„Možete li da zamislite kako je nakon toga izgledao moj život? Svake noći sanjam bojišta, oružja, raskoši i malde ratnike. I uvek ono isto mesto, na obali mora. Oseća se miris krvi i znoja. Ja živim tamo, a kralj svih kraljeva stavlja na kocku svoj život i život svojih ljudi, zbog mene: zbog moje lepote i ljupkosti. Kada se probudim pokraj mene sedi moj otac. Pomiluje me i kaže: sve je gotovo, kćeri moja. Spavaj. Sve je gotovo.“ („Hrisejida“, Alesandro Bariko, Homer, Ilijada, Paidea, 2005)

Postoje knjige koje čitate baš onda kada za to dođe vreme. Ne ranije, ne kasnije. I uklope se u celokupno vaše životno iskustvo i ostave dubok trag u vašem sećanju. Samo zbog toga što su bile čitane baš kada je za to došlo vreme. Ova je knjiga za mene upravo takva.
I sada vam dugujem tu priču.

Naime, za Novu godinu putovala sam u Krakov. Jedna od fakultativnih ekskurzija bila je zakazana za sam 31.12. sada već prošle godine. I to je bio obilazak memorijalnog kompleksa Aušvic-Birkenau. Nisam ni sumnjala da bi trebalo da odem tamo. Pa šta ako je Nova godina? Da sam htela samo da se bezbrižno provodim, ne bih putovala za Novu godinu. Dočekala bih je u Beogradu, u mnogo boljoj atmosferi od one koju mogu da mi pruže, da prostite, p’jani poljski mužici.
Aušvic se nalazi na nešto više od sat vremena vožnje od Krakova. Pomislite, lepo, oni Jevreji iz Krakovskog geta su imali najudobnije putovanje do logora. E tu sam vas čekala. Kada neko ljudsko biće odluči da napravi pakao na zemlji, to obično radi do kraja i bez ikakvih skrupula. Normalno da su išli peške. Trčećim korakom bolje rečno. A ostali su dolazili u mnogo gorim uslovima nego što je to ono što vidimo u filmovima. Filmovi imaju PG oznake, i ako želite da vaš dospe na bioskopsko platno, ne možete da stavite realnost u njega. Realnost je previše strašna. Pravi život retko kad ide i na papir, jer iako postoji ona izreka da papir trpi sve, pitanje je da li onaj koji piše ima snage da svoje iskustvo pretoči u mastilo. Ili piksele, u danjašnje vreme. Čak je i Zola ulepšavao. Neka vas niko ne zavarava. A o paklu na zemlji, da se podsetimo jednog bivšeg zatočenika Aušvica, pshijatra Viktora Frankla, bečkog Jevrejina, onaj ko to nije iskusio sam ne može ništa da vam kaže, a onaj koji je to preživeo kao i vi ne mora ništa da vam govori. Sve već znate.
U skladu sa time, o koncentracionom logoru ne mogu vam reci nista jer nisam bila njegov zatočenik. Ne mogu čak ni da pojmim kako je bilo onima koji su tu bili zatvoreni. Znam samo da je užas toliki da ne možete ni da plačete. Samo se nešto u vama stegne kad shvatite da ste unutar krematorijuma i da put koji ste na svojim nogama upravo prešli iz gasne komore mnogi ljudi nisu više prelazili kao što vi sada činite. A onda vam kroz glavu prođu brojevi. Pokretna traka smrti. Dovoljno za nemi krik i jednu suzu koja se odmah zaledi na minus 20. To je sve.

I onda se vraćam kući. U biblioteci stoji knjiga koju sam kupila u Engleskoj. U HMV-u, lancu koji prodaje muziku i video igrice. Stajala je izmedju dve vrste Cadbury-jevih čokoladnih bombona i baterija od 1,5 volta.Duracell. Sa zekom kome su, u predbožićnom duhu, nataknuti rogovi irvasa i zeleno-crveno-beli šal. Koštala je 1 funtu.
A sada je kucnuo čas da je pročitam.Tako biva.

Kurt Vonnegut
SLAUGHTERHOUSE 5



Bili Pilgrim je samo naizgled običan čovek. Optometričar, otac dvoje dece, stanovnik Ilijuma, Njujork, SAD (obratite pažnju na ime grada i recimo da to možda nije važno običnim smrtnicima, ali božanstvima unakrsnih referenci itekako jeste; sem toga, postmodernu ne pišu loše obrazovani ljudi i kao takvu je treba sagledati iz više uglova; treće, moj mozak voli da radi ovako i ja ne želim da ga zaustavljam, čak ni ako to znači da će ovaj tekst biti podugačak). Bili Pilgrim je zapravo: 1. bivši ratni zarobljenik u Nemačkoj 1944./1945., 2. putnik kroz vreme, 3. čovek koga su otimali vanzemaljci.
I ove tri stvari obeležavaju njegov život snažnije nego porodica i posao. Porodica i posao su kolateralna šteta. Tako biva.

Vanzemaljci su Bilija Pilgrima naučili tome da se biće neumitno kreće ka svome usudu. Sve što se ikome ikada dogodilo unapred je određeno i, što je još važnije, zauvek se događa. Vreme kao takvo i ne postoji. Svaki proživljeni trenuka proživljava se, proživljen je i proživljavaće se u istoj tački u kojoj se i dogodio. Zemaljski koncept iskazivanja vremena u različitim jezicima nije kadar za ovu distinkciju. I baš zato Zemljani ne shvataju da sve što čine čine zauvek, bez mogućnosti ispravljanja grešaka. I zato pate kada neko umre, jer ne razumeju da je dotični čovek i dalje živ u svim onim momentima koji su prethodili trenutku smrti. Tako biva.

Rat je Bilija Pilgrima naučio tome da toliko besmislenosti nigde ne možete naći kao kada se kunete u smislenost svih svojih postupaka. Preživeti jedno od najgorih razaranja u istoriji zatvoren u hladnjači za meso bivše klanice na obodima Drezdena, gde je tu smisao? Biti engleski vojnik koji se svakog jutra u logoru brije i češlja i održava red u barakama iako vrlo dobro zna gde je i kolike su šanse da odatle izađe...gde je tu smisao? I pre svega gde je smisao u uništenju tolikog broja ljudi zbog nečijih ideala? Ideali su vodili Nemce. Ideali su okupili saveznike. Ideali su ubili toliko budala da je jedino logično tražiti vanzemaljce koji će vam objasniti kako smrti zapravo i nema, jer ako počnete da brojite, sigurno ćete poludeti. Ili barem vrištati u sebi. Tako biva.



Vreme je Bilija Pilgrima naučilo tome da nema zaborava. Vreme je Bilija Pilgrima naučilo tome da ne leči stare rane. I još mu je nakačilo novu pokoru: da luta kroz njega i nanovo proživljava svaki već proživljeni trenutak. Sećanje na neki događaj je strašnije od samog događaja. Sa sećanjem morate da živite. Tako biva.

A šta je bio Bili Pilgrim? Dečak. Obični dečak u vihoru rata. Dečak odveden da krvari gaće za velike ideje. Loše obučen, zaveden poletom generacije...nepripremljen na činjenicu da užas koji dolazi iz ljudske glave ne može da se meri ni sa jednom silom destrukcije poznatom u univerzumu. I nije bio jedini. I sam autor bio je sa njim u istom tom metežu. I sam autor je prošao taj užas. I nije mogao da ga ispiše iz svoje perspektive. Lakše je govoriti o onome što se desilo drugima, nego o onome što se desilo, što se dešava i što će se desiti nama. Tako biva.

Ova knjiga objavljena je prvi put 1969.Interesantno, Vonegat koristi jedan izraz opisujući Pilgrimovu percepciju SAD u tada budućoj 1976. godini. Koristi izraz „balkanizovane SAD“ , odnosno rascepljene na niz nezavisnih državica. Ja se sada pitam da li je gospodin Vonegat bio pomalo Bili Pilgrim, putnik kroz vreme, ili u životu jednostavno tako biva?

Ostavljam vam mogućnost da odgovor na to pitanje potražite sami. Ako ga nađete, molim vas da mi javite. Mislim da se sada ne želim usuditi da na to putovanje pođem. Zato što se plašim onoga što bih mogla da pronađem tamo gde se noćne more pretvaraju u javu.A najviše se plašim toga da zauvek sanjam baš to mesto.Tako biva.