Ginter Gras- Kutija

SRCE JE MRAČNA KOMORA

by the Angel of Blasphemy




Ovako, za početak moram da kažem da je Kutija jedna od onih problematičnih knjiga. Izuzetno je zanimljiva dok je čitate, ali ako je odmah i ne završite, ili barem ne stignete do pola, čitaćete je sledećih mesec dana. I završićete je, shodno tome, samo ako ste jako tvrdoglavi ili vam je to posao...No, da se odmah ogradim: Kutija nije loše napisana knjiga. Naprotiv.

Tehnički gledano, Grasu ovde mnogi mogu slobodno da skinu kapu. Način na koji on piše je briljantan. I upravo to čini Kutiju knjigom koja se relativno teško čita. Osećate da ne možete da je čitate iz pukog plezira čitanja. Potrebno je još nešto. Potrebna vam je koncentracija. I to savršena, jer, čak i ako ste nabavili kit-kat, ovde nema mesta za pauzu. Glasovi junaka se prepliću, preklapaju, ponekad niste sigurni šta je ko rekao...i sve to me je navelo da pomislim da je pisac ovde u ulozi sudskog stenografa. Njegov je zadatak da zabeleži, bez ikakvih predrasuda, sve ono što tužilac,optuženi, advokati, svedoci, sudija, porota i novinari iznesu. Osim što je u našem slučaju optuženi sam Gras.

To kažem zato što je Kutija Grasova autobiografija. I to njen drugi deo. U prvom delu, koji je objavljen 2006. (doduše, ne bih znala da li je kod nas uopšte izašao), opisivao je svoju mladost. Taj deo sopstvene povesti završio je 1959. godinom, godinom u kojoj je objavljeno delo koje ga je proslavilo - Limeni doboš.

Dakle, drugi deo svoje autobiografije Gras počinje leta gospodnjeg 1960. Kako je prvo govorio sam o sebi, došao je na ideju da napiše autobiografsku biografiju. To sam tako nazvala jer su likovi u Kutiji Grasova deca, i to njih osmoro, koliko ih ima iz svih svojih veza i brakova. Oni su tužitelji, advokati, novinari, porota, svedoci...ali ipak nisu sudije. Ono što jasno osećate je da ova otkačena porodica obožava svog još otkačenijeg oca, njegove četiri jake žene koje nisu uspele da ga izleče od Edipovog kompleksa, jednu dragu prijateljicu koja je možda za potrebe ove knjige i izmišljena, ili jednostavno ta stara veštica živi u samom Ginteru. Možda je baš ona personifikacija tog Edipovog kompleksa koji niko nije umeo da izleči...a možda i nije hteo. Lik Matore Mari, vlasnice neobične kutije, Agfinog fotoaparata koji je preživeo bombardovanje Berlina i koji od tada vidi prošlost, sadašnjost i budućnost, kao i najskrivenije želje onih koji se nalaze na fotografijama, najbolji je deo svih Grasovih. Obična osoba, od krvi i mesa, koja čini čuda uz malu pomoć jednog starinskog fotoaparata. A možda kutija ne igra nikakvu ulogu u tome...
Sa Grasom i njegovom decom nikad ne znate. Sve može biti laž. Sve može biti istina. Sve može biti negde na sredini. A sve je zapravo magija. Magija života.



Zamislite kada bi neko svaki trenutak vašeg postojanja zabeležio kamerom. Zamislite sada kako bi bilo kada biste sve te fotografije u nekom trenutku izradili i pobacali po podu (ako pritom ne napunite sobu do vrha, ali hajde da pretpostavimo da imate prostora za tako nešto) i onda krenuli da nasumično vadite fotku po fotku. Naravno, setili biste se kad je otprilike ta fotografija napravljena (možda i ne biste, ali biste barem prepoznali ponešto)...mnogo šta od zabeleženog događaja biste verovatno i izmislili ili se jednostavno ne biste setili pojedinih detalja...bilo bi onoga što ne biste smeli ni sebi, a kamoli drugima da priznate da se uopšte dogodilo...bilo bi vas sramota...nešto bi vas razveselilo...nešto bi vas rasplakalo...nešto bi vas naljutilo...Samo jedno je sigurno. Ako biste kojim slučajem imali diktafon ili nešto slično što beleži zvuk, kada biste preslušali svoje komentare snimljene u trenutku pregledanja ovog „porodičnog albuma“, zapravo ne biste zvučali drugačije od Grasove dece.

Ova knjiga skup je takvih utisaka. Priča sastavljena iz hiljada fragmenata. Priča koja bi trebalo da bude sve samo ne nepristrasna. Jer istinska objektivnost zapravo i ne postoji – ma ko još veruje u takve gluposti? Zar Marina kutija ne dokazuje da ni fotoaparat nije objektivan, zar kutijino oko ne beleži ono što prikazuje i Galadrijelino ogledalo? I bez obzira na to da li verujemo da je to moguće ili ne, takva jedna kutija čuči u svakome od nas. Često je nazivamo čulima...Kad se film razvije u mračnoj komori našeg srca, ostaje nam samo da poput one Mare vičemo: „Đavolja rabota“, „Kakav darmar“ i „E,meni...“.

Ginter Gras i njegova deca otvorila su nam svoje duše. Saznali smo svašta o njihovim životima, a da to nismo ni tražili, baš kao što biva u dobrim razgovorima...I baš zato je teško čitati ovu relativno kratku knjigu. Kao što je teško pratiti razgovor sa osobom za čiju ste priču zainteresovani, ali istovremeno ste svesni da je ta priča sama po sebi turobna.

A priča Grasovih je takva. Oni svi jesu željena, i na uvrnuti grasovski način voljena deca, ali to ne menja činjenicu da nose duboke ožiljke kao podsećanje na tu nekonvencionalnu ljubav koju su im pružali otac-edipovac, njegove četiri jake žene i naravno...Mara. No, baš zbog toga pripadaju onoj kategoriji ljudi čije priče vredi saslušati. Džaba vam savršena porodicu i sjajno uređen život, ako ste postali ste prozaično i nadasve dosadno odraslo ljudsko biće. Takav život je, sasvim otvoreno rečeno, jadan. Better to rule in Hell than serve in Heaven, rekao je jednom Miltonov Djavo (to je onaj simpatični gospodin, moram priznati; ali, oprezno, sa simpatičnima nikad ne znate...).

I na sve to, tu je kutija koja beleži njihove najskrivenije želje. Kutija koja je zaslužna za motive svih Grasovih knjiga. Njenu tajnu nije znao niko, pa čak ni oni koji su učestvovali u događajima, čak ni oni koji su je držali, koristili, razvijali filomove njome uslikane nisu uspeli da otkriju njene najveće tajne. Jer kutija bi zapravo mogao biti i jedan osemdesetjednogodišnji dobitnik Nobelove nagrade…koji, kako je Matora govorila, „ne čuka više kako treba“. No, dok god čuka, dobro je – iz tog nepravilnog čukanja nastaje jedan magičan svet koji nikako ne treba zanemariti.



Verujem da je Kutija Grasovo pokajanje. Ne baš u smislu poslednje pomasti (Živ on nama bio još sto godina!), ali jeste pokajanje pred porodicom. Gras je mogao, da je hteo, izbaciti lako one delove u kojima se njegov podmladak žali na haotično stanje u svim njegovim porodicama. Mogao je sakriti sebe pred svetom koji mu se i divio i zavideo mu u isto vreme. Ali nije. Ogolio se pred istim tim okrutnim svetom i mirno podneo optužbe svoje dece. I to je ono što ovu knjigu čini većom od tomova i tomova hvalospeva koje je mogao ispisati da je želeo. Sve ono što naslućujemo iz isprekidanih rečenica okteta Gras i sami smo već prošli ili tek treba da prođemo. I zato je ovu knjigu teško pročitati.

Ali neću ništa drugo da vam kažem osim da to ipak pokušate da uradite. Budite malo tvrdoglavi, ako to inače niste. Zainatite se, jer nemate šta da izgubite. A dobićete možda mnogo. Dobićete mir. I poželećete da možda tako i vi, za svoj osamdesetprvi rođendan, okupite svu svoju decu, skuvate im lonac čorbe od sočiva i dopustite im da vam sude. A onda da to suđenje i podnesete. Jer kakvo god ono bilo, ostaje to da vam sude iz ljubavi. Iste one koja ih je vodila kada su svi pristali da ispune očevu rođendansku želju. Iste one zbog koje su podneli sve to njegovo „nepravilno čukanje“. Iste one koja ih za njega veže oduvek i zauvek. Naposletku, Grasu dugujem samo jedno: zahvalnost za to što je ovu priču podelio sa svima nama. Ako je ovo njegova labudova pesma u knjževnosti, onda znam zašto taj izraz ne treba upotrebljavati olako.I zašto autobiografije nikako ne treba pisati pre nego što ne navršite barem sedamdesetpet godina života...i pre nego što barem jednim svojim delom ne obeležite zauvek evropsku književnost.

Izgubljeni tekst Konana

Nedavno mi je skrenuta pažnja da u mom prevodu Dolaska Konana Simerijanca koji je izdao IPS u dve priče nedostaju poveliki delovi teksta. Reč je o pričama Kraljica Crne obale i Zlikovci u kući. Odmah sam se bacio na otkrivanje problema i ubrzo utvrdio o čemu se radi. Do greške je došlo u prelomu teksta prilikom dodavanja ilustracija. Ilustracije idu preko cele strane i praktično su zamenile po celu stranu teksta. Tako da ću ovde pokušati da ispravim tu grešku koliko je to moguće (nekompletnu knjigu malo šta može da popravi, toga sam bolno svestan) time što ću postovati nedostajuće delove teksta, uz izvinjenje čitaocima.

U Kraljici Crne obale tekst nedostaje u četvrtom poglavlju, Napad iz vazduha između strana 142 i 143:

Nešto se pokrenu u tami iza drveća. Odjednom oivičeno uzdižućim mesecom, Konan ugleda mrakom zaklonjene glave i ramena zverskih kontura. I tada iz senki tamna obličja pođoše ka njemu, tiho, brzo, nisko trčeći – dvadeset velikih pegavih hijena. Njihovi balavi očnjaci blještali su pod mesečinom, a oči sijale kako ni u jedne prave zveri to ne čine.

Dvadeset: znači da su koplja pirata ipak uzvratila čoporu. Još dok je to mislio, Konan privuče strelu do uveta, uz brujanje tetive senka plamenih očiju poskoči u vis i koprcajući se pade. Ostatak nije usporio; primicali su se, a među njih su poput kiše smrti, padale Simerijančeve strele, nošene svom silinom i preciznošću čeličnih mišica, teranih mržnjom vrelom poput ognjenih lomača pakla.

U svojom ludačkom gnevu nije promašio; vazduh je bio ispunjen pernatim uništenjem. Pomor koji je počinio među nadolazećim čoporom bio je strahovit. Manje od polovine je stiglo do podnožja piramide. Ostali su pali na širokim stepenicama. Zureći u plamteće oči, Konan je znao da ta stvorenja nisu zveri; bogohulnu razliku nije video samo u njihovom neprirodnom rastu. Odisali su aurama osetnim poput crne magle koja se uzdiže iz močvare pune leševa. Kakvom bezbožničkom veštinom su ta bića dovedena u postojanje, nije mogao da pretpostavio; ali znao je da se suočava sa đavolštinom crnjom od Bunara Skelosovog.

Skočivši na noge, on snažno nategnu luk i zari poslednju strelu iz blizine u veliku dlakavu priliku koja je skočila ka njegovom vratu. Strela je bila poput letećeg zraka mesečine koji je bljesnuo pred njim, nejasna na svom putu, ali zver grčeći se pade iz vazduha pravo na glavu, potpuno prostreljena.

A onda se ostatak njih bacio na njega, u košmarnom naletu plametećih očiju i balavih očnjaka. Njegov žestoki zamah mača prvog rascepi na dvoje, a onda ga siloviti udarac ostalih obori. Slomio je usku lobanju jabukom balčaka, osećajući kako se kost rasprskava i krvi i mozak oblivaju njegovu ruku; a onda, ispustivši mač, beskoristan u tako smrtonosno bliskoj borbi, on krenu da uhvati grkljane dva užasa koja su u nemom gnevu kidisala i škljocala ka njemu. Njihov ogavni oštri vonj ga gotovo uguši, a sopstveni znoj ga zaslepe. Samo oklop ga je spasao da ne bude u trenutku pokidan u komadiće. Zatim, njegova gola desna šaka uhvati dlakavo grlo i pokida ga. Leva ruka, promašivši grkljan druge zveri uhvati i slomi njenu prednju nogu. Kratko cviljenje, jedini povik u toj groznoj bici, i užasno nalik ljudskom, ote se osakaćenoj zveri. Na bolesni užas tog povika iz zverskog grla, Konan nehotice popusti svoj stisak.

Prva, kojoj je krv liptala pokidane vratne vene, baci se na njega u poslednjem grču gneva, i uhvati čeljustima njegovo grlo – da bi pala mrtva, dok je Konan još uvek osećao razdiruću agoniju njenog stiska.

Druga, skočivši napred na svoje tri noge, napala je njegov stomak kao što bi to učinio vuk, zapravo kidajući karike oklopa. Odbacivši u stranu umiruću zver, Konan ščepa obogaljeni užas i sa naporom mišića od kojeg se sa njegovih krvlju isprskanih usana ote ječenje, podiže je i vis, stežući koprcajućeg, kidišućeg demona u svojim šakama. Na trenutak se zaneo izgubivši ravnotežu, i osetio njegov kužni dah vreo na svojim nozdrvama, a njegove čeljusti su škljkocale ka Konanovom vratu; onda ga je odbacio od sebe da se silinom koja je skršila kosti stropošta niz mermerne stepenice.

Kako se zateturao na široko razmaknutim nogama, grčeći se za dah, džungla i mesec su krvavo plutali pred njegovim pogledom, a zamah krila slepog miša bio glasan u njegovim ušima. Pognuvši se, napipao je mač i, teturavo se uspravivši, pijano stegnuo noge i obema rukama podigao veliko sečivo iznad glave, otresajući krv iz očiju dok je u vazduhu iznad sebe tražio neprijatelja.

Umesto napada iz vazduha, pramida se odjednom užasno zanjiha pod njegovim stopalima. Čuo je glasno krckanje i video visoki stub iznad sebe kako se njiše poput štapa. Odjednom šokom povraćen u život, on odskoči daleko odatle; stopala mu padoše na stepenik, na pola puta nadole, koji se zaljulja pod njim, i sledeći očajnički skok ga odnese sa piramide. Ali baš kako su mu pete dotakle zemlju, sa strahovitim treskom, poput lomljave planine, piramida se sruši, a stub gromovito pade rasprsnuvši se u komade. Na trenutak zaslepljen od kataklizme, učini mu se kao da sa neba padaju krhotine mermera. A onda se krš slomljenog kamena primiri, belasajući se pod mesecom.

U Zlikovcima u kući nedostajuća strana je 287 u trećem poglavlju.

„Otvara naspramna vrata“, reče Nabonid. „Tako mi Mitre, više je čovek nego što sam čak i ja pretpostavio! Vidite, izmaglica izlazi iz odaje, i rasipa se. On čeka da bude bezbedno. Sada diže drugu ploču. Oprezan je – zna za kob sivog lotosa, koja donosi ludilo i smrt. Mitre mi!“

Murilo se trznu od siline tog povika.

„Naša jedina šansa!“, uzviknu Nabonid. „Ako napusti prostoriju iza nas na par minuta, možemo rizikovati da pojurimo uz one stepenice.“

Odjednom napeti, posmatrali su kako se čudovište gega kroz jedna vrata i nestaje. Sa podizanjem staklenih ploča, zastori su ponovo pali, sakrivajući odaju smrti.

„Moramo da rizikujemo!“, zavapi Nabonid i Murilo vide kako mu na licu izbija znoj. „Možda će se otarasiti tela kao što je video da ja činim. Brzo! Pratite me uz stepenice!“

On dotrča do stepenice i ustrča uz njih sa agilnošću koja zapanji Murila. Mladi plemić i varvarin su mu bili odmah za petama, i začuli su njegov snažan uzdah olakšanja kada je otvorio vrata na vrhu stepenica. Oni utrčaše u široku prostoriju čiji su odraz dole videli. Taka nije bilo nigde na vidiku,

„On je u odaji sa leševima!“, uzviknu Murilo. „Zašto da ga ne zarobimo tamo kako je on zarobio njih?“

„Ne, ne!“, zavapi Nabonid, a neuobičajeno bledilo oboji njegovo lice. „Ne znamo da je unutra. A mogao bi i da izađe, pre nego što stignemo do užeta za zamku! Pratite me niz ovaj hodnik; moram da stignem do svoje odaje i uzmem oružja koja će ga uništiti. Ovaj hodnik je jedini koji izlazi iz ove odaje, a da nema nekakvu zamku.“

Hitro su pošli za njim kroz zastrti prolaz nasuprot vratima odaje smrti, i izašli u hodnik sa kojeg se ulazilo u razne odaje. Nespretnom brzinom, Nabonid poče da oprobava vrata sa obe strane. Bila su zaključana, kao i vrata na drugom kraju hodnika,

„Bože!“ Crveni sveštenik se nasloni na zid, kože boje pepela. „Vrata su zaključana, a Tak mi je oduzeo ključeve. Ipak smo zatočeni.“

Murilo je zurio, zapanjen što ga vidi u tako rastrojenom stanju, i Nabonid se sa naporom pribra.

„Od te zveri sam se uspaničio“, reče on. „Da ste videli kako kida čoveka kao što sam ja video – pa, neka nam je Mitra u pomoći, ali moramo da se borimo protiv njega sa onime što su nam bogovi dali. Hajde!“

Poveo ih je natrag do zastrtog dovratka i provirio u veliku odaju na vreme da vidi kako Tak prolazi kroz naspramna vrata. Bilo je očigledno da čovek-zver nešto sluti. Njegove male, približene uši su se mrdale; besno je gledao oko sebe i prišavši najbližim vratima, trznuo je u stranu zastor i pogledao iza njega.

Nabonis ustiknu, tresući se kao prut. Zgrabio je Konana za rame. „Čoveče, usuđuješ li se da suprotstaviš svoj nož njegovim čeljustima?“

Simerijančev pogled se rasplamsa u znak odgovora.

„Brzo!“, prošaputa Crveni sveštenik i gurnu ga iza zastora, blizu zida. „Kako će nas uskoro pronaći, privući ćemo ga ka nama. Kada projuri pored tebe, zari mu sečivo u leđa ako uspeš. Ti, Murilo, pokaži mu se, a onda beži niz hodnik. Mitra zna da nemamo šanse protiv njega u borbi prsa u prsa, ali u svakom slučaju smo propali kada nas pronađe.“

Murilo oseti kako mu se krv u venama zgrušnjava, ali prikupi hrabrost, i zakorači kroz dovratak. Istog trena Tak, na suprotnom kraju odaje, okrenu se, prostreli ga pogledom i uz gromoglasni urlik jurnu. Skerletna kukuljica mu je spala, otkrivajući njegovu crnu izobličenu glavu; crne šake i crvena odora behu isprskane jarko crvenim. Bio je poput grimiznog i crnog košmara dok je jurio preko odaje, iskeženih zuba, dok su krive noge bacale njegovo ogromno telo napred užasavajućim korakom.

Hronika moje bolesti

Ako češće obilazite ovaj blog, primetili ste da u poslednje vreme nije bilo novih unosa. Najpre smo imali tehničke probleme, koje je naš novi saradnik Zakk otklonio više nego uspešno, a sada ja imam zdravstvene probleme - što će reći da sam gadno zaribao s najverovatnije bronhitisom.

Ako ništa drugo, kada je čovek bolestan bar ima vremena za čitanje. Nakupilo se tušta i tma novih naslova, pa iako sam bolestan uživam kao svinja u blatu. Doduše, da li zbog toga što sam džangrizav ili zbog toga što je zaista tako, većina nastavaka i novih romana čini mi se lošim. Zbog toga sam se okrenuo nekim starim ljubavima - knjigama koje sam već čitao na desetine puta - ali valjda se čovek okreće starim prijateljima kada mu je loše, zar ne?

U svakom slućaju, nije zgoreg podsetiti se starijih naslova, pa se nadam da ću smoći snage u narednih nekoliko dana da završim tekstove za "Zabavnik" i napišem sijaset prikaza knjiga koje sam pročitao u bolesti.