Pred nama je konačno i poslednji deo priče o Kosingasu, koji je izašao na Sajmu knjiga pre nešto više od mesec dana. Kao i do sada, treća knjiga je Gavrilovo prepričavanje događaja mladom monahu Jakovu kome nekadašnji kosingas kazuje o do tada nezapisanim događajima koji su prethodili Kosovskom boju, iz želje da ta herojska dela ostanu zabeležena za buduća pokolenja. Duh romana je, naravno, ostao isti, epska junačka pesma u formi romana. Ono što bi mnogi, navikli na neizvesnosti kakve nam je pružio Martin, mogli prigovoriti je nedostatak iste. Mada jasno je da to nikada nije ni bila namera autora, jer onda ne bi odabrao istorijske ličnosti za junake i to u poznatom istorijskom okviru. Priča je dosta linearna kao i do sada, protagonisti idu Srbijom od jednog do drugog mitskog mesta, obavaljajući zadatke i poražavajući neprijatelje, često koristeći predmete i sredstva zadobijena u ranijoj avanturi da bi rešili neki kasniji problem ili se izvukli iz opasnosti.
Smrtovanje se odigrava u godini koja prethodi Kosovskom boju i prati Gavrila i Marka nakon uspostavljanja znamena kojim je Marko potvrdio da je Ratnik iz Proročanstva i kojim je započeo Doba Vatre. Ovaj put u avanture idu ne bi li skupili legendarne magijske predmete koje treba da prilože na dar bogu Svetovidu ne bi li zadobili njegovu naklonost u predstojećoj bici sa silama iz Ada.
Odnos dve vere, stare paganske i nove hrićanske, detaljnije je istražen, istaknut sukob i podeljenost, što kroz Gavrilovo sopstveno dvoumljenje i međusobni odnos crkve i njega, tako i po odlukama starih bogova, što nas naposletku dovodi do pomirenja i integracije nekih od njih u hrišćanstvo. Nemoguće je ne povući paralele između legende o Arturu i Tešićeve priče u kojoj sličnosti postaju još očiglednije. I Marko i Artur su rastrzani između dva sveta, novog hrišćanskog poretka u kojem leži budućnost, i starih sila kojima gotovo u potpunosti duguju svoje moći, oružje i pomoć. Setimo se, i Artur ima magično oružje iskovano od strane neljudskih ruku, ali njime se bori za hrišćanstvo, dok ima natprirodne pomagače u obliku raznih vila (Nimue, Vivijen kao Gospe od Jezera u zavisnosti od verzije priče), dok Marko ima Ravijojlu, Vidu od Belog izvora i još nekoliko drugih pripadnica vilinskog roda, a tu je naravno i povezanost obojice sa simbolom zmaja. Ali ipak je najviše rastrzan sam Gavrilo koji još manje od Marka ima luksuz poricanja nečega. Kosingas i monah u isto vreme, mora konačno da prelomi kome će se prikloniti. Mislim da je opipljivo i blago prisustvo umerene satire, upravljene na Pravoslavnu crkvu, njenu krutost i odbijanje bilo kakvih ideja koje ne odgovaraju njenim interesima, ali pored toga je prikazano da nije celokupno sveštenstvo takvo, pošto su negativno oslikani pripadnici klera u velikoj manjini.
Svetovid junacima daje zadatak da pronađu nekoliko magijskih predmeta koje treba da mu prinesu na dar, Perunove verige, kapa Nevidimka, Rog izobilja, badnjak sa Prvog Hrasta... Potraga ih očekivano vodi po mnogih tradicionalno volšebnih mesta u našem narodu, kao što su Rtanj i Stara Planina i naposletku i nazad u podzemlje i Ad. Čini se da je autor, shvativši da mu ponestaje prostora i da se priča primiče kraju, pokušao da ubaci sva stvorenja koja je naumio, tako da njihovo pojavljivanje na momente deluje usiljeno i zatrpava priču, ili pak deluju usputno, ubačeni čisto da bi bili prisutni, bez neke veće uloge. Pored slovenskih elemenata, ovde vidimo da je Tešić dublje zagrabio i u druge mitologije, mada je ponekada bez izuzetno dobrog poznavanja mitologija, teško reći da li su u pitanju stvari pozajmljene i uklopljene u priču, ili su u pitanju opšta mitološka mesta koja su samo manje poznata. Ali tu su i jasno germanski motivi i bića, kao što je Drvo sveta, pa koboldi, srodnici naših patuljaka, ali koji ovde zapravo mnogo više odgovaraju fantazijskoj, Tolkinovoj predstavi patuljaka, strašnih ratnika, kao i severnjačke inkarnacije
vilenjaka.
U knjizi se razrešavaju i neuvezane niti iz Bezdanja, koje daju veću dinamiku i u par navrata prekidaju linearnost priče, kao što je demon Stoguba. Predvidivost glavne priče donekle uspeva da razbiju i smrti nekih od sporednijih likova, koje nisu baš tako očekivane. Sam kraj knjige, rasplet, prati u velikoj meri istoriju (ili barem neka njena tumačenja) kao i tradiciju narodne epike, pokušavajući da ih pomiri i nađe balans, naročito u pogledu Kosovskog boja, junaka koji su u njemu učestvovali i njihovih dela i postupaka. No, pošto to razrešenje i spoj može biti veoma zanimljiv čitaocima, neću kvariti doživljaj. Ali priča samog kraja nije nikakvo iznenađenje, pošto nam je svima dobro poznata, i zna se da nipošto ne može biti srećna, ali opet, nije predstojeći pad pod Turke to čime se ističe patos, već emotivni završetak priče nekih od likova. Ono što se nikako ne može poreći autoru jeste činjenica da je uspeo da sačini jedinstvenu dinamiku između glavnih likova, pa čak i njihovih vernih atova, Šarca i magarca Coke, i upravo je to ono što uspeva da iznese emotivnu nit.
Ono što bih ponajviše zamerio jeste otvorenost nekih drugih niti priče, koje po mom mišljenju ne priliče ovakvom romanu. Takođe sam imao veća očekivanja u pogledu stranih vitezova Reda Zmaja, koji su pobrojani (među kojima je i Markov arhi-neprijatelj, Musa Kesedžija), a o delima nekih od njih napisan po koji red, ali po rečima samog autora, toga je trebalo da bude više, ali je odlučeno da se delovi koji se odnose na njihove avanture izbace iz knjige. Ono što nam ostaje da se nadamo, jeste to da će u specijalnom tvrdo koričenom izdanju knjige koje je najavljeno za sledeću godinu, biti ubačeni i ti sada izostavljeni delovi, kao i beštijar ili rečnik pojmova, i možda razrešenje nekih nedovršenih niti.
Ukupni utisak o trilogiji jeste da se ovo delo nikako ne uklapa u zapadne kalupe onoga što se očekuje od fantastike, ali da predstavlja značajan korak u popularizaciji iste među našom publikom, kao i upoznavanje mnogih sa već zaboravljenim tekovinama toliko dugo zapostavljane slovenske mitologije. Kosingasa treba posmatrati kao pokušaj autora da publici približi našu tradiciju, preporađajući je svojom umetničkom vizijom, što možda nije težnja da se napiše nova Pesma leda i vatre, ali je na svoj način ambiciozan poduhvat, koji mislim da je u velikoj meri uspešan. Setimo se, i Tolkin je svojevremeno hteo da svojim delom da Britaniji nekakvu novu mitologiju i probudi neke stare zaboravljene kao što je bio slučaj sa Beovulfom. Nadajmo se da će Tešić i u budućnosti nastaviti sličnim putem i to sa još više uspeha.
Pročitao sam prvi deo, a trenutno sam stigao do polovine drugog. Evo par mojih utisaka: priča je jako, 'ajde da kažem, plitka. Pošto je ovo delo najavljivano po medijima kao 'srpski Gopodar prstenova', imao sam znatno veća očekivanja. Priča je linearna i bez puno zapleta. Dva glavna lika tumaraju kroz ceo prvi nastavak stalno pronalazeći nove zadatke, a taj trend se nastavlja i u drugom delu (a koliko sam shvatio i u trećem). Jedna jako pozitivna stvar, meni barem, je opisivanje starih običaja i stvorenja iz slovenske mitologije, to je po mom mišljenju najsvetlija tačka ovog dela. Ipak, moj lični stav je da bi mi se knjiga mnogo više dopala da su realne istorijski događaji toga daoba bliže upleteni u fiktivne, stekao bih jači utisak. Imam zamerku i na arhaični govor koji se koristi u knjizi. Mislim da je previše potenciran, a i nepravilan u pojedinim segmentima. Nisam lingvista, ali u oči mi je upalo jedno nepravilno korišćenje prošlog glagolskog oblika npr. pisac u više navrata piše 'oni govoraše, oni nosiše itd', koliko je meni poznato, pravilni oblik je, 'oni nosahu, oni govorahu'. A možda i grešim, ne znam... U svakom slučaju, nebitna je gramatika, pošto se tim glagolskim oblicima malo ko danas i služi. Ali hteo sam samo da naznačim da, ako se već arhaični govor upotrebljava, da treba da bude egzaktan i precizan.
ОдговориИзбришиDa zaključim: smatram Kosingasa jako interesantnim ostvarenjem, osveženjem u ovom žanru kod nas, ali ipak ga ne smatram vrhunskim dometom, ukoliko ga uporedim sa nekim svetskim ciklusima koje sam čitao (primera radi, Pulmanova Mračna tkanja, ili Džordanov vrhunski serijal)