaki put kada vide kvaku. Aj frak ju not. Sa nevericom sam gledao kako nindža prilazi vratima, pravi salto u vazduhu ispred njih, pa ih tek onda otvara. Mislim, škk? A na stranu što je (ne baš toliko) tradicionalna japanska borilačka veština kendo prikazana tako da izgleda kao da su samuraji zapravo prerušene rumunske gimnastičarke. 

Bos fajt na kraju filma manje-više je otaljavanje. Vulverin nam je prikazan ne kao najsmrtonosniji ubica na planeti Zemlji, u nekoliko galaktičkih vanzemaljskih carstava i u Paklu, već kao idiot koji ne ume da promeni ulicu, već ide samo pravo. Poslednjih petnaestak minuta filma svodi se na čekanje da se celo mrcvarenje završi.

Ruku na srce, ima "Vulverin" i svojih svetlih strana. Bitka na vozu je najbolja tog tipa još od "Indijane Džonsa i poslednjeg Krstaškog pohoda" i da  je ostatak borilačkih scena u "Vulverinu" urađen tako dobro, film bi po kvalitetu šibanja nadmašio "Avendžerse". 

Međutim, skriveni dragulj je scena nakon špice - koja je bolja od celog vražjeg filma. Neću da spojlujem, ali reći ću da - po uzoru na Marvelove filmove - predstavlja sponu sa sledećim delom u (mega)franšizi, odnosno X-Men: Days of Future Past.

Sve u svemu, više sam se nagledao pravog Vulverina u njegovom pojavljivanju na dve sekunde u "Prvoj klasi" nego u dva i po sata "Vulverina". 

Ipak, mutanti su mutanti, na kraju filma video sam jednog od mojih omiljenih glumaca, a Hju Džekmen je glumčina i pored lošeg scenarija i još lošijeg režisera. 

Zato, The Wolverine 6/10.

Izveštaj o prevođenju

Pošto sam se nadobijao mejlova sa pitanjima u vezi sa napredovanjem (ili nazadovanjem) prevoda poslednje knjige "Točka vremena", shvatio sam da mi je bolje da odgovorim ovako, nego da svakome ponaosob sitnu knjigu pišem.

Dakle,  prevedeno je nekih 40% "Sećanja na Svetlost". Očekujem da će se roman pojaviti za Sajam knjiga u oktobru. To ako sve bude išlo po planu.

Pored toga, radim na još nekoliko projekata. "Propovednik 4" je odavno preveden - još za Beli put. Darkvud će ga u nekom trenutku objaviti, ali ne znam kada. Čini mi se - ali nemojte me držati za reč - da to dosta zavisi od Amera.

Kada smo već kod stripova, naredni mesec će za mene definitivno biti u znaku Konana, pošto me očekuje prevod šestotinak stranica Savage Sword of Conan. Opet, ne znam kada će to Darkvud objaviti, ali pretpostavljam da će nešto izaći iz štampe do kraja godine. Darkvud vrlo pametno ne daje zacementirane rokove, pošto u ovoj zemlji vrlo retko bilo šta ide po planu. 

Na kraju, "Morijarti" Kima Njumena predviđen je za objavljivanje tokom naredne godine. To znači da ću rad na tom prevodu nastaviti na jesen. 

Eto, kratak izveštaj o prevođenju za leto  2013.