Intervju sa Goranom Skrobonjom

Prethodni oktobarski Sajam knjiga bio je, makar što se Gorana Skrobonje tiče, obeležen luksuznim izdanjem romana „Nakot“. Ove godine poštovaocima lika i dela tog našeg poznatog prevodioca, pisca i izdavača fantastike pružiće se prilika da svoju biblioteku obogate i njegovom novom zbirkom, „Poklade“...

NF: Gorane, počećemo ovaj razgovor „Pokladama“. Čini mi se da je svima koji čuju za tvoju novu zbirku prvo na umu pitanje „Zašto baš Poklade?“ Pretpostavljam da naslovnica u izvesnoj meri i odgovara na to pitanje, ali možeš li nam reći nešto o pričama između korica? Koliko ih ima, kada su nastajale i u kakvim okolnostima? Da li su tematski povezane i, na kraju, koliko njih je premijerno predstavljeno u „Pokladama“ a koliko je već objavljeno?

GS: Poklade sadrže sedam priča koje sam napisao u proteklih nekoliko godina. Zbirka je dobila naziv po istoimenoj priči objavljenoj u antologiji pripovedaka o urbanim legendama Istinite laži koju sam svojevremeno priredio i nastala je kada sam pomislio kako bi izgledala urbana legenda u maloj, izolovanoj zajednici čija su pravila društvenog ponašanja upravo suprotna onome što poznajemo – konkretno, stanovnici te zajednice preko čitave godine nose na licu posebnu vrstu maski koje odrastaju i stare zajedno sa njima, tako da čak ni članovi porodice ne znaju kako tačno izgleda lice njihovih najbližih. Ali jednog dana u godini – to je dan Poklada, maske se skidaju i ljudi se prepuštaju raskalašnom karnevalu, anonimni zahvaljujući tome što niko nikoga zapravo ne poznaje... Pored ove pripovetke, još tri su prethodno objavljene u tematskim antologijama koje sam pripremio za izdavačku kuću Paladin: priča „Do poslednjeg“ pojavila se u antologiji sa temom televizije (Beli šum), „Marta“ u antologiji o smaku sveta (Apokalipsa juče, danas, sutra), a „Projekt: Sunce, ili Anka, ubica vampira“ u knjizi sa nazivom U znaku vampira. Ova potonja novela pripada ciklusu „Teslaverzuma“ i svetu koji je poznat čitaocima mojih romana Čovek koji je ubio Teslu i Sva Teslina deca. Međutim, srpskim čitaocima se ovde prvi put predstavljaju tri moje priče koje su ranije objavljene u istarskim tematskim antologijama: „Ašurova noć“ je priča o vinu, „Prekrasna kada svane zora“ – naučnofantastična priča sa turističkom tematikom, a „Hrid“ pripovetka o manastiru iz postapokaliptične budućnosti. Međutim, nekakve meta-teme koja bi bila zajednička svim ovde zastupljenim pričama – nema.

NF: Zadržaću se još neko vreme u predelu kratke forme. Naime, u poslednjih nekoliko godina izdvojio si se kao najznačajniji priređivač i izdavač antologija u savremenom srpskom izdavaštvu. Ne samo to, već su te antologije multižanrovske i tematske – što nije česta pojava u našem izdavaštvu. Zapravo, ni ne mogu da se setim drugog primera tematskih antologija, a da se teme poigravaju sa popularnom kulturom. Reci mi, kako si došao na zamisao da se uopšte upustiš u priređivačke vode? Kako je raditi sa toliko raznovrsnih spisateljskih glasova i u kojoj meri si u svojim antologijama prisutan kao urednik? Kako biraš teme kojima želiš da se baviš i da li ti se dešavalo da, recimo, dobiješ izvanrednu priču koja se ne uklapa u tvoju koncepciju za određenu antologiju, pa si bio prinuđen da je odbaciš?

GS: Najpre odgovor na ovo poslednje pitanje: da, dešava se, i upravo mi se sada dogodilo da moram da odbijem odličnu priču crnogorskog autora Ratka Radunovića zato što se nije tematski uklopila u antologiju priča o teorijama zavere (naziv joj je HAARP i druge priče). Kada sam osnovao Paladin, želeo sam da pored prevodne žanrovske i slipstrim književnosti objavljujem i domaća dela. Takođe, domaći pisci su izgubili nekadašnje platforme za objavljivanje svojih priča i broj književnih časopisa zaista je postao zanemarljiv. Tematske antologije su mi se učinile kao zgodan motiv za pripovedače, i pokazalo se da je interesovanje za učešće u njima veliko. Odmah sam svima obznanio da priče ne moraju biti žanrovske, da je najvažniji njihov kvalitet i to da odgovore na temu. Rezultat čini, evo, već šest obimnih knjiga sa mnogo pripovedaka poznatih pisaca i spisateljki iz tzv. „glavnog toka“ kao i žanrovaca, ali tu su isto tako i neafirmisani i, u nekoliko slučajeva ranije neobjavljivani mladi autori. Pored toga, objavio sam i svojevrsnu kompilaciju, izbor najboljih među njima, u kapitalnom i luksuzno opremljenom izdanju sa nazivom Nova srpska pripovetka. Tu se mogu naći priče Gatalice, Lengoldove, Pavkovića, Barne, Stojiljkovića, Kecmanovića, Žurića – ali i Oltvanjija, Tuševljakovića, Ognjanovića... Nadam se da je taj moj poduhvat priređivanja i objavljivanja tematskih antologija makar malo doprineo daljem preživljavanju i možda razvoju domaće kratke proze. A teme se biraju i definišu na najbolji mogući način – sa prijateljima, u kafani.

NF: Svojevremeno je u ediciji Fantastična biblioteka objavljen niz kratkih romana i zbirki koji su predstavljali izvanredan presek domaćeg stvaralaštva fantastike. Među tim naslovima po mnogo čemu se izdvojila zbirka „Jedan na jedan“ iz pera Ivana Nešića, koji zna da bude i učesnik u antologijama koje priređuješ. Ima li izgleda da se u izdanju tvoje kuće u skorijoj budućnosti nađe neka nova Nešićeva zbirka ili možda roman?

GS: Paladinova edicija „Nova urbana proza“ upravo je i namenjena ovakvim knjigama. Ukoliko bude sve u redu što se finansijskog momenta tiče, sledeće godine trebalo bi da se u ovoj ediciji pojavi nova zbirka Ivana Nešića, uz jedno malo upozorenje: Ivan piše sve bolje i bolje, ali zato – sve manje i manje žanrovski. Takođe bi trebalo da objavim drugo izdanje Ivanove horor zbirke Rigor mortis, kao i žanrovske zbirke Pavla Zelića i Ota Oltvanjija.

NF: Ti si relativno rano postao kultni pisac sa odanom publikom. Međutim, veoma dugo su te doživljavali kao eksponenta horora i kao pisca horora. Poslednjih godina tvoja proza je uveliko zašla u vode alternativne istorije, stimpanka i urbane fantastike. Pretpostavljam da taj prelaz u izvesnoj meri predstavlja odraz tvojih čitalačkih interesovanja, ali da li si u nekom trenutku dok si pisao recimo „Teslu“ imao na umu očekivanja tvoje publike? Da li ti je to što su te doživljali kao pisca horora predstavljalo otežavajuću okolnost prilikom pronalaženja nove publike, ili je možda to što te je već pratilo izvesno tvrdo jezgro čitalaca bilo odskočna daska?

GS: Nisam razmišljao o tome dok sam pisao ove knjige. Hteo sam jednostavno da ispričam dobru i zanimljivu priču, posle koje čitalac neće ostati nezadovoljan. Tačno je da sve manje čitam horor, ali to ne znači da ga neću ponovo pisati i objavljivati. Žao mi je ako sam razočarao nekoga ko je očekivao nove knjige nalik Nakotu ili zbirkama Od šapata do vriska i Šilom u čelo, ali baš kao što je svojevremeno Lenon rekao kako ne očekuje da će u četrdesetoj pevati „She Loves You“, tako i pisci razvijaju nova interesovanja i žele da se oprobaju u novim žanrovima. Uostalom, pitanje žanra je sa slipstrimom već odavno relativizovano. Ali, u pričama koje su se sada pojavile u Pokladama ima i horora.

NF: Zanimljivo mi je da si jedan od retkih pisaca koji se nije odao obradama epske poezije. Teme kojima se baviš izrazito su urbane, što važi i za mizanscen tvojih dela. Da li si u nekom trenutku bio u iskušenju da zagaziš u srednji vek, znajući da bi na taj način tvoja dela bila primamljivija širem čitalaštvu?

GS: Uh, mislim da sam najviše uživao u pisanju kada sam radio na noveli „Točak“ i njenom nastavku, romanu Vojnici korota. To je epska fantastika inspirisana destilatom fentezi književnosti pretočene u igru Lagumi i zmajevi^® i planiram da oba ta teksta objavim sledeće godine u prvoj knjizi Sage o točku. Za sada toliko što se epske fantastike tiče. Što se tiče obrada tema iz srpskog srednjeg veka, imamo već na sceni nekoliko autora koji to odlično rade; moja su interesovanja trenutno fokusirana na drugo vreme i ambijent.

NF: Da li imaš stav o savremenoj srpskoj fantastici? Da li u savremenim izdavačkim okolnostima ima smisla nastupati kao nekakava zajednica pisaca fantastike, po ugledu na američki SFWA, ili je ta ideja obesmišljena već činjenicom da trenutno vodeći izdavači žanrovske književnosti zapravo nisu potekli iz istog okruženja i da žanr posmatraju pre svega poslovno? U kojoj meri budućnost žanra kod nas oblikuju stvaraoci a u kojoj meri izdavači?

GS: Budućnost žanra bi trebalo da oblikuju prevashodno čitaoci – „krajnji korisnici“, oni čiji dinar treba da oprava uloženi rad i troškove u vezi sa proizvodnjom knjige. Nemam mnogo vremena da pratim sve što se dešava na žanrovskoj sceni, ali vidim da se piše, i to mnogo. Isto tako, objavljuje se mnogo, što znači da postoji interesovanje čitalaca, pa samim tim i izdavača i stvaralaca. Što se organizovanja u nekakvo udruženje pisaca tiče, pozdravio bih svaki takav projekt pod uslovom da ima jasno definisane ciljeve i organizaciju.

NF: Tvoj prevodilački rad je više nego poznat i svakako si jedan od najplodnijih prevodilaca fantastike, premda se u poslednje vreme baviš i drugim žanrovima. U kojoj meri je prevođenje smetnja tvom stvaralačkom radu, a u kojoj meri podsticaj – ili se to dvoje ne dotiču?

GS: Dotiču se, prepliću, prožimaju. Prevodim mnogo fantastike, za Lagunu, Paladin, Booku... Zato mogu da uživam u žanru koji volim i zaista sam zadovoljan zbog toga što imam priliku da prevodim knjige Džejmsa S. A. Korija, Ričarda Morgana, Džastina Kronina ili Ijana Mekdonalda. Međutim, prevođenje je izuzetno naporan i zahtevan posao i oduzima dragoceno vreme koje bih mogao da koristim za pisanje. Pokušavam da tu nađem neku kompromisnu, zadovoljavajuću meru.

NF: Među izdanjima tvoje izdavačke kuće, Paladin, veoma su istaknute knjige Kima Njumena i Ijana Mekdonalda. Zašto baš Mekdonald, od vaskolike fantastike?

GS: Zato što ga smatram jednim od književno najumešnijih, najmaštovitijih, najpoetičnijih i, uopšte, najboljih savremenih pisaca fantastike. Ako već moram da biram među uzorima, svakako bih najviše voleo da umem da pišem kao – Ijan Mekdonald.

NF: Za kraj, kakva su tvoja očekivanja od ovog Sajma knjiga? Gde će čitaoci i kupci moći da te nađu? I hvala ti na razgovoru...

G.S: Na ovogodišnji Sajam izlazim sa desetak novih izdanja od kojih je većina žanrovska. Čitaocima bih preporučio romane Roberta R, Makamona Labudova pesma i Vučji sat, kultni roman Kurta Vonegata Svračje noge (ranije objavljen kao Kolevka za macu, sada u novom prevodu i integralnoj verziji), fenomenalan roman Ijana Mekdonalda Srca, ruke i glasovi i – naravno – antologiju o teorijama zavere HAARP i druge priče. Ove godine je štand Paladina veoma lako naći – odmah posle ulaska u Halu 1 treba poći ulicom koja vodi pored štanda „Pčelice“ i malo dalje, sa desne strane, dočekaće vas osmehnuta i dobro poznata lica pisaca iz TV serija Kalifornikacija i Kasl. Tu smo. Dobro došli!