THE SAD TALE OF THE BROTHERS GROSSBART - Jesse Bullington

Srednji vek u postmoderni i obratno

by Aleta

Posle osetne pauze (čitanje knjiga u elektronskom formatu mi nikada nije bila jača strana) javljam se sa prikazom jednog, može se reći intrigantnog, novog izdanja. U pitanju je The Sad Tale of the Brothers Grossbart (Tužna priča braće Grosbart), roman prvenac mladog autora Džesija Bulingtona. Knjiga se pojavila na svetskom tržištu (ne i kod nas) u novembru i do sada naišla na uglavnom pozitivne osvrte kritike.

Ako bismo dobili zadatak da je opišemo u tri reči, možda bi najbolje bilo izabrati izjavu jednog kritičara — “grimmer than Grimm” (sablasnije od Grima). Igra reči se u prevodu gubi, ali značenje ostaje, sa svim implikacijama koje te reči nose. Ovo je, dakle, bajka za odrasle. Doduše, ako bolje razmislimo, sve bajke su u neku ruku namenjene odraslima, jer se sposobnost apstraktnog mišljenja, neophodnog za razumevanje mnogobrojnih slojeva tog žanra, pojavljuje tek pri stupanju u zrelije doba. No, da se ne udaljavam od teme. Roman o Grosbartima je višeslojna bajka i to onakva kakvu nam roditelji nisu pričali. Roditelji uglavnom teže da decu zaštite od užasa sveta, dok nas Bulington u njega ne samo svom silinom gurne, već i za nama zaključa vrata.

Glavni likovi su braća blizanci Hegel i Manfrid Grosbart koji kreću na put kroz srednjovekovnu Evropu u potrazi za blagom, za njih obećane zemlje, Giptlanda. Na prvi pogled ovo vam može delovati kao još jedna klišetirana obrada idealističke potrage za srećom u kojoj heroji prolaze kroz niz peripetija da bi na kraju za svoja dobra dela bili nagrađeni hepiendom. Ali, Grosbarti su daleko od stereotipnih vitezova, naivnih seljaka i kalfi koje možemo zamisliti da te 1364. kreću put peskovitih predela kao okasneli krstaši željni večne slave i bogatstva. Oni su oličenje surovosti minulih ratova, nepritajeno zlo, neulepšana istina. Po zanimanju pljačkaši grobova, lukava i nemilosrdna braća na put kreću uz “oproštajni poklon” selu u vidu hladnokrvnog ubistva jedne zemljoradničke porodice od kojih samo Hajnriha, glavu porodice, ostavljaju u životu. Na svom putu ka Giptlandu (zapravo Egiptu, ali posle nekoliko strana se priviknete na ovakvo izvrtanje reči i negramatičnost iskaza usled neukosti — ipak je to srednji vek) oni seju teror i smrt, nailaze na fantastična bića poput veštica, demona, sirena, uvećavaju svoj dvojac za jednog sveštenika i pritom sve vreme ne zaboravljaju da budu dobri hriščani — mole se Bogorodici u kojoj vide svog zaštitnika i dele milost ljudima šaljući ih na onaj svet svojim samostrelom i buzdovanom. Grosbarti su veoma religiozni, raspravljaju o pitanjima religije među sobom, a i sa drugima, sa podjednakim žarom kao što i čine zlodela, i odlična su slika licemerja krstaša — nema pohoda iz plemenitih pobuda, u pitanju je samo novac. Oni duboko veruju da sprovode “Njenu volju” na zemlji i spremni su da svakog ‘bogohulnika’ sastave sa tri metra iskopane zemlje.

Njihovo putešestvije je veoma živopisno prikazano, ali ovo nije pikarski roman za razbibrigu. Štaviše, iako na prvi pogled možda deluje naivno, ovaj roman vešto razgrađuje mitove i klišee sa srećnim krajem. Svet je surov. Grosbarti su suroviji. Heroji su antiheroji. A naša etika se dovodi u pitanje. Kako to?, zapitaćete se. Kada se roman prikaže u ovako crno-beloj slici, deluje logično i jednostavno da poželimo da njegovi ‘junaci’ stradaju prvom prilikom. Međutim, Bulington plete tako zanimljivu priču da često sebe uhvatimo kako navijamo za Grosbarte nadajući se da će se izviti na vreme pred naletom mača, trčati brže i biti pronicljiviji od protivnika. Naša moralna načela tu stoje na nesigurnim nogama.

Osim što pratimo braću, svedoci smo i potere Hajnriha koji je, u želji da osveti svoju porodicu, spreman da se odrekne svega. Paralelno praćenje dve radnje dovodi do napetosti u odvijanju priče. Žanr bajke se vidi u fantastičnim elementima i opisu likova gde odbojan fizički izgled uglavnom znači i podjednako ružnu unutrašnjost. Bulington se obilato koristi tradicijom pripovedanja; digresije su tu da nam pojasne neke delove, ali i da nam daju predah od potoka krvi i truleži kojih smo se načitali i više nego dovoljno. Statičnost na preko potrebnim mestima zamenjuje dinamiku. Ovaj roman je ipak teško svrstati u okvire jednog žanra; u njemu se prepliću fantazija, horor, istorija, crna komedija. Najsigurnije je reći da pravi sopstveni žanr. Grosbarti su gora pošast od kuge, a distopija njihovog vremena je vidljiva na svakom koraku. Srednji vek je surovo, krvoločno vreme u kome je opstanak često moguć samo uz nečije stradanje. Otud možda i naslov knjige — život je tu tužna priča u kome negativci za mnoga zlodela prolaze nekažnjeno.

Interesantan je predgovor knjizi samog autora u kome nam, u stilu starih pripovedača, nudi namerno neuverljivu priču o dolasku na ideju za knjigu i o navodno viševekovnom postojanju Grosbarta u predanjima. Ova simpatična parodija intertekstualnosti karakteristika je doba u kome autor živi. Ipak je ovo srednji vek u očima postmoderne, a sudeći po nekim elementima, na mestu je i znak za recipročan odnos.