DRAKULA NEMRTVI – Dejker Stoker i Ijan Holt

Drakula je jedan od najviše eksploatisanih književnih likova. Nalazi se u brojnim ekranizacijama, stripovima, romanima, ali sada po prvi put roman dobija zvanični nastavak koji potpisuje jedan Stoker. Nažalost, ovaj „nastavak“ ni po čemu ne zaslužuje da se tako nazove. Dejker Stoker i Ijan Holt su navodno koristili beleške samog Brema Stokera. Njihov roman je zapravo još jedan pokušaj rehabilitacije Drakule i dokazivanja da on nije samo čudovište, tako da on zapravo i nije antagonista priče. Drakula nemrtvi bi mogao da se nazove papazjanijom klišea i za razliku od originalnog Drakule, koji je epistolarni roman, novi roman ima običnu naraciju po poglavljima.


Priča je smeštena dvadeset pet godina nakon prvobitne priče i mnogo toga se promenilo. Pojavljuju se svi preživeli likovi iz družine koja je „ubila“ Drakulu, sa dodatkom Kvinsija Harkera, sina Mine i Džonatana i novog otelotvornja zla, grofice Elizabet Batori. Nažalost, skoro svi likovi su prilično neubedljivo degradirani. Džonatan je propali advokat alkoholičar, doktor Sjuard je takođe propali lekar i zavisnik od morfijuma, a pri tom je kranje neuspešni lovac na vampire, Artur Holmvud ima želju za smrću pošto nikada nije prežalio smrt Lusi, Drakuline prve žrtve, Van Helsing je ogorčeni starac u kojem ne vidimo ni traga nekadašenje promišljenosti i predvodnika družine protiv Drakule. Sam Kvinsi Harker je buntovni sin, zanesen glumom, koji većinu stvari radi bez razmišljanja, po hiru, a sto se priče tiče gotovo beskorisan, dok je Mina Harker duboko u sebi zaljubljena u Drakulu zbog čije krvi i sama deluje kao besmrtna. Ovi likovi, kao i inspektor Skotland Jarda, su toliko neubedljivi da često deluju apsurdno, kao da su nameravani da budu karikature originalnih likova.

Još jedan od velikih problema knjige je pokušaj pisca koji su Amerikanci, da dočaraju duh Londona sa početka dvadesetog veka u čemu nikako ne uspevaju. Da bi dali svom pisanju nekakav legitimitet, u priču su natrpali razne kulturne i istorijske reference koje u svojoj želji da čitaoce uvere da poznaju period o kojem pišu često ponavljaju i preterano potenciraju. U jednom trenutku, čitalac shvata da ono što čita i nije nastavak romana Drakula, već prepravljanje priče na određeni način, zato što roman iz 1897, zapravo postoji kao delo u samoj priči, a Brem Stoker je jedan od likova, nimalo laskavo predstavljen. Prvobitna priča je spoj „istine“ i fikcije koju je Stoker napisao pomerivši i godinu zbivanja da bi autori mogli da smeste priču u vreme koje im je odgovaralo.



Knjiga nema ništa od originalne napetosti i atmosfere i ni u jednom trenutku čitalac ne strepi zbog sudbine likova. Jezik kojim je delo pisano je jednostavan, rečenice previše kratke i nerazvijene, a scenarijsko iskustvo Ijana Holta je vidljivo u filmičnim i poglavljima koja su često toliko kratka da čitalac sve i da pokuša ne može da se uživi u priču. Takođe su ubačeni i elementi kao lezbejske vampirice, katana koja se koristi protiv vampira, Džek Trbosek doveden u vezu sa vampirima, koji ne samo što su svojevrsni klišei, već su izuzetno loše ubačeni u priču. Sam Drakula je identifikovan kao Vlad Basarab Cepeš, i predstavljen kao hrabri evropski plemić, ratnik na braniku hrišćanstva, koristeći se formulama koju je Fred Sejberhejgen već upotrebio u svojim romanima o Drakuli, kao što je Drakulin pokušaj da spase Lusi od loše transfuzije Van Helsinga. grofica Batori odličan primer loše napisanog zlikovca koji je suština zla, bez dobre motivacije za svoja dela osim činjenice da želi da vlada svetom i osveti se za neku umišljenu nepravdu.

Ovaj roman se nipošto ne može smatrati hororom jer ne ispunjava osnovnu premisu horora, a to je da stvori zlokobnu i strašnu atmosferu, tako da je možda bolje smatrati ga neuspelim pokušajem eksploatacije ustanovljenog brenda. Ako hoćete dobar roman o vampirima, ovaj slobodno preskočite.