Devojčica koja je volela Zimu

Čarobnjak Radomir probudio se pre prvih petlova, da bi stigao da zvezdama probaje uspavanku i pokloni se izlazećem suncu, kako je to svakog jutra činio.

Baš tog jutra šuma je bila nekako neobično tiha, kao pred oluju. Vetar je zaobilazio lišće i travke, tek kolebljivo mrseći čarobnjakovu riđu bradu, pa se činilo kao da čitava šuma zadržava dah – da li u strahu, da li u iščekivanju nije se moglo ni naslutiti.

Radomir se namrštio, pa je iz svoje spavaće sobe u duplji na vrhu hrasta sišao niz kružno stepenište koje je vodilo do ulaznih vrata u prizemlju, usput se saplićući o rasparene cokule od šest i po milja, plaštove od paučine, polovne čarobne štapiće i uopšte sve ono što prati život jednog rasejanog i ne preterano urednog čarobnjaka.

Dok je poskakivao na jednoj nozi (pošto je usput bos nagazio na šišarku, koju je sačuvao jer je bila zanimljivog oblika), mrmljao je sebi u bradu kako je zaista krajnje vreme da sredi hrast u kojem živi, jer se tako više ne može i nekako stigao do debelih ulaznih vrata sa sedam zasuna i kračuna koje je sada trebalo rasunuti i raskračunati – i sve to pre jutarnjeg čaja.

Radomir naglo otvori vrata čim stiže do njih. Pogled mu je pukao na praiskonsku šumu, koja se mahom sastojala od bukvi i hrastova i tu i tamo poneke breze. Sve u svemu, Radomir je bio zadovoljan šumom u kojoj je živeo. Istina, ponekad biva da vukovi preglasno zavijaju  kada je pun mesec, pa ne može da se spava, ali...

Pogled mu je šestario utihlim krošnjama. Vladala je samrtna tišina. Ni grana da pucne, ni ptica da se oglasi.

Čarobnjakov pogled smrknuo se ispod uobičajeno čupavih čarobnjačkih obrva, a bradom i brkovima obrasle usne već su krenule da mrmljaju čaroliju razotkrivanja – kada je odjednom osetio oštar bol.

Nešto ga vuče za bradu.

Radomir gotovo nevoljno spusti pogled i basma mu zamre na usnama. Pred njim je stajala devojčica od možda osam ili devet godina, ogrnuta crvenom kabanicom ispod koje je jednom rukom nešto držala i sa crvenim patikama na nogama. Drugom rukom vukla ga je za bradu, očito pokušavajući da mu privuče pažnju.

„Ovaj... čiko, izvinjavam se... jeste li vi čarobnjak?“

Potpuno zatečen neverovatnim prizorom pred sobom, čarobnjak je samo nemo klimnuo glavom.

Devojčica je očito na trenutak bila nesigurna da li on to klima potvrdno, ili samo zato što ga je vukla za bradu, ali onda je – biće – zaključila da je po sredi ono drugo.

„Dobar dan. Ja sam Varja“, ljubazno i pristojno se predstavila. „Zima je juče umrla. Došla sam kod vas da bih vas zamolila da je oživite. Mama mi je rekla da to samo čarobnjak može.“

Dok je to govorila, usne su joj blago podrhtavale a oči se borile sa zastorom od suza, ali hrabro je krupnim plavim očima netremice gledala u čarobnjakove zelene.

Čarobnjaku ni na kraj pameti nije bilo da posumnja u njene reči. „Čitavo godišnje doba? Nemoguće! Kako...“, otelo mu se pre nego što se obuzdao. „Čekaj malo. Kako to tačno misliš?“

Devojčica ga je i dalje gledala pravo u oči. Pustila mu je bradu i raskrilila kabanicu. Ispod crvene plastike, u pregibu lakta druge ruke, nežno je držala čupavo belo mače. Bilo je nepomično.

„Ovo je Zima“, rekla je Varja. „Našla sam je ispred svoje zgrade pre tri dana, ali juče je umrla. Čiko, molim vas, pomozite mi.“ To rekavši, izgubila je bitku sa zastorom od suza.

Čarobnjak uzdahnu i pomeri se s vrata.

„Uđi, dete. Staviću vodu za čaj.“

Čarobnjakova kuhinja bila je gotovo neobično uredna u poređenju sa ostatkom hrasta. Na njegov mig vatra se razbuktala u ognjištu, pa je voda u loncu okačenom o verige brzo prostrujala. Prelivajući vodom mirišljave travke i cvetove u čajniku, čarobnjak je pustio svoje sedmo čulo da slobodno tumara.

Da, mačetova duša je i dalje tu. Tako male duše obično se brzo rasprše, ali Zimina duša je obigravala oko devojčice kao što bi, vrlo verovatno, to mače trčkaralo oko nje da je živo.

„Varja, beše?“

„Jeste.“

„Lepo ime. Odakle si?“

„Iz Novog Beograda.“

„I kako si dospela u ovu šumu?“

„Mama mi je rekla da Zimi samo čarobnjak može pomoći. Pošla sam da tražim čarobnjaka i nekako došla pravo ovamo.“

Radomir je na to klimnuo glavom i odlio napitak iz krčaga u šolju, vešto izbegavajući da sa vrelom tekućinom saspe i natopljene travke. Dete je prirodno nadareno. To se retko sreće, naročito u sivom i turobnom svetu iz kojeg je došla.

„Vidi, ja ti ne mogu pomoći.“

Varja se na to smesta snuždi još više. Radomir uzdahnu.

„Smrt je teška boljka; ponekad i zarazna. Sa smrću se nije igrati. Akhm. Kada duša iščili iz tela, često se dešava da se zadrži oko njega. Što je duša veća i starija, to se duže zadržava. Duša tvog mačeta je još tu, vrzma se oko tebe, ali već ju je teško dozvati – i nemoguće bez ozbiljnih... pa, žrtvi. U nedostatku boljeg izraza. Delići te dušice već su se izgubili na istočnom vetru.“

Devojčica ga je pogledala preko zemljane šolje koju je jednom rukom prinela usnama, ne puštajući mače iz druge. Sada kada je skinula kabanicu videlo se da je sitna za svoje godine, duge plave kose i krupnih plavih očiju. Do maločas suzne oči sada su ga gledale odlučno, nepokolebljivo.

„Moja mama kaže da ništa u životu nije besplatno i da sve što je dragoceno zahteva odricanje. Meni je Zima dragocena. Volim je.“

Radomir opet uzdahnu. Izgleda da je danas svanuo jedan od onih dana.

„Postoji nešto što možeš da uradiš. Možeš da otcepiš deo svoje duše i da ga pokloniš mačetu. Tvoje mače – Zima – postaće deo tebe i nikada te neće ostaviti. Moći ćeš da gledaš kroz njene oči i moći češ da razumeš šta ti priča kada prede, ali taj deo tvoje duše više ti se nikada neće vratiti. A pošto ti duša više neće biti cela, prolazićeš kroz život ne razumevajući neke stvari. Nikada se nećeš uklopiti u društvo svojih vršnjaka. Drugoj deci bićeš čudna. Neće te zvati na rođendane, neće dolaziti na tvoj. Kako budeš rasla, bićeš sve neobičnija. Niko te neće razumeti, a ni ti nećeš razumeti druge – sve dok ne susretneš nekoga ko je takođe poklonio deo svoje duše nekome ili nečemu drugom, a na takvu osobu možda nikada ne nabasaš. Ljudi su škrtice sa svojim dušama. Da li me razumeš? Ako uradiš ovo, verovatno ćeš do kraja života biti sama.“

Varja ga je pažljivo saslušala. Kada je čarobnjak završio, zavladao je muk. Mislim da se opametila, pomislio je Radomir.

„Biću sama“, zausti devojčica. „Ali Zima će biti sa mnom, zar ne? Ako joj poklonim parčence svoje duše, biće sa mnom zauvek?“

„Biće“, nevoljno potvrdi čarobnjak.

Varja se ozari. „Onda je to u redu. Moja duša je dovoljno velika za nas obe. Podeliću je sa mojom Zimom. Volim je.“

Radomir klimnu i pognu glavu, nabirajući veđe i mršteći se kako bi sada on odagnao zastor suza sa očiju. Varja je sve vreme gledala mače u svom krilu dok je mrmljao basmu, zazivajući šta se ne doziva olako. Jedan pramen njene bogate zlatne kose počeo je da gubi sjaj, da sedi – i na kraju je postao beo kao sneg. Baš u tom trenu, čupavo belo mače otvorilo je krupne plave oči, iste kao Varjine, i počelo da prede.

Devojčica diže pogled i stidljivo se nasmeši.

„Zima kaže – hvala!“

Čarobnjak klimnu glavom i otpi gutljaj vrelog napitka od mirišljavih trava, kako bi prikrio tugu koja mu je zastala u grlu. Iznenada, iz njegove guste riđe brade nosić je promolio bucmasti zlatnih hrčak, blistavozelenih očiju, istih kao što su čarobnjakove. Radomir ga je rasejano pomazio, ne skidajući pogled sa devojčice koja je volela Zimu.