Vampiri, vampiri, vampiri - ili, Zašto Nightflier?

Iz nekog razloga, koji mi nije znan a nemam para da plaćam psihijatra da ga iščeprka, od malih nogu sam bio sklon fetišizmu prema - vampirima. 

Možda je to zbog toga što je prvi strip koji sam u životu pročitao bila 13. epizoda Martija Misterije, pod naslovom "Vampir u Njujorku". Nisam siguran kada je taj strip objavljen kod nas, ali to mora da je bilo sredinom osamdesetih godina minulog stoleća, pošto mi je šaka dopao ubrzo nakon što sam naučio da čitam u sebi. 

Ima petnaestak godina kako se nis

am vraćao "Vampiru u Njujorku", ali te epizode sećam se dovoljno dobro da i nakon tolikog vremena mogu da sa sigurnošću kažem da je to odličan strip, čak i po sadašnjim merilima. Izvesno je da mi je ova epizoda bila odskočna daska za Dilana Doga - što je bio prirodan sledeći korak - ali i za specijalno izdanje Eks almanaha, objavljivano pod naslovom Horror.

Popularno zvani "Horori" bili su okrenuti američkom stripu. Imao sam tri favorita: Čudovište iz Močvare, Sajmona Zombija i - Drakulu. 

Marvelov Drakula bio je prvi u nizu negativaca koje sam voleo i - u suštini - kompleksna ličnost u moru dvodimenzionalnih superheroja, koji su tek počeli da se oslobađaju američkih pravila koja su regulisala šta i kako može biti objavljeno u stripu, da mladež ne bi bila iskvarena. Srećom, tadašnja komunistička država više je brinula zbog potencijalnog društvenosubverzivnog sadržaja, a daleko manje ili nimalo za razvoj ličnosti mladih debelih gikova (za taj izraz se još nije znalo, sem u mom visokonaprednom selu), od kojih je jedan laganim ali postojanim koracima gazio od mladog pionira ka mračnoj strani. Arogantnost sa jedne i melanholija Gospodara sviju vampira sa druge strane bili su kao melem na ranu klincu koji se baš i nije najbolje snaš

ao u novoj sredini u kojoj niko nije čitao knjige, ali su svi znali fudbalska pravila. Verujem da su svi antiher
oji fantazijskog žanra - od Elrika do Tiriona - prihvaćeni upravo na taj način. But, I digress.

Na stripove o Drakuli, kao i nekoliko vampirskih epizoda Dilana Doga, nadovezao se film Nightbreed, snimljen po noveli "Kabal" Klajva Barkera. U suštini, pomenuti film emitovan na "Politici" tamo neke '93. ili '94. pričao je istu priču o izopštenosti, usamljenosti ali i mogućnosti za prihvatanje ako čovek naleti na čudake kakav je on sam.

Međutim, tek je film The Nightflier, po noveli Stivena Kinga, kojeg sam pogledao u srednjoj školi, zacementirao moj virtualni identitet.

Naime, otkad znam za sebe sve sam živo radio noću. Čitao, pisao, učio - šta god. Odrastao sam gledajući noćne programe republičkih televizija, koji su se smenjivali na prvom programu tadašnje TV Beograd, tako da sam premijerno gledao Granadinog "Šerloka Holmsa", "Alo Alo", "Mućke", pa čak i izvesni kultni crtać sa vampirima. Štaviše, gledao sam i prvu ikada emitovanu emisiju Jutarnjeg programa - i to tako što sam je sačekao čitajući. 

I tako, back to high school.

U high school otišao sam u Petnicu i sreo se sa čudom zvanim internet. Internet k'o interne, našao sam suočenim sa potrebom za log-in imenom za razne stvari, a moj dotadašnji nick, koji sam koristio u igrama tipa Dijabla i (mnogo ranije) u arkadnim igrama u lokalnoj fliperani - Thor - svuda je bio zauzet. 

E, tako sam se setio Nightfliera i učinilo mi se prikladnim. 

Ostalo je, kako kažu, legenda. 

U slučaju da nekoga zanima zašto sam napisao sve ovo - pišem drugi deo "Malazanijade" i stao sam na pola, a već duže vreme nije bilo novog unosa na blogu. Ali setio sam se da me je bar desetak ljudi pitalo zašto se Bukspejs zove Najtflajer's Bukspejs.

Eto.