D. Bob

PRINC VALIJANT - Harold Foster

Ovogodišnji Sajam knjiga, makar sa stanovišta ovog bloga, obeležila je mršava ponuda književne fantastike, ali zato izvrsna ponuda stripova.

Neslavno skončavanje Belog puta privremeno je stvorilo vakuum na izdavačkoj sceni, a budući da priroda prezire vakuum nekoliko izdavača je bezmalo spontano pohrilo da popuni prazninu nastalu u izdavaštvu knjiga za decu i stripova.

Čarobna knjiga je poslednji - i svakako najveći - izdavač koji se posvetio stripu. Veliku pažnju privukla je njihova Essential linija Marvelovih stripova, tehnički izvanredno urađena - čak u toj meri da je dobila visoke pohvale od predstavnika kompanije Marvel. U svom starom maniru, Čarobna knjiga svojim izdanjima u izvesnoj meri prati ekranizacije Marvelovih stripova (premda su ekranizacije više zasnovane na Ultimate univerzumu, a daleko manje na standardnom Marvelovom univerzumu, kojeg prate Essential stripovi), pa je tako mrka kapa da ćemo čitati Essential Tomb of Dracula, recimo, što je živa šteta. 

No, ČK se više nego iskupila objavljivanjem verovatno najznačajnijeg naslova u istoriji stripa - Fosterovog PRINCA VALIJANTA.

Mene je Valijant zakačio u vidu crno-belih svezaka koje je objavljivao više ni sam ne znam ko. Verovatno Dečje novine ili Marketprint. Nije imao ko drugi. 

U vreme osnovne škole, koju sam počeo u SFRJ a završio u SRJ, ponuda stripa bila je zapravo daleko bolja nego danas u smislu raznovrsnosti, cenovne pristupačnosti i tiraža, ali daleko lošija u smislu prevoda, štampe, pa i poštovanja autorske vizije objavljenih stripova.

U moru dominantnih stripova o Zagoru (koje sam mahom kupovao ako su sadržali neke elemente fantastike) sa jedne strane i sve mračnijeg i zrelijeg Dilana Doga, a između njih nepovezanih superherojskih stripova iz Eks almanaha i evropskih iz Stripoteke, PRINC VALIJANT bio je kao grom iz vedra neba. 

Budući da sam tada pretežno čitao istorijske romane, strip me je smesta privukao - ali ono što me je nateralo da nastavim da ga čitam sve dok je stizao u kioske u mom mestu bio je neverovatan crtež, maestralna priča i prelep jezik. Zapravo, bio je to prvi strip koji mi je nedvosmisleno stavio do znanja da je strip umetničko delo i da nije sramota čitati stripove.

Mlađima to možda i nije poznato, pošto su odrasli u društvu gde je svako čitanje, pa i čitanje žute štampe, tolika retkost da po automatizmu biva odobravano, ali u "moje vreme" dobra deca su čitala samo lektiru - i ništa van nje. Naročito ne stripove. Stripovi su kvarili decu.

Pa, VALIJANT je bio jedna od stvari koje su me učinile boljim detetom. Ne mogu reći da sam uživao više nego u Konanu ili Spajdermenu, ali osvrćući se na to vreme, rekao bih da je VALIJANT u značajnoj meri doprineo da otplovim u umetničke vode.

Prosuti su okeani mastila o umetničkoj vrednosti PRINCA VALIJANTA  i o njegovom značaju za istoriju stripa. Nema potrebe da se nadovezujem na to. Možda će mi neko osporiti opasku da je reč o najznačajnijem stripu u istoriji čovečanstva, ali ako sam pogrešio u tome, neću pogrešiti ako kažem da je svakako u prvih deset kako god da se okrene.

Zato se neću više baviti time, već ću nešto više pažnje posvetiti novom izdanju na srpskom tržištu.

Što se mene tiče, PRINC VALIJANT u izdanju Čarobne knjige komotno može da se smatra izdanjem Sajma. 

Na prvom mestu, strip je tehnički savršeno urađen. Odabran je izvanredan format, koji je neverovatno dobar za čitanje. Darkvudovi Konani možda deluju impresivnije, ali je VALIJANT našao zlatnu meru između veličine i preglednosti sa jedne i lagodnosti čitanja sa druge strane. Ovo je izdanje koje se jednako dobro čita u prevozu, krevetu, školi ili na poslu. Tvrd povez je odlično urađen, a štampa je vrhunska. 

Na prvi pogled, bilo je neobično čitati PRINCA VALIJANTA u boji, ali nakon svega nekoliko stranica oko se navikava i boja doprinosi bajkovitosti i nostalgičnosti čitanja ovog stripa. Prevod je zanatski besprekoran i mora se priznati da je prevodilac daleko više poštovao autora originalnog teksta od Bogdanovića, koji je prevodio stare VALIJANTE, mada je Bogdanovićev prevod nekako raspevaniji i setniji. No, to je već pitanje čitalačkog ukusa. 

Na kraju, cena ovog izdanja je više nego pristojna. Čarobna knjiga nastavlja sa politikom pristupačnih izdanja, kao i čestih popusta, što znači da čitaocima neće biti teško da prate mesečni ritam objavljivanja njihovih stripova, razuđen na Essential liniju i kolorne stripove, od kojih je za sada najavljen DŽEREMAJA, pored VALIJANTA koji je već u ponudi.

Zaista, ovo je naslov koji nijedan ljubitelj stripa ne sme da propusti. Nightflier's Seal of Approval 5/5

SAJAM KNJIGA 2013

Ovogodišnji Sajam knjiga za sada je nešto krotkiji nego prethodnih godina, a i siromašniji kada je reč o izboru fantastike, makar strogo književne. 

Svakako je najveće i najprijatnije iznenađenje čitaocima upriličila izdavačka kuća Dereta, romanom "Rogovi" Džoa Hila. 

Džo Hil, inače poznat kao sin Stivena Kinga, jedan je od najboljih - ako ne i najbolji - mladi pisac horora i tatko nema čega da se stidi. U neku ruku, Hil je meni prijemčiviji od svog progenitora, pošto mi se čini da ima više sluha za savremeni svet i okolnosti u kojima se krećemo.

Iskreno me čudi što su "Rogovi" promakli Čarobnoj knjizi, pošto se po njima snima film - koji će sasvim sigurno biti veoma gledan - a i slutim da će Hil u Dereti proći kao što je prošao u Alnariju. Za ovakvog pisca potreban je izdavač koji ima sluha za fantastiku, tako da bi idealan dom za njega bila Laguna, Čarobna knjiga ili možda Darkvud, koji se kolebljivo upušta i u književne vode veličanstvenim ilustrovanim izdanjem "Frankenštajna" Meri Šeli, sa ilustracijama Bernija Rajtsona.

Darkvud je takođe objavio i prvi tom Hilovog stripa "Lokot i ključ" (Locke & Key), što je nešto najbolje što možete da pročitate, a vodi se kao strip. Svakako prilika koja ne sme da se propusti. 

Pored ovih naslova, Darkvud je nastavio gde je Beli put stao sa serijalima "Propovednik" i "Sendmen", pa tako na njihovim štandovima možete da kupite četvrti tom "Propovednika" i šesti i sedmi tom "Sendmena", kao i sijaset novih strip-naslova evropske škole stripa, ali i klasike američkog stripa. Jedno od svakako najimpozantnijih izdanja jeste "Planeta Hulk", ali ako niste ljubitelj Zelenog Diva, uveren sam da ćete naći nešto drugo.

Renesansa stripa nastavlja se nešto dalje, na zajedničkom štandu Makonda i Belog puta. Ovaj "Beli Put Light" izdavač nastavio je sa objavljivanjem nastavak "Lige izvanrednih džentlmena", ali se okušao i u klasicima evropske pustolovno-fantazijske književnosti, pa je pored "Doktora Džekila i mr. Hajda" objavio i "20 000 milja pod morima". Pored stripova Alana Mura, očekuju se i nastavci "Hogara", u čak dva toma, a sve to tokom Sajma. Ili su mi makar tako rekli.

Čudna knjižara Bobana Kneževića nudi priliku da se nabave neki novi romani Rodžera Zelaznija i Filipa K. Dika, ali i "Kabal" Klajva Barkera, koji već decenijama ne može da se nađe ni u antikvarnicama. U ponudi ima i nekoliko "Monolita", a ja preporučujem sedmicu i devetku - pre svega zbog veličanstvenog Kima Njumena, zastupljenog u oba toma. 

Iskren da budem, očekivao sam dugo najavljivani "Monolit 11" na ovom Sajmu i iznenađen sam što se Boban opredelio za reprint starijih tomova, umesto za premijeru nečega što bi sigurno našlo stotinak kupaca, bez obzira na poveću cenu od dvadesetak evra u protivvrednosti u bananama. 

Čarobna knjiga, pored najnovijeg romana o Geraltu, nema velikih novosti. Kao da se i ovaj izdavač opredelio da širi kulturu stripa, pa tako osim Marvelove Essentials edicije stripova na ovom Sajmu može da se kupi i prvi tom Fosterovog "Princa Valijanta" - i to u boji. Za sada ću reći da je ovo tehnički besprekorno izdanje, a po izuzetno pristupačnoj ceni za ovakav klasik. Možda bih više voleo neku varijantu integrala od po nekoliko epizoda u istom tomu, ali ovako je ipak daleko lakše za proizvodnju i kupovinu. Nadam se  da će najavljena serija o Drakuli privoleti Čarobnu knjigu da se upusti u objavljivanje Essential Tomb of Dracula, mada se ne nadam baš previše.

Paladin Gorana Skrobonje je u znaku Walking Dead-a, pošto je ovaj izdavač objavio prvu novelizaciju od za sada tri. (Na Darkvudovom štandu treći tom istoimenog stripa, pod domaćim naslovom "Okružen mrtvima"). U najavi je nekoliko naslova iz pera Ijana Makdonalda, ali i Kima Njumena, kao i nova antologija domaće žanrovske proze. 

Valja napomenuti da je Skrobonja za sada jedini izdavač vredan pomena koji se trudi i radi na vaskrsavanju domaće pisane fantastike u kratkoj formi na iole ozbiljan način i svakako mu valja pružiti podršku, makar da bi se videlo da nije sve tako crno, a ni belo.

PortaLibris predstavlja dva nova fantazijska izdanja. Reč je o "Rogu slovenskih bogova" Miloša Petrovića i "Koplju Svetog Georgija" Aleksandra Tešića. 

Petrovićev roman je napisan u maniru pustolovne fantazije osamdesetih i predstavlja jednu mešavinu tema i motiva karakterističnih za omladinsku fantastiku. Naše tržište je očigledno sazrelo u dovoljnoj meri da bi se pojavila potreba za ovakvim romanima, koji predstavljaju zanimljiv uvod u čitane fantazijske književnosti. Petrovićeva prednost je u tome što se služi motivima zanimljivim domaćim čitaocima, mada mora mnogo da uči i da se razvija kao pisac da bi dostigao ozbiljan žanrovski kvalitet.

Sa druge strane, Tešićevom pisanju nema se šta zameriti sa tehničke strane. Reč je o ozbiljnom i izgrađenom spisatelju, jasno profilisanog izraza i stava. Tešić svoje romane piše i predstavlja gotovo kao istorijske, ali ja ih doživljavam kao istorijsku fantaziju i ne uzimam ih zdravo za gotovo u istoriografskom smislu. No, valja napomenuti da su ovo najbolji romani na našem tržištu koji se bave srpskom bilo savremenom bilo starijom istorijom na fantazijski način, sa mogućim izuzetkom Skrobonjinih romana smeštenih u Teslaverzum ("Sva Teslina deca" na Laguninim štandovima).

Premda se ponuda velikih izdavača čini mršavom (Laguna je tradicionlno objavila Pračetov roman, ali i novi prevod Gejmanove "Nikadođije", i to iz - kako sam shvatio izmenjenog i dopunjenog originala), ljubitelji stripa u načelu mogu da se veoma raduju. Cene su primetno niže nego što je slučaj van Sajma i zaista je dobra prilika da se popuni kućna biblioteka.

Laguna svoje udarne fantazijske naslove priprema za kraj godine, pa se tada očekuju "Kalibanov rat", "Poslednji argument kraljeva" i "Sećanja na Svetlost".

PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić, ili Zašto nas odvajaju a drug Tito nas nije odvajao?

Sutra se otvara Sajam knjiga. Premda smo mi, bedna piskarala na ovom blogu, imali običaj da najavljujemo nove naslove koji će moći da se premijerno kupe na sajmu, da objavljujemo intervjue sa našim izdavačima i da promovišemo prevedenu i originalnu srpsku (srpskohrvatsku?) fantastiku, ove godine smo sa time zakazali.

Najzaslužniji za to je Robert Džordan, odnosno poslednji roman (ali ne i poslednja knjiga) u serijalu "Točak vremena". Prevod se pokazao toliko zahtevnim da mi oduzima gotovo sve vreme i svu skromnu snagu koju imam na raspolaganju. 

Upravo stoga, svestan da neposredno pred Sajam moram da objavim makar jedan tekst, morao sam dobrano da razmislim o čemu ću da pišem.

Odabrao sam, pomalo iznenadivši i samoga sebe, roman-prvenac Pavla Zelića, a pod naslovom "Peščana hronika".

Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.

Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:

Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.

Zelić jeste izuzetak. 

Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.

Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim. 

Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.

Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.

Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.

Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.

"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.

Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva. 

Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).

Na kraju - ocena. 

Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,

"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5

Ako ste na ovom Sajmu knjiga naumili da izdvojite novac za jedan domaći roman fantastike, a ne znate šta da kupite, neka to bude "Peščana hronika".

Šta smo čitali leta 2013.

Ove godine nisam preterano produktivan kada je o čitanju reč. Valjda se omatorilo, dioptrija povećala, rat race ubrzala. Ko će ga znati. Bilo kako bilo, evo mog letnjeg bilansa pročitanih knjiga, sa sve ocenama:

jul

Pittsburgh Backyard and Garden by Wen Spencer 4/5
Abaddon's Gate (The Expanse) by James S.A. Corey 4/5
Requiem (The Psalms of Isaak) by Ken Scholes 4/5

avgust

Magic Rises by Ilona Andrews 4/5
Emperor of Thorns by Mark Lawrence 5/5
House of Chains, Steven Erickson 5/5
Cast in Sorrow, Michelle Sagara 3/5

Od ovih sedam naslova, jedan je ponovo pročitan - čini mi se treći put - i to House of Chains. Naime, iščitavam čitav Malazan, pošto sam pre nekoliko godina stao kod osme knjige, a u međuvremenu je Eslemon objavio nekoliko svojih smeštenih u ovaj svet. 

Zapravo, svih sedam naslova su delovi serijala - što zatvorenih što otvorenih. Na žalost ili na sreću, savremena književna fantastika mahom funkcioniše po principu serijala. Možemo da pričamo da li su to nametnuli izdavači i pisci, ili je to želja čitalaca - odnosno onih koji daju pare za te serijale. Čini mi se da je po sredi ovo drugo, budući da se uveliko nerviram zato što moram da čekam ko zna koliko na naredni naslov u mom omiljenom serijalu, a prethodni sam pročitao juče. 

Abbadon's Gate je nastavak serijala Expanse. Prvi naslov u rečenom serijalu kod nas je preveden kao "Buđenje nemani", a drugi bi trebalo da se pojavi do kraja godine, a možda i do Sajma knjiga. Pored Malazana, ovo je jedini od sedam navedenih serijala poznat našoj publici. Moram reći da od ovih sedam bar još jedan ima veliki potencijal na našem tržištu - Broken Emire by Mark Lawrence, ovde predstavljen romanom Emperor of Thorns. 

Ova postapokaliptična sajens-fantazija dopala bi se ljubiteljima Džoa Aberkrombija, pa mi se čini da možda i ima izgleda da je neki veliki izdavač objavi u dogledno vreme. Naravno, Laguna je prilično pokrila tržište epske fantastike i lagano potpiruje naučnu, tako da mislim da u narednih godinu dana teško da u produkciji ovog izdavača ima prostora za nove poduhvate. No, videćemo. 

Naredni unos - nastavak "Malazanijade".

Hugo 2013.

Onomad su na WorldConu, koji se ove godine održao u Teksasu, praktično u okviru njihovog LoneStarCona, dodeljene nagrade Hugo za 2013. godinu.

Hugo je najstarija i najprestižnija nagrada, koja se dosta dugo dodeljivala formalno samo za naučnu fantastiku - nekada je i preko bare, baš kao do pre neku godinu kod nas, sve bilo naučna fantastika - dok se danas dodeljuje za fantastiku, ne praveći razliku između žanrova i podžanrova.

Hugo je uživao najveći prestiž između ostalog i zbog toga što je to nagrada koju dodeljuju fanovi, koji takođe nominuju dela koja će naredne godine biti birana za nagradu. Hugo se dodeljuje za dela objavljena na engleskom jeziku (dakle, ne nužno američkih i engleskih autora) u prošloj godini i dobitnike određuju posetioci Worldcona. 

Ovo je nekada možda i bila značajna stvar, kada je konvencija bilo veoma malo, a Worldcon je bio najposećenija i najznačajnija od svih. Međutim, stvari su sada drugačije. Worldcon je daleko manje posećen od Dragoncona ili nedajbožejupitere ComicCona, tako da je u ovogodišnjem izboru za Huga glasalo 1,848 osoba, što je bilo 42,1% osoba sa pravom glasa na ovogodišnjem Worldconu. Takođe, u nominovanju za narednu godinu učestvovalo je 1,343 osobe.

Istini za volju, glasanje može da se obavi i preko interneta, bez dolaska na Worldcon, ali i u tom slučaju mora da se plati karta. Odnosno, potrebno je biti "Supporting Member", što košta $60. 

Da se razumemo, pre neku deceniju, kada se sve što se ne zove Stiven King i Dž. R. R. Tolkin prodavalo u dabogda 20000 primeraka, ovo su bili brojevi dostojni poštovanja - a i ti brojevi su verovatno bili veći. Reklo bi se da je bar 10% američkih čitalaca učestvovalo u izboru nagrađenih dela i autora. Danas je smešno reći da je dobitnike najprestižnije nagrade na svetu za bilo šta odabralo manje od 2000 ljudi, ako to makar nisu ljudi iz struke. 

Doduše, tu dolazimo do Nebule, koju dodeljuje SFWA, odnosno Udruženje pisaca naučne i epske fantastike Amerike, ali i ovo udruženje broji negde oko 1800 članova, a počesto se dešava da unutar njega deluju razne klike i udruge, sa raznim ciljevima, tako da izbor dobitnika Nebula počesto zavisi od interne politike tog udruženja. S druge strane, relativno se često dešava da se dobitnici Huga i Nebula poklope, ali ni to nije neki pokazatelj valjanosti tih nagrada, pošto uticajni pisci vrše uticaj i lobiraju (još jedna reč koja se veoma često koristi u mom selu) za svoje miljenike, štićenike, prijatelje i šta ti ja znam. Ako vam je to ogavno, to vam je demokratija. Amerima je krajnje normalno i ne prave razliku. Dakle, u suštini, Nebula vam dođe kao Oskar fantastike, a Hugo kao Mesam fantastike. 

Problem je u sledećem:

Dž. K. Rouling - 450 miliona prodatih primeraka.

Stiven King - 300 miliona prodatih primeraka.

Dž. R. R. Tolkin - 300 miliona prodatih primeraka (ne računajući piratska izdanja. Prema nekim procenama, samo je u Srbiji tokom devedesetih godina prodato oko 100 000 piratskih primeraka "Gospodara")

Robert Džordan - 80 miliona.

Džordž R. R. Martin - 6 miliona.

Naravno, ovde je navedeno tek nekoliko pisaca raznorazne fantastike. Možda bi se moglo reći da neki autori, kakva je Stefani Mejer ili Suzan Kolins imaju publiku koja fantastiku čitao kao izuzetak a ne kao pravilo, ali Džordanovi i Martinovi fanovi svakako su zagriženi fantasti. 

I sad, svim tim milionima treba da kaže šta je najbolji roman ove godine - manje od 2000 ljudi? 

Nešto ne valja sa tim sistemom.

Bilo kako bilo, evo ovogodišnjih dobitnika Hugoa - u najvažnijim kategorijama:

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente


Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente
(This one was really hard to choose)

Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu - See more at: http://elitistbookreviews.blogspot.com/2013/07/2013-hugo-awards-voting.html#sthash.Pyuuw4M1.dpuf

Best Novel:
REDSHIRTS - John Scalzi

Best Novella:
The Emperor's Soul - Brandon Sanderson

Best Novelette:
Fade To White - Catherynne M Valente
(This one was really hard to choose)

Best Short Story:
Mono No Aware - Ken Liu - See more at: http://elitistbookreviews.blogspot.com/2013/07/2013-hugo-awards-voting.html#sthash.Pyuuw4M1.dpuf

Sezona ludila, 2013.

Dva meseca pre početka Sajma knjiga u Beogradu počinje trenutak u vremenu koji od milja zovem Sezona ludila. To je period koji obuhvata kraj avgusta, početak septembra i o onaj okrnjeni deo oktobra do otvaranja Sajma. 

Tokom ovih šestdesetak dana rokovi se neumitno probijaju, prevodioci pucaju pod pritiskom, izdavači se koprcaju kako bi iz štampe izbacili što više knjiga - a sve to da bi sve manjem broju posetilaca Sajma knjiga ponudili što više naslova i od njih ubrali što veći novac. 

Reklo bi se da je po sredi čista pohlepa, ali nažalost nije tako. Sajam je jedini trenutak u godini kada se izdavačima ukazuje prilika da odjednom dobiju veću sumu novca koja im je smesta na raspolaganju. Dok Sajam traje, sklapaju se dogovori o novim projektima, opipava se bilo publike kao ni u jednom drugom trenutku tokom godine i meri se čiji je veći, deblji i duži - što možda nije lepo, ali je ljudski, pa samim tim i potrebno.

Za sve nas koji radimo u izdavaštvu, Sajam knjiga je Nova godina, Božić i Uskrs - tri u jednom. To je,  inače, i retkih desetak dana u godini kada se na televiziji priča o knjigama, kada pisci postanu traženi gosti u televizijskim emisijama i kada efemerne teme, poput Rečnika srpskog jezika, na trenutak zasene Kosovo, EU, raznorazne mafije i šta ti ja znam. Žalosna posledica toga jeste da neki književnici, zaslepljeni kamerama, pomisle da su nešto bitni u ovoj zemlji pa im se ego ugruva kada Sajam prođe, ali iskusniji znaju za jadac pa se štede i pripremaju izjave za sledeći Sajam.

Naravno, političari koriste priliku da ispadnu pametni i načitani, pa obilaze štandove u Areni (za neupućene, središnji deo Hale 1 u kojem su po pravilu najveći izdavači) praćeni telohraniteljima ili bez njih, ali sa željom da na narednom Sajmu budu telesno hranjeni. Iako je većini njih prirodna sredina kafanski performans neke sisate pevaljke nebitno kog muzičkog opredeljenja, sredinom oktobra dobiju teranje i pođu u potragu za mirisom sveže štampanih knjiga, nadajući se da će parfem marke "Nobles" da zabašuri vonj kretenizma i jeftinog mastila kupljenih diploma. S druge strane, književnici i izdavači srdačno pristaju na tu javnu orgiju onanije, pa se ozareni od osmeha rukuju sa raznoraznim gubavcima, sve se nadajući da će im se to isplatiti na narednom otkupu knjiga, ili ako im zatreba usluga za neki mali ulični sajam. Or whatever, što bi rekle babe u mom selu.

Ubeđen sam da se makar neko sada pita da li su baš svi takvi. Ovaaaj... za dvanaest-trinaest godina koliko sam u ovom svetu, video sam samo jedan izuzetak. Enough said.

No, kao i svake godine, Bookspace će pratiti Sajam knjiga. Pokušaćemo da najavimo neke projekte, da napišemo svojevrsne vodiče za kupce-čitaoce (ili kradljivce) knjiga. Pokušaćemo da dobijemo intervjue nekih pisaca i izdavača i da doprinesemo prividu života u normalnoj zemlji. 

Iz godine u godinu to je sve teže, ali koprcaćemo se dok možemo.

U narednim danima očekujte tekstove o ponudi Beogradskog sajma knjiga kada je reč o fantastici, očekujte predstavljanje makar nekoliko naslova na engleskom jeziku koje ćete moći da kupite u našim knjižarama, nov tekst u seriji "Malazanijada", prikaz romana "Peščana hronika" beogradskog pisca Pavla Zelića, izveštaj o onome što smo čitali ovog leta - sa sve kratkim prikazima pročitanog, a verovatno i još koji prikaz odgledanih filmova. 

Sezona ludila je pred nama. Dobro došli u njen lavirint.