PACIFIC RIM - SF za prave SF fanove

Sve od prvog "Matriksa", a poslednjih nekoliko godina naročito, svedoci smo apsolutne dominacije SF&F filmova kako u bioskopima, tako i na malom ekranu (mada baš i nisam siguran šta mu dođe taj "mali ekran", kada im je prosečna veličina već preko metar). Fantazijskim filmovima je u izvesnoj meri lakše, pošto se od njih nikada ne očekuje ništa sem (infantilne) zabave. Poslednji film fantazijske tematike od kojeg se očekivala ikakva ozbiljnost bio je Del Torov "Helboj 2", dok je Džeksonov "Hobit" unapred otpisan kao glorifikovani film za decu, od kojeg niti nešto može očekivati, niti se isplati izaći na crtu pomahnitalim tolkinoljupcima.

SF filmovi dele sudbinu književne naučne fantastike - a to je ta očajnička potreba da budu shvaćeni ozbiljno i prihvaćeni od strane snobovskog glavnog toka i visoke kulture. Ovaj kompleks niže vrednosti često ume da dovede do sjajnih rezultata. Nedavno prikazani "Atlas oblaka" izuzetan je film, Inception (kako god da su ga preveli kod nas) postao je kultno delo, District 9 je jedan od najboljih žanrovskih filmova svih vremena, koji više nego zaslužuje da se posmatra kao remek-delo kinematografije bez obzira na žanrovske okvire. Takoreći, District 9 je "Šejn" među SF produkcijom. Nažalost, na svaki D9 dođe bar jedan Oblivion (poslednji film Toma Kruza, ako ste zaboravili) ili After Earth (poslednji film roditeljsko-potomačkog dvojca Smit, ako ste zaboravili). Reč je o filmovima koji i sebe i žanr u okviru kojeg operišu shvataju previše ozbiljno, zaboravljajući da je u korenu bilo koje žanrovski određene umetnosti - zabava. To dovodi do najčešće dosadnih epopeja, tokom kojih gledalac jedva čeka naravoučenije, kako bi što pre izašao iz bioskopske sale i utopio tugu u litrima gaziranog pića i veštački obojene hrane u najbližem fud kortu, a sve sa ciljem da mu se dan ne završi potpunim debaklom. 

Naravno, tu je i druga strana medalje - oličena u delima Majkla Beja, lišenih svakog smisla, u kojima je ideja zabave metastazirala u kvaziorgijastičnu hiperbolu američke posthladnoratovske civilizacije, na koju se odgovor nalazi jedino u stihovima vokalno-instrumentalnog sastava The Chemical Brothers: "World... The time has come to PUSH THE BUTTON."

E sad, kao što sa medaljama obično biva, između lica i naličja nalazi se deblji sloj - najčešće od prostijeg metala nego što je onaj upotrebljen za pozlatu (posrebrebrivanje, pobronziranje... whatever) - ali bez kojeg medalje ne bi ni bilo. Takoreći, taj sloj je pravo meso medalje, koji joj ne daje blistavost i ne privlači poglede, ali joj daje težinu i sportisti koji je nosi oko vrata daje osećaj zadovoljstva samo njemu znan. 

Del Toro i Pacific Rim su baš to meso SF filmova.

Ako vam poduži uvod u ekstremno subjektivni prikaz "Bitke za Pacifik" nije već dosadio, pa ste otišli da kuvate supu (na primer), verovatno već shvatate da se Pacific Rim (PR) veoma dopao. Ovaaaj... pa da, jeste. Ako vas mrzi da čitate dalje, moja ocena je 8/10, uz svaku preporuku da izdvojite bezobraznih 500+ jedinica ovdašnje kadbisezezali valute i pogledate ga u bioskopu. Obrazloženje sledi nakon reklamnih poruka...

Elem, Pacific Rim je odličan film zato što njegov režiser (Giljermo del Toro) NE VOLI naučnu fantastiku. Zapravo, možda bi se pre moglo reći da mu je dosadna. Njega čoveka više zanima pripovedanje - zanima ga bajka i suština bajke i mita, takoreći arhetipska poruka koja je u srži dobrog pripovedanja. Ovo ću potkrepiti odlomkom iz jednog intervjua koji je dao baš u vezi s ovim filmom:

"I'm not a scifi guy," del Toro said. "Big ships don't float my boats. Lasers don't float my boat. But robots, I have a huge boner for. I find them golem-like," he adds.

Dakle, Del Toro je ovom filmu u suštinu prišao kao bajci. Nisam siguran da li je svesno pošao stazama Džordža Lukasa, koji je snimio najuspešniji fantazijski film svih vremena, samo maskiran u SF oblandu (što je, zapravo, i Kameronov "Avatar"), ili se vodio osećajem - ali to i nije tako bitno za krajnji ishod. 

Baš kao kod svih bajki, karakterizacija je pomalo - da se ne lažemo, više nego pomalo - dvodimenzionalna. Likovi su gledaocu predstavljeni u grubim crtama, dovoljnim tek da se shvati njihova arhetipska uloga (očinska figura, razmaženi princ, razbaštinjeni vitez), ali više od toga nije ni potrebno, budući da su pravi junaci divovski "jegeri" (izraz koji se koristi kao zajednička imenica za mecha-style robote). Ovde treba primetiti da je "jeger" nemačka reč koja znači "lovac". Naravno, Del Toro je to vešto uklopio sa značenjem reći "kaiđu", koja se koristi za opis divovskih čudovišta. Naime, kako saznajemo već u uvodnoj špici, "kaiđu" znači "čudna zver", pa je sasvim logično da ih roboti love, je l' te. Međutim, ne mogu a da ne primetim da je ovo samo još jedan mali omaž centralnoevropskim bajkama, koje su Del Torovo stalno izvorište nadahnuća.

Elem, svi jegeri imaju svoja imena - Ciganska Opasnost, Grimizna Oluja, Černo Alfa... dakle, roboti su nešto više od oklopa koje vitezovi navlače na sebe. Oni su pravi junaci ovog filma,  dok je ljudska potreba iz koje su nastali, pa i ljudska drama koja se odvija van kokpita tek sporedna. Upravo stoga veća karakterizacija nije ni bila potrebna. Pravi dijalog u ovom filmu ne odvija se između ljudi, već između jegera i kaiđua. 

Kada smo već kod ljudi, mora se reći da je Idris Elba sa svojih 190 centimetara boje abonosa ukrao film. Iako je nominalna zvezda Čarli Hanam, koji je inače odlično odigrao naslovnu ulogu, Elba se opet pokazuje kao glumčina šekspirovske klase. Čak više nego u seriji koja ga je proslavila, "Luter", Elba odiše tragičnom snagom jednog Otela, tako da manje-više imbecilan govor koji mu je scenarista dodelio nije ni bitan. Sa druge strane, Hanam je takoreći doktorirao ulogu autentičnog američkog BAMF-a (Bad Ass Mother Fucker), s tim što je u ovom filmo uspešno okrenuo potenciometar na niži podeok u odnosu na Džeksa iz Sons of Anarchy, tako da je više nego uverljiv. (Na stranu što mi je beskrajno smešno što je čovek Englez iz Njukasla, sa britanskim naglaskom, a mora da govori kao Amer.) Veliki scenaristički propust učinjen je kod dodele redova za Mako, lika kojeg tumači Rinko Kikuči, pošto ona gotovo da ni nema teksta tokom scena bitke, ali je to obilno nadoknađeno comic relief likovima. Iskren da budem, nisam očekivao da Ron Perlman ima ovako marginalnu ulogu u Del Torovom filmu, ali to što je imao da odigra - odigrao je maestralno. 

Na kraju, mana filma je što se zapravo ne oslanja ni na jednu postojeću franšizu, tako da ne može da računa na postojeću posvećenost kod gledalaca. Zapravo, to je jedino što ga čini slabijim od raznih X-Mena, Ajron Menova - a naročito Avendžersa. U tom smislu, stavio bih ga iza Avatara, prva tri X-Mena, Avendžersa i drugog Ajron Mena, a ispred prvog i trećeg Ajron Mena, Tora, Kapetana Amerike i X-Mena: Prve klase.

Konačna ocena: 8/10, Nightflier's Seal of Approval