Zla kob Crnog zmaja

Evo uvoda u jedan predgovor ili pogovor ili uvodnik ili šta već što trenutno pišem...

Epska fantastika ponekad deluje kao žanr koji se sastoji samo od derivata ranijih radova, ili pak bledih kopija nekako volšebno izgubljenih originala. U neku ruku, to bi se moglo smatrati tačnim, ali čak je i Tolkin – koji se uzima za oca žanra – jednom prilikom rekao da su sve priče odavno ispričane.

Ako je zaista tako, čemu onda novi romani, stripovi, filmovi? Zašto je epska fantastika žanr koji je ovladao kinematografijom novog milenijuma? Čak i kada bioskopski hitovi odlutaju na teren superheroja, nekako opet ne možemo bez mitoloških nordijskih junaka, magičnog oružja koje mogu da koriste samo odabrani i – po pravilu – zlih čarobnjaka.

Objašnjenje je zapravo jednostavno. Naime, ako naučna fantastika služi kao prozor u budućnost i krajnja granica ljudske inventivnosti, epska fantastika je nosilac kulturoloških poruka koje oblikuju naše viđenje sveta u kojem bitišemo i u neku ruku nam usađuje moralne imperative i recepte za preživljavanje u široj ljudskoj zajednici – što je uloga koju su nekada igrale bajke.

U tom smislu je fantastika bilo kog pojavnog oblika suštinski važna kako za pojedinca tako i za širu zajednicu – jer nas kroz naučnu fantastika tera da se pripremamo za društvene i tehnološke izazove, kroz horor nas primorava da makar razmišljamo o strahovima koji nas opsedaju i pravim pobudama koje se kriju iza njih, a epskom fantastikom nam u ruke daje etička načela i moralne vođice pomoću kojih izlazimo na kraj sa svim tim strahovima i izazovima.

Zona sumraka, ili You gotta be kidding! I’m living in Serbia! (Prikaz Kolekcionarskog izdanja Dilana Doga #3)

Neko će me već ispraviti ako grešim, ali ono što bi se sada u srpskom narodu zvalo overarching story line u gikovskoj kulturi postalo je opšteprihvaćeno tek sa televizijskom serijom „Dosije X“. Do tada su epizode bile svaka za sebe, uz povremene dvostruke ili trostruke epizode, kada je postojala potreba da se ispriča duža storija, obično na početku ili na kraju neke sezone, kao i uz povremen povratke arhinemeza naših protagonista ili protagoniste – što je za cilj imalo da potakne usahlo interesovanje publike. Štono bi rekli u mom selu, Everybody loves a good villain. 

Potpuno je isto važilo i u stripovima. Makar u stripovima koji su bili dostupni u socijalističkoj Jugoslaviji krajem osamdesetih godina. Naravno, kada sam prvi put čitao sedmu epizodu glavnog serijala Dilana Doga, „Zonu sumraka“, nisam imao blage predstave da je ona zapravo drugi korak u pripovednom nizu koji će se kao kičma protezati kroz čitav serijal.

„Zona sumraka“ je jedna od kultnih epizoda ovog stripa i moglo bi se reći da upravo ona daje ton melodiji Dilana Doga čak i više nego uvodna epizoda serijala, „Zora živih mrtvaca“. Moglo bi se reći da je u prvih nekoliko brojeva ovaj strip sazreo u scenarističkom smislu, pa je sa „Zonom“ čitaocima ponudio daleko bolje zaokruženu, osmišljenu i realizovanu storiju – koja je uspela da uvede nove likove (kasnije će se ispostaviti veoma značajne), da postavi strukturu serijala na daleko čvršće noge nego pomalo razuđene prethodne epizode, ali i da uozbilji Dilanov lik i veoma tananim nagoveštajima naglasi njegovu urođenu tragičnost, pa čak i da na samom kraju epizode otkrije zapravu ključnu stvar o do tada tek usputno pominjanom ocu našeg protagoniste, koja – nažalost – neće biti ni izbliza dovoljno, niti dovoljno dobro iskorišćena u prvih šestdesetak epizoda serijala.

Sa druge strane – zombiji. 

Kao što se i da pretpostaviti po mom nadimku, moj fetiš su krvopije a ne mozgožderi. Zombiji su mi čak i kao klincu bili dosadni, uz retke izuzetke. Da nije osvrta na okultnu tradiciju osamnaestog i devetnaestog veka i pretapanja rečene tradicije u savremenu nauku, što je u nekoj meri i osnovna ideja „Zone sumraka“, ova epizoda bi mi bila daleko dosadnija nego jeste. 

Iako mi je jedna od dražih u serijalu, baš kao i u slučaju „Dosijea X“ i njegovih vanzemaljaca i prilikom čitanja Dilanovih pustolovina sklon sam da se ne vraćam pričama o zombijima, osim ako nisu ekstremnije poigravanje sa tim motivom nego što je „Zona sumraka“.

Ocena: 4/5

„Povratak čudovišta“ je savršeno ukopljen između epizoda „Zona sumraka“ i „Alfa i omega“ – utoliko što je reč o manje-više (naglasak je svakako na „manje“) tipičnoj detektivskoj storiji, koja se vrti oko pitanja „ko je ubica?“. Doduše, mi na samom početku epizode saznajemo ko je ubica, pa se više bavimo time „gde je ubica?“ sve do samog kraja i neočekivanog obrta. Međutim, kao što je veoma često slučaj kod ovakvih naizgled čisto kriminalističkih epizoda ovog stripa – postoji „međutim“.

Nakon izvesnog razmišljanja, sklon sam da zaključim kako se „Povratak čudovišta“ bavi prirodom lepote i rugobe. Italijani, kao svetske estete, skloni su ovakvim razmišljanjima, koja se u nekom trenutku neumitno svedu na preispitivanje odnosa prema ženama, ali šta se pa kod Italijana ne svodi na žene? Međutim (drugi put), „Povratak čudovišta“ ide za korak dalje i razgrađuje nagonsko poistovećivanje rugobe (ili ružnoće) sa zlom i lepote sa dobrim, odnosno anđeoskim u nama. Ovo pitanje često promiče kroz umetnička dela katoličkih stvaralaca, a naročito fantasta, koji tu temu mogu da razrađuju na plastičan način kakav nije dostupan glavnotokašima (premda Džordž Martin to vrlo uspešno radi na krajnje nefantazijski način u svojoj „Pesmi leda i vatre“), ali mora se priznati da matična zemlja i Rimokatoličke crkve i renesanse svojoj stvaralaštvu naklonjenoj deci daruje jedinstveno gledište na celu tu stvar.

Treće „međutim“ bavi se provokativnim naslovom ove epizode. Njega je i najteže obrazložiti, pošto se obrazloženje – što već postaje iritantno – krije na poslednjim stranicama stripa, pa bi dalje bavljenje njime bilo bezobrazan spojler. No,

Ocena: 4/5

Treća epizoda trećeg kolekcionarskog trobroja „Dilana Doga“ u izdanju Veselog četvrtka objavljena je pod naslovom „Alfa i omega“. Ovo je svakako – po mom sudu – jedna od najboljih epizoda objavljenih za trajanja SFRJ. Jedna od retkih SF storija objavljenih u glavnom serijalu, donekle se nadovezuje na prethodnu („Povratak čudovišta“) utoliko što se ne bavim pitanjem lepote i ružnoće, dobra i zla – već ljudskosti i neljudskosti. Štaviše, mislim da ova priča nadilazi puko humanocentrično preispitivanje i zalazi – i to veoma duboko – u pitanje svesti i ličnosti, pa i duše, van hrišćansko-humanističkog zapadnog stanovišta. Zapravo, mislim da je ovo izuzetno snažna kritika ljudske bahatosti i uobraženog gledišta na naše mesto u vaseljeni, sa kojom bih po dramatičnosti i čistom overkill-u poentiranja jedino mogao da poredim Tvenovog „Tajanstvenog stranca“.

Ocena 5/5

Letnja pauza je završena/Hokus Lokvud

Kraj je septembra, pa je i vreme za kraj letnje pauze i nove tekstove na ovom blogu i drugim virtuelnim mestima koje obitavam. Za početak, dođem vam jednu dopunu teksta koji sam svojevremeno objavio o romanu "Hokus Lokvud", autora Nenada Pavlovića.

Osvrt koji sam dao na roman Nenada Pavlovića valja pojasniti. Naime, na stranu autorova maštovitost, njegovo vladanje jezikom je veoma loše - a ta jezička neveštost je više nego očita u "Hokusu Lokvudu". Mislim da je za ma kog izdavača koji pretenduje na status profesionalnog u najmanju ruku skandalozno da čitalaštvu ponudi naslov koji ne zadovolja ni najniže pravopisne i gramatičke standarde. Pavlović bi mogao da bude književnik u nekom trenutku u životu, ali za početak bi morao da ovlada srpskim jezikom i Pravopisom mu. Raspon grešaka prostire se od osnovnoškolskih pravopisnih grešaka, kakve lektori rutinske rešavaju, pa do prilično napadnih gramatičko-stilskih propusta - poput "dijametralno suprotno" - što ozbiljno otežava čitanje romana, iako mu nekako polazi za rukom da u izvesnoj meri ostane zanimljiv bezmalo do polovine. I dalje ostajem pri stavu da bi ovo mogla da bude dobra knjiga, samo da se neko njome bavio na iole ozbiljan način. Nažalost, ovim romanom se niko nije bavio - osim površno - počevši od autora pa preko izdavača, lektora, urednika i dizajnera.

Ocena 3/5 uz preporuku da nikako ne dajete novac za ovu knjigu, osim ako ne osećate potrebu da podržite domaće izdavaštvo ili zarad profesionalnog uvida u stanje domaće fantastike.