DNEVNA STRAŽA - Sergej Lukjanenko

High Duke




Ovaj drugi tom tetralogije Sergeja Lukjanenka donosi nove tri međusobno povezane priče. Za razliku od prve knjige koja je pisana iz tačke gledišta Antona, svetlog maga, knjiga počinje naracijom iz prvog lica veštice Alise, pripadnice moskovske dnevne straže. Na ovaj način, Lukjanenko nastoji da nam približi filozofiju i pogled na svet mračnih, pokazuje nam drugu stranu novčića. U Noćnoj straži smo već videli kako moćni magovi ne prezaju da iskorišćavaju druge zarad svojih ciljeva, iako svetli i mračni to rade na različite načine. Ali Alisa nije tako moćna da sopstvenim silama može da utiče na sudbinu sveta kao što to rade Geser i Zavulon. Ne, njeno mesto je u sredini hijerarhije Dnevne straže, među onima koji obavljaju glavni deo posla. Ona nema neke velike pretenzije, živi svoj život od dana do dana i nada se da će Zavulon promeniti odnos prema njoj. Autor nam na ovaj način daje uvid u jednog mračnog i kroz to nas natera da postavimo pitanje da li podela na svetle i tamne koristi možda previše jake reči. Praktično daje čitaocu više podataka da sam napravi izbor, hoće li se u mislima prikloniti svetlima ili mračnima. Iako bi odgovor većine bio svetlima, sigurno postoje i oni koji će se pre pronaći na mračnoj strani, ipak naše poimanje dobra i zla je zasnovano na jedinom postojećem etičkom merilu vrednosti, ljudskom. Iako možda nemaju moći kao u Lukjanenkovom svetu, mračni postoje kao ljudi, oni su među nama.

Roman prilično prati formu svog prethodnika: tri priče i nadmetanje dve straže za prevlast. Nažalost, Lukjanenko se možda previše trudi da održi napetost i neizvesnost, pokušavajući da obrt bude nešto što čitalac nikada ne bi pomislio. Za razliku od Martina, koji je majstor suspensa i čija razrešenja situacije udare kao malj, Lukjanenkovi pokušaj je pomalo mlak, blago antiklimaktičan i deluje kao da glavno razrešenje i pravo tumačenje događaja ostavlja tek za sledeće delove. Ako ste se zapitali šta je sa Antonom, ne brinite, tu je, i još uvek je jedan od ključnih likova preko čijih leđa se lome spletke obe Straže, a događaji, iako na prvi pogled nepovezani, direktno se nastavljaju na istu nit priče iz prvog dela. Ipak, to je priča koja je vekovima borbe između dve straže ista i neprestano se nadovezuje dok se neke od niti kojima je ispletena menjaju i pucaju. Autor nam takođe otkriva još paričića istorije svog sveta, sežući u daleku prošlost i uplićući legende i mitologije u kalup svog sveta. Naime, legenda o Sigurdu i Fafniru dobija svoje tumačenje i razjašnjenje. Takođe se upoznajemo i sa neutralnom stranom, Inkvizicijom, čija je svrha da održava balans između svetlosti i tame i sudi u sporovima Noćne i Dnevne straže. Pojavljuju se i neka nova stvorenja, pretežno izvučena iz slovenske mitologije, ali elegantno uklopljena u ustrojstvo sveta.

Knjiga u globalu ostavlja dobar utisak, zadržava istu mračnu atmosferu, drži pažnju i nosi autentični ruski duh koji je Lukjanenko zajedno sa Semjonovom doneo kao pravo osveženje na domaćoj sceni fantastike kojom vladaju pisci engleskog govornog područja. Ne može se mnogo više od ovoga reći, a da se ne otkrije previše i ne pokvari ugođaj čitanja, samo možemo da se nadamo da će treća knjiga, Sumračna straža, stići na naše police pre sledećeg sajma.