Iako sa zakašnjenjem, mislim da bi ipak bio red predstaviti našim čitaocima ova dva naslova u izdanju IPS-a, koji na svoj način zavređuju pažnju. U pitanju je poljski autor, Andžej Sapkovski, koji je prošle godine za prvi roman serijala o Vešcu (Witcher) dobio David Gammel Legends Award. Priča o vešcu nije tako nova kao što bi se moglo pomisliti, on je zapravo nastao još devedesete godine i dobio je nekolicinu nagrada u rodnoj mu Poljskoj. Godine 2001 je napravljena igrana serija i iz nje napravljen i film, ali i jedno i drugo su bili potpuni neuspesi. Ali 2007. izlazi kompjuterski RPG po imenu „Witcher“ koji postaje globalno popularan i samim tim i knjige stavlja na radar izdavača engleskog govornog područija.
Knjige o kojima će biti reči u ovom unosu zapravo nisu romani u pravom smislu te reči. Obe knjige su zbirke priča o Geraltu, vešcu iz Rivije, povezane određenim događajima u celinu koja daje hronološku koherentnost, ali koje uglavnom mogu da stoje samostalno. Pored ove dve zbirke, postoje još dve priče o Geraltu nakon kojih sledi pravi serijal po imenu Saga koji se sastoji od pet romana.
Priče o Geraltu neće promeniti način na koji posmatrate fantastiku. Neće vas oboriti sa nogu ili vam ispričati grandiozne poduhvate nepokolebljivih junaka. U pitanju je priča mača i magije, ispričana na pomalo neuobičajen način. U pitanju je junak koji nije standardan heroj, ili čak antiheroj. On je jednostavno Geralt, veštac koji se bori za svoj opstanak u svetu u kojem njegove usluge postaju sve manje potrebne. Naime, vešci su magijski promenjeni ljudi pretvoreni u čarobnjake-ratnike čija svrha jeste da ubijaju razna čudovišta i tako brane ljudski rod, naranvo, za odgovarajuću cenu. Obični ljudi se odnose prema njima sa poštovanjem ali i sa strahom, a Geralt je čudan čak i za jednog vešca. On je albinos sa svojim moralnim kodom. On nije krvoločna mašina za ubijanje, koljač, kako ga često pogrešno smatraju. Ubija samo čudovišta i to samo ona koja zaista predstavljaju pretnju za ljudski soj.
Ovakav koncept lika nikako nije originalan, sličnih motiva ima i drugde, recimo u manga i anime serijalu Claymore imamo gotovo istu pojavu izmenjenih ljudskih bića koja za novac uništavaju čudovišta, a nemoguće je susresti se sa albino protagonistom koji koristi magični mač i ne pomisliti na Murkokovog Elrika. Ali kada se pogleda, to donekle i jeste dopadljivost sveta Vešca. Sve je poznato i poznavalac mitologija, bajki i klasičnih dela fantastike će bez problema uočiti sve omaže, parodije i interpretacije koje Sapkovski ubacuje u svoja dela. Svet u kojem živi Geralt je neobično blizak, gotovo opipljiv, neki bi pomislili generički, ali to je ovde urađeno sa namerom. To je svet izašao bukvalno iz bajke, sa sve isprva nejasno određenim kraljevstvima, nejasnim pravilima sveta i bićima koja su uzeta iz svih mogućih mitologija i već dobro ustanovljenih konvencija fantastike. I onda često okrenutih naglavačke na veoma brutalan, komičan i često seksualan način. Tako priče parodiraju određene bajke: Snežanu i sedam patuljaka(u ovom slučaju Renfri, devojka koja nakon što je lovac pusti da pobegne, postaje primorana da koristi čari svog tela da bi preživela, dok ne postane drumski razbojnik sa svojih sedam gnomova); Lepoticu i zver, Aladina i Ramplstilskina. Jedan od ključnih likova je i Ljutomir, putujući ministrel i pesnik koji predstavlja kliše jednog barda koji zavodi bogate dame, seje kopilad po belom svetu i redovno upada u nevolje.
Sve priče su u prvom licu, ali i pored malo šture karakterizacije, izuzetno nam je jasno ko je i kakav je Geralt. On je zapravo običan čovek koji se prvenstveno oslanja za zdrav razum. Naravno, odličan je borac, ali je retko način na koji on razršava svoje problema. On nije nepokolebljivi junak, već osoba sa realnim slabostima i mukama, samoodržanjem, sebičnošću, kukavičlukom, neodlučnošću, hrabrošću, kajanjem, pomalo ženskarenjem i raznim drugim osobinama, i pozitivnim i negativnim. Vladari nisu ni zli ni dobri, već su uglavnom đubrad koja radi šta god je potrebno u datom trenutku da se ostvare njihovi ciljevi. Većina likova Sapkovskog sa jedne strane ispunjava neku konvenciju fantastike, već dobro poznatu svima, dok su sa druge strane veoma opipljivi i uverljivi likovi. Zapravo ceo njihov svet je paradoksalan. U isto vreme je potpuno mitski i bajkovit, papazjanija viteških romana, bajki, mača i magije, i moderan stvarajući time iznenađujuće uspešno odličnu satiru savremenog društva dok ne narušava fantastičnu atmosferu.
A prilikom svega toga se uglavnom održava atmosfera neizvesnosti, zato što je čitalac svestan da će u raspletu biti trik, obmana, izvrtanje već poznate fabule. To je uspešno izvedeno u POSLEDNJOJ ŽELJI, dok je već slabije u MAČU SUDBINE u kojem razrešenja postaju predvidiva u pokušaju nepredvidivosti i oslanjaju se na gotovo preslikana pravila FRP igara kao što je Dungeons & Dragons (a i romani zasnovani na ovoj igri su takođe predmet parodije) što poznavaocu pravila pomalo može da pokvari užitak.
POSLEDNJA ŽELJA predstavlja sjajan početak sage o Geraltu, spreman da zgrabi čitaoca, uvede ga u svet i objasni mu pravila igre (ponekad da bi odmah bila prekršena), dok je po tom pitanju druga zbirka slabija i samo vodi dalje radnju, uz nešto bolju karakterizaciju i više uvida u Geraltove misli koje na momente postaju odistinski filozofske.
Kao što već rekoh, ove knjige neće promeniti vaš pogled ni na život, ni na kniževnost, ni na fantastiku, ali će vas svojom dopadljivošću zavesti i pružiti sjajan užitak. U isto vreme su i komične, satirične, ozbiljne, pitke, iznenađujuće, ukalupljene i izvan kutije, za šta Sapkovski od mene dobija aplauz.
Nažalost, budućnost serijala kod nas je neizvesna usled određenih problema, tako da samo možemo da se nadamo da će u nekom trenutku biti izdati i romani i da nećemo biti primorani da čitamo jednog slovenskog autora u engleskom prevodu (barem većina nas koja ne govori poljski).
