Ovih nekoliko godina koliko pišem blog
nisam tajio da su mi u vaskolikoj vaseljeni fantastike najdraži kanadski pisci,
bar kada je reč o onome što se kod nas zove epska fantastika, a ja sve češće i
sve više zovem – fantazija (premda ta reč zvuči infantilno). Ne znam da li bi
trebalo da ulazim u razloge moje naklonosti prema Kanađanima, ali svejedno ću
posvetiti nekoliko rečenica razlozima zašto su mi omiljeni, pre svega kroz
poređenja sa Amerikancima i Britancima – a kroz prizmu Tolkinovog zaveštanja.
Naime, čitajući britanske autore – ili
makar engleske – stiče se utisak da oni sve vreme beže od tolkinovštine, kao da
su pomalo posramljeni tim delom svog književnog nasleđa. Naravno, taj beg od
tradicije iznedrio je Gejmana, Barkera, Mjevila, Mura i Vudinga – da se zadržim
na piscima pre svega fantazijske orijentacije (dobro, sa izuzetkom Alana Mura,
premda je i njegov SF počesto ezoteričan) – ali je ujedno nametnuo potrebu za
nadmetanjem sa visokom književnošću, koja ume da se iskaže kao dosadno
pripovedanje i bavljenje stvarima koje ne zanimaju nikoga, sem kvazielitista.
Sa druge strane, američka fantazijska
književnost poglavito je generička, što se u današnje vreme kaže. Veoma veliki
deo tog kolača otpada na podražavanje tolkinovštine, ali bez razumevanja
porekla motiva kojima se Tolkin služi. To dovodi do besmislenih mutacija
folklora, ali i do stvaranje novih fantazijskih kulturnih stereotipova – kao
što su patuljci koje zanima jedino da se napijaju, kolju orke i da se ne
kupaju, pa smo tako od Tolkinove tragične i dostojanstvene plemenite rase u
izumiranju dobili sporedne likove, koji služe za sprdnju. Istini za volju,
drugi medijumi – poput video-igre Dragon Age – dosta su učinili da se ta
poluposprdna predstava popravi, ali patuljci su svejedno i dalje otelotvorenje
metastaziranja tradicionalnih fantazijskih elemenata u svoju suprotnost, što je
česta odlika velike većine američke produkcije epske i srodnih fantastika.
Fantastika koja dolazi iz Australije
je... uvrnuta. Oni su toliko daleko od Evrope – ali i od Amerike – da su svoju
fantazijsku tradiciju podigli na ledini i bogami sagradili nebodere. Njihov
književni izraz ume da bude neobičan i naporan, a kreće se od solidno-osrednjeg
(Trudi Kanavan), preko lošnjikavog pa do odličnog (Filipa Balentajn) i
izvanrednog (Gart Nix).
Kanadska fantastika je uravnotežena.
Istovremeno se oslanjaju na bogatu evropsku tradiciju, od koje uporno ne
odustaju, ali se i neprestano obogaćuju najboljim elementima američke
fantazijske književnosti, tako da su kanadski pisci stalno sveži, ali se čvrsto
oslanjaju na postojeće – valjane – žanrovske temelje.
Danas mi je ubedljivo najdraži pisac
Stiven Stirling. Veliki razlog tome je što sam se okrenuo postapokaliptičnoj
fantastici, stimpanku i vojnoj fantaziji, a zanemario epsku i urbanu
fantastiku, koje su mi bile omiljene do
tamo neke 2005. godine. Ali, u tom nekom periodu između „Oluje mačeva“ i „Gozbe
za vrane“, zaklinjao sam se u Stivena Eriksona – čak toliko da sam kao urednik
u jednoj izdavačkoj kući odabrao za objavljivanje njegov prvenac, „Mesečeve
vrtove“, i preveo ga. Na sreću – pošto je ta izdavačka kuća odustala od
fantastike nakon nekog vremena – došlo je do problema sa pravima (krivicom
agenta), pa su prava na taj roman završila kod sadašnjeg srpskog izdavača, koji
namerava da izgura serijal do kraja. Nažalost, moj prevod nikada nije ugledao
svetlost knjižara, niti će – ali svejedno sam srećan što se moja nakana da se
dela Stivena Eriksona pojave pred srpskim čitaocima u velikoj meri ostvarila.
Te dve hiljade pete ili šeste godine,
Erikson je bio slabo poznat pisac sa šest objavljenih romana, ali stvari su se
gotovo iznenada promenile objavljivanjem osmog nastavka „Malazana“ i sada se o
Eriksonu sve zna. Ili gotovo sve. No, nije zgoreg ponoviti genezu „Malaške knjige
palih“, pošto je priča iza priče zanimljiva i za čitaoce i za pisce u
nastajanju.
Naime, „Malazan“ je proistekao iz
fantasy role playinga, da ne kažem frpovanja, koji su dva tvorca ovog serijala
upražnjavali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Vremenom su nakupili
dovoljno materijala da bi ga uobličili u scenario, koji su potom nudili raznim
holivudskim producentima. Na sreću, bezuspešno. Kažem „na sreću“ jer mislim da
bi od „Malazana“ kakav je tada bio ispao najverovatnije osrednji fantazijski
film, koji bi samo upropastio književnu sudbinu ovog serijala.
Godinama nakon toga, Erikson se
odvažio da objavi svoj prvi roman, „Mesečeve vrtove“, ali opet nije naišao na
razumevanje u SAD – ovoga puta u izdavačkoj industriji – tako da je njegov
prvenac objavljen najpre u Ujedinjenom Kraljevstvu, i to sa pristojnim uspehom.
Biće potrebno nekoliko godina da Eriksonov serijal pređe Atlantik, a mislim da
čak ni sada nije među najprodavanijim fantazijskim delima u Americi, iako već
uveliko uživa kultni status.
Erikson i Eslemont su zajedničkim
snagama osmislili svet(ove) neslućene i dubine i širine. Većina pisaca tom
građenju sveta i pozadinske priče ne posvećuje ni izbliza toliko pažnje.
Naravno, Tolkin se nameće kao očigledan primer autora iza čije se priče krije
bogata istorija i čitava mreža preklopljenih događaja. Drugi, savremeniji
primer, mogao bi biti Robert Džordan – čije su beleške o svetu i likovima u
njemu trostruko obimnije od celokupnog objavljenog serijala „Točak vremena“,
ali većina pisaca ipak radi samo sa grubim crtama i okvirima te istorije, koju
po potrebi popunjava i obogaćuje. Takođe, ne sme se smetnuti sa uma ni
vremenski okvir u kojem se priče kreću. Kod Martina, Džordana – pa čak i kod Tolkina – hiljadu godina je veoma
dugačak period. Doba traju po dve ili tri hiljade godina. Čak je i besmrtnim
vilovnjacima deset hiljada godina vremenski period sa kojim ne mogu da izađu na
kraj. Kod Eriksona svet je mnogo stariji. Protagonisti su mnogo stariji.
Erikson koristi svoje poznavanje antropologije i civilizacije da čitaoca ubedi
da je Malaško carstvo tek poslednje u nizu propalih civilizacija koje se
smenjuju na planeti, te da njegov eventualni raspad i kraj ne označava i smak
sveta. Dapače, dvesta hiljada godina nije ništa i aveti drevnih civilizacija,
poput neupokojenih kvazineandertalaca ili menjača oblika legitimni su igrači na
šahovskoj tabli sadašnjosti. Posmatrano na taj način, savremeni pogled na kraj
istorije i na propast civilizacije – koji se ogleda u raspadu Sovjetskog Saveza
ili trenutnoj dekadenciji Sjedinjenih Država – potpuno je beznačajan. Erikson
čitaoca već u prvim stranicama suočava sa porukom „Neko je bio pre nas i neko
će biti posle nas. Sve je prolazno.“ Ta poruka je surova koliko je i značajna.
Poređenje Eriksona sa Tolkinom neizbežno
je koliko i poređenje bilo kog značajnog pisca sa pokojnim Profesorom, naravno.
Međutim, Erikson je među retkima koji iz tog poređenja izlaze u boljem svetlu
nego što su u njega ušli – između ostalog i stoga što je njegov način
pripovedanja, a i svet koji je izgradio za potrebe svog pripovedanja, potpuno
drugačiji od Tolkinovog (i bezbrojnih derivata Tolkinovih dela).
Ma koliko Tolkinova dela bila
nadahnuće savremenim neopaganima, činjenica je da je Tolkinov svet – slično kao
Luisova Narnija – u suštini jedna velika hrišćanska alegorija. U slučaju
Srednje Zemlje, sva koketiranja sa nordijskom mitologijom data su kroz filter
arturijanskog romantizma, pa i konzervativizma. Tolkinov svet je u suštini
duboko hrišćanski i monoteistički, sa relativno jasnim podelama na dobro i zlo.
Nasuprot tome, Eriksonov svet je svet
istinskog mnogoboštva, u kojem paganizam nije prividan i nakalemljen na
hrišćansku ideologiju, već je sastavni deo sveta i razvijao se upravo s njim.
Obilje bogova malih i velikih, sa vernicima i crkvama ili bez njih, otvoreno
ukazuje da je Eriksonovo nadahnuće za Malaško carstvo i svet koji to carstvo
osvaja bio stari Rim – sa debelim primesama Pax Americana, doduše. To se vidi i
po ulozi koju bogovi imaju u svakodnevnom životu. Eriksonovi bogovi su hiroviti
bogovi stare Grčke, koji se poigravaju smrtnicima zato što im je dosadno. Jedan
od njih je iz inata zbrisao čitav kontinent. Bogovi i niži besmrtnici upuštaju
se u ratove samo da bi osetili makar nešto. Za to vreme, smrtnici ispaštaju; ginu
u brojevima koji se mere hiljadama i desetinama hiljada i gladuju ako prežive
te sukobe epskih razmera.
Sa druge strane, iako Eriksonova
sadašnjost nije idealizovana on je ne prikazuje kao neumitni pad u dekadenciju
i gubitak stare slave. Možda čak suprotno. Erikson drevnu magiju prikazuje kao
sirovu i grubu. Nesumnjivo moćnu, to da. Možda čak i iskonski neiskvarenu –
premda i on ima svoju verziju prvobitnog greha – ali ipak u nekim trenucima
nedoraslu savremenom poimanju magije, baš kao što bogovi ponekad bivaju
nedorasli smrtnicima.
Čitavo to zamešateljstvo zna da bude
previše naporno za čitaoca. U svom prvom romanu, „Mesečevim vrtovima“, Erikson
čitaoca uvodi – čini se – na sam kraj priče. Car i njegov vezir su mrtvi;
pobune i nemiri besne; vlast se menja – i to sve u prologu. Već na početku
romana čitalac biva strmoglavo ubačen posred ratnih dejstava, biva primoran da
se nosi sa izdajstvima, da hvata konce bezbrojnih spletki unutar spletaka i
zapravo da na silu otkriva ko je uopšte i protagonista romana. S moje tačke
gledišta, Erikson to čini vanredno uspešno. Prisiljavajući me da se borim sa
pričom, da od priče otimam saznanja o svetu, o pozadini događaja kojima sam
svedok, pisac je učinio da se osećam kao da je svako zrnce razumevanja onoga
što se dešava zapravo s mukom izvojevana nagrada, a ne puko objašnjenje
posluženo na tacni. U neku ruku, Erikson se sa čitaocem ponaša kao strogi
srednjoškolski profesor sa učenikom. Po pravilu, ti strogi profesori su oni
kojih se rado sećamo na godišnjicama mature.
Dakle, „Mesečevi vrtovi“ počinju
ratom. Druga armija Malaškog carstva nalazi se u završnici dugog pohoda protiv
saveza slobodnih gradova na kontinentu Genabakisu. Na samom početku romana,
jedan od preostala dva grada pada pred malaškom vojskom, ali sa padom tog grada
dolazi i do izdajstva neverovatnih razmera, koje upućuje na zaključak da je na
delu čistka uperena protiv „stare garde“ – odnosno protiv nekadašnjih najbližih
saradnika i miljenika starog cara, kojeg je sadašnja carica ubila kako bi se dokopala
prestola.
Kako se radnja razvija, čitalac
saznaje da je to tek površina onoga što se odista dešava. Suočen sa
fantazijskim klišeima (esnafi ubica i lopova; mračni vilovnjaci; leteće
tvrđave; zmajevi) nema drugog izbora nego da nastavi da se nosi sa tom bujicom
dešavanja, ili da odustane. Ako nastavi, upoznaje se sa mnoštvom likova – koji
su zapravno najveća draž „Malazana“. Najpre, već na početku se vidi u kojoj se
meri Eriksonova karakterizacija oslanja na Glena Kuka i njegovu „Crnu četu“.
Erikson to ni ne krije, već se time hvali. Međutim, Kukovi junaci sve vreme
ostaju u suštini sitni ljudi u vrtlogu sudbine. Eriksonovi Mostopalitelji – ako
ih uzmemo za kolektivne protagoniste „Mesečevih vrtova – nikako nisu sitni.
Iako umorni od života, cinični i u neprestanoj opasnosti od pogibelji, oni su
branik naspram vetrova istorije koji neumoljivo duvaju „Mesečevim vrtovima“ i u
neku ruku zaštitnik običnih ljudi koji se redovno nose sa stvarima u suštini
većim od sebe.
Ovo je manje-više tipično za
Eriksonovu karakterizaciju. Njegovi likovi po pravilu nisu ono što na prvi
pogled deluju. Viskidžek (odnosno, “Vran” u Laguninom prevodu) samo deluje kao
istrošeni narednik; Brzi Ben je samo naizgled vašarski mađioničar; Paran (ni)je
razmaženo plemićko derle. U najvećem broju slučajeva, pobude ovih (i drugih)
likova da duge periode života žive u relativnoj anonimnosti zapravo su opravdane.
Bolje reći, pisac ih uspešno opravdava čitaocu. Anonimnost je najbolja zaštita
od pogleda moćnika, koji bi inače potencijalne pretnje možda sasekli u korenu,
pre nego što se razbokore. U tom smislu, Malaška
knjiga palih i njen prvi deo, Mesečevi
vrtovi, surov je i realan prikaz politike i ratovanja. Na stranu Eriksonov
modernistički prikaz ratovanja (volšebnici koji igraju ulogu teške artiljerije,
leteći insekti kojima se prebacuju desantne trupe, žene koje se bore rame uz
rame sa muškarcima i čak zauzimaju (niže) zapovedničke položaje), Malazan je nešto najsličnije Martinovoj Pesmi leda i vatre kada je reč o
političkim odnosima. Naravno, ovo poređenje bilo je neumitno taman koliko i
poređenje sa Tolkinom, pa ću – kada sam već tu – napomenuti da su ova dva
serijala u neku ruku slična (sa izuzetkom Eriksonovog satiričnog smisla za
humor, koji ne da provejava Malazanom,
već duva orkanskom žestinom). Likovi su nosilac i PLIV-a i Malazana. Ti
isti likovi najčešće su amoralni, premda dopadljivi, i najčešće su zahvaćeni
vrtlogom dešavanja, koja uzrokuju da njihovi postupci imaju neslućene i počesto
tragične posledice. Martin sve to čitaocu predstavlja kroz prizmu šekspirovske
drame, dok Erikson to čini služeći se manirom starogrčke tragedije – ali učinak
je na koncu sličan.
Ako Mesečevi vrtovi imaju neku poruku, onda je to da je rat večan i da
mali ljudi nemaju tu šta da traže. U neku ruku, čitalac koji nije živeo u
burnim vremenima i koji se nije suočio sa ratom, makar gledajući ga preko
plota, ne može da u potpunosti pojmi snagu Eriksonovog komentara na ljudsku (i
svaku drugu) civilizaciju. Što bi rekao Ron Perlman, „Rat se nikada ne menja“, a što bi rekla Galadrijela u filmu Gospodar prstenova – „Svet se promenio“.
Erikson, kao da je slušao Balaševića, svojim Mesečevim vrtovima kao da želi da kaže „Carevi se igraju rata, a
obični ljudi stradaju i pate. I to se nikada ne menja. I nikome nije žao konja.“
