Evo uvoda u jedan predgovor ili pogovor ili uvodnik ili šta već što trenutno pišem...
Epska fantastika ponekad deluje kao žanr koji se sastoji samo od
derivata ranijih radova, ili pak bledih kopija nekako volšebno izgubljenih
originala. U neku ruku, to bi se moglo smatrati tačnim, ali čak je i Tolkin –
koji se uzima za oca žanra – jednom prilikom rekao da su sve priče odavno
ispričane.
Ako je zaista tako, čemu onda novi romani, stripovi, filmovi? Zašto je
epska fantastika žanr koji je ovladao kinematografijom novog milenijuma? Čak i
kada bioskopski hitovi odlutaju na teren superheroja, nekako opet ne možemo bez
mitoloških nordijskih junaka, magičnog oružja koje mogu da koriste samo
odabrani i – po pravilu – zlih čarobnjaka.
Objašnjenje je zapravo jednostavno. Naime, ako naučna fantastika služi
kao prozor u budućnost i krajnja granica ljudske inventivnosti, epska
fantastika je nosilac kulturoloških poruka koje oblikuju naše viđenje sveta u
kojem bitišemo i u neku ruku nam usađuje moralne imperative i recepte za
preživljavanje u široj ljudskoj zajednici – što je uloga koju su nekada igrale
bajke.
U tom smislu je fantastika bilo kog pojavnog oblika suštinski važna kako
za pojedinca tako i za širu zajednicu – jer nas kroz naučnu fantastika tera da se
pripremamo za društvene i tehnološke izazove, kroz horor nas primorava da makar
razmišljamo o strahovima koji nas opsedaju i pravim pobudama koje se kriju iza
njih, a epskom fantastikom nam u ruke daje etička načela i moralne vođice
pomoću kojih izlazimo na kraj sa svim tim strahovima i izazovima.
Нема коментара:
Постави коментар