KONAK

Mrak je poodavno pao na Ćumurdžijin konak i svi gosti odavno su polegali po slamom zastrtom podu, pokrivši se čime su imali, kada su debele jasenove vratnice odjednom ulegle pod silnim, gromoglasnim udarcima.

            „Otvaraj, more!“, prolamala se glasina. „Kiša će!“

Gosti su se prenuli iz sna, neko psujući, a neko pljujući da otera nečastivog. Ćumurđija je spavao pored ognjišta, čuvajući kazan sa čorbom, te se malo teže digao i ukočeno pošao ka vratnicama.

„Kuj si? Govori!“, viknu, za slučaj da neki akrep hoće da ga obmane, pa da ga pusti u konak.

„Tvoj deda iz grobalja, ete kuj sam!“, začu se odgovor. „Strahinja sam, more! Otvaraj ove vratnice, da ti i’ sad ne razvalim!“

Ćumurdžija opsova sebi u bradu, tiho – da ga bećar ne čuje – i potrča da skine zasun.

„Beli bože, ti uđi, a vragovi nek’ ste napolju“, probaja, pa povuče levo krilo.

Nekoliko trenutaka kasnije utrnula vatra u ognjištu ovlaš je obasjala visoku priliku u dovratku konaka. Ono malo gostiju što je stiglo da se razabere ugledalo je naočitog mladića sa ćurakom od kurjaka prebačenim preko pleća i balčakom dvoručne krivošije iznad levog ramena, a bisaga prebačenih preko desnog. Dok je brzo ulazio, da jesenji vetar ne unese besove u konak, Strahinja je na sav glas psovao Ćumurdžiju, koji je za to vreme sanjivo zatvarao vratnice i namicao zasun, pazeći da sa klina iznad dovratka ne spadne venac suvog bosiljka.

„Bre, Ćumurdžijo, po duši te, glas sam izgubio dok sam te dozvao! Šta se toliko kaniš da otvoriš ta vrata, k’o da su careve dveri!“, vikao je, ne obazirući se na sada već uveliko budne goste, koji su ga mrko gledali.

„Aman, crni Strahinja, noć je. Pospali smo. Otkud ti, u ovo gluvo doba?“

„Vodenjak mi konja na Moravi udavio, kad sam ga pustio da se napije. Sreća te sam mu skinuo bisage.“

„Kuku! Otkud vodenjak u Moravi?“, zajauka konakdžija, a gosti razrogačiše oči.

„Pa gde će da bude, ako neće u Moravi? Neće valjda na žutom pesku?“

„Ma ne to, nego... nije ih odavno bilo... jesi li siguran? Da te nisu oči prevarile?“

Strahinja ga na to pogleda, a Ćumurdžija pocrvene pa preblede – ali bećaru izgleda nije bilo do kavge. „Jesam, siguran sam“, odgovori. „Nagledao sam ih se po Vlaškoj.“

„Kuku, pa šta će knjaz da radi? Hoće li da šalje bećare?“

Strahinja samo slegnu ramenima i pođe ka ognjištu i loncu sa čorbom, ne skidajući bisage sa ramena.

„Mrka kapa“, odvrati preturajući po bisagama, da bi naposletku izvadio drvenu činiju i kašiku. „Pola bećara je sa Karamarkom pošlo na Prokletije da se bije sa psoglavima, a pola sa Hadži-Jovanom, da teraju svinje na Dunav, da prodaju Vlasima iz Trgovišta.“

„A ti, ’de ćeš ti?“

„Ja kod kuma, u Ras.“

Ćumurdžija kad to ču opet preblede, pa klimnu i potrča da počisti od pepela ispred ognjišta. „’Oćeš malo slanine, Strahinja? Ima od nerasta i od međeda.“

„Neću, Ćumurdžijo. Daj da kusnem ovu tvoju klin-čorbu, pa da sjutra tražim ’de konja da kupim. Ako budem peške išao, sve ću opanke da izgulim odavde do Rasa.“

Dok je Ćumurdžija namirio bećara i bacio neku cepanicu na vatru, već su prvi petli pustili glas. Mladić je spavao ispred ognjišta, ogrnut ćebetom što ga je izvadio iz bisaga. Lice mu je u snu bilo spokojno, kao u devojke, a vatra je bacala zlatne odsjaje po dugom mu perčinu. Gledajući ga, gostioničar je samo odmahnuo glavom, čudeći se kako bećar u snu izgleda kao umiljato janje, a budan kao kurjak s planine.

Taman što je krenuo da probudi mater da mesi hleba, kad ga je jedan od gostiju uhvatio za rukav.

„Stani malo, Ćumurdžijo“, reče mu čovek prosede crne kose i brkova žutih od duvana. „Čekaj da te nešto pitam.“

„’Ajde, pitaj me brže, ako ’oćeš ’leba da jedeš“, odvrati Ćumurdžija, videvši da je reč o jednom od njegovih stalnih gostiju – trgovcu koji je kupovao vunu i štavljenu kožu, pa je preprodavao zanatlijama u Merkatoru.

„Kuj ti je ovaj što nas na sabajle probudi?“

Ćumurdžija se osvrnu da vidi spava li bećar, pa šapatom odgovori: „Ćuti da te ne čuje, crni bog te ubio! Za koga si se setio da pitaš! Tri su me znoja probila...“

„Aman, more bre, Ćumurdžijo, da te nisam gledao kako se po planini kolješ sa međedima, pa da razumem. Šta si se uprpio od tog balavca, k’o da je Prpušin unuk?“

„Ćuti, more, nije Prpušin, al’ mu je baba da te beli bog sakloni.“

„Ma mani mu babu, bre! Govori više koji ti je ovaj.“

Ćumurdžija se počeša, pa ga povuče da izađu ispred gostionice.

„Pre neku godinu, našli su ga umotanog u ćurak od kurjaka ispred knjaževog konaka. Stražari se kleli da pored nji’ niki nije proš’o. Priča se da je knjeginja ’tela da crkne od muke. Mislila je, valjda, da je knjaževo kopile.“

„Pa je l’ jesje?“

„Ma nije, bre. Knjaz je crn ka’ Ciganin, a vidiš kaki je Strahinja. Nego, kad je malo porastao metnuli su ga da čisti štale. Priča se da je tad knjeginja iz obesti ’tela da pojaše knjazovog ata, a on je pola psoglav – tako se priča. Da nije bilo Strahinje, konj bi je živu pojeo.“

„Pa šta je uradio? Ubio konja?“

„Ma de ubio... tad je bio balavac. Meni je matori Radoš pričao da je uleteo konju pred noge i uvatio ga za gubicu, a konj se smirio. Tad su mu i dali ime Strahinja. Pre toga se zvao Milan.“

„Znači, ovaj ti je konjušar od knjaza?“

„Nije, more! ’De konjušar...“

„Pa šta je, više?“

„Knjaz ga je tad poslao Hadži Ruvimu u Kovilje da uči pismena. Kažu da ga je Ruvim leskovim prutom bio svaki dan pre ručka, a dvaput pre večere.“

„Bio prgav, a?“

„Ma jok. Miran k’o devojče. Zato ga je i bio. Elem, kad je izučio celu azbuku, poslali su ga kod Belog Gavrila da uči sablju. Posle toga ga je knjaz primio u bećare.“

„Majku mu, mlad mi je nešto za bećara.“

„Mlad je, mlad je. Al’ je đavo sa onom sabljom njegovom. Priča se da je Gavrilo prelomio sablju nadvoje preko kolena kad’ je njega naučio i da više neće nikog da uči. Pukla bruka.“

„Ćumurdžijo, da ti pravo kažem, mene sve to liči na neku pesmu za uz gusle. Ono derle ispade neki veliki junak.“

„Ćuti, da te ne čuje!“

„Pa šta i ako me čuje?“

„Ništa“ – začu se novi glas, pomalo promukao od spavanja. „Baš ništa pod belim bogom. Nego, Ćumurdžijo, ’ajde budi mater da ispeče taj ’leba, a ti mi spremi sira i slanine, da je’m pa da tražim ata da kupim.“

Gostioničar ćutke klimnu, pa izađe iz velike trpezarije u kuhinju, iz koje se za nekoliko trenutaka začulo staračko kašljanje, a trgovac ostade sam sa bećarom, posred sobe pune ljudi. Strahinja ga nije ni gledao, već je zamotao ćebe i vratio ga u bisage, pa se skinuo do pojasa i krenuo ka vratnicama, skinuo zasun, pa ih širom otvorio. Prvi sunčevi zraci i prohladan jutarnji vazduh jesenjeg jutra prosuli su se oko njega, pravo u zadimljenu i zagušljivu trpezariju, na šta je nekoliko još usnulih trgovaca opsovalo ne budeći se.

Bećar je odmah izašao u dvorište ispred konaka, ne ispuštajući kanije sa sabljom iz desne ruke, pa prišao bunaru pored kojeg su bila dva valova za konje. Voda u bunaru bila je visoka od jesenjih kiša, tako da je mladiću bilo dovoljno da tikvom kanapom vezanom za krović bunara zagrabi studenu vodu. Duboko je otpio, pa zahvatio još jednom, ne mareći za ostale goste, koji su jedan po jedan iz konaka izlazili na sunce, nerazgovetno mrmljajući među sobom i češući se od buva, kao neke mečke probuđene iz zimskog sna.

U trenutku kada pruži ruku da zagrabi i treću tikvu vode, prekide ga glas onog trgovca od maločas.

„Čujem, ’oćeš konja da kupiš.“

Mladić pusti tikvu i okrenu se, a tikva se zanjiha na onoj uzici kojom je bila vezana za bunar i udari o kameni obruč oko vode, pa puče po sredini.

„’Oću. Je l’ imaš na prodaju?“

„Nemam“, odgovori trgovac. „Imam dve rage; jednu ja jašem, a na drugu tovarim so kad krećem iz Dubrave, a tepsije kad se vraćam iz Belog Brda. Svejedno te ne bi ni izdržale. Ti su konji više navikli na samare nego na sedla i azdije. Tebe treba pravi at.“

„Treba mi, nije da mi ne treba. A što me razgovaraš kad nemaš konja na prodaju, i to ovako sabajle?“

„Čuo sam da ima jedna baba gore u planini. Unuk joj je bio kiridžija, al’ se zagledao u vilu, pa se propio i okopnio. Ostao za njim konj alat i vučjak, a baba nema ni ona ’leba da jede, a kamoli da ’rani konja i kera.“

Strahinja ga mirno sasluša, pa samo klimnu i upita: „A kako se stiže do te babe?“

„Kažu ljudi, ideš drumom dok ne naiđeš na jedan jasen što ga je grom udario, pa se rascepio po sredini. Tu je putanjica koja ide u goru. Ideš njom i ne skrećeš ni levo ni desno, sve dok ne udariš na proplanak i kolibu. Kažu, ako pođeš u ranu zoru, stigneš tamo taman pred mrak.“

Strahinja je neko vreme samo ćutao, a onda odsečno klimnuo glavom u znak zahvalnosti, pa se okrenuo i pošao u konak. Nešto kasnije, bećar je izašao noseći sedlo i bisage preko ramena. „Kažeš, stiže se do mraka?“, upita on trgovca.

„Tako ljudi pričaju.“

„Dobro“, reče mladić, pa se okrenu i pođe.

Trgovac je ostao da gleda dok je bećar odmicao drumom, niti žureći niti okolišajući.

Taman tada Ćumurdžija izađe iz konaka, noseći vrelu pogaču uvijenu u krpu i preko nje drvenu zdelu sa prevrelim sirom.

„’De će onaj?“, zbunjeno upita trgovca.

„Pošao je kod babe da je pita za konja...“

„Beli bog budi s nama! Pa otkud on zna za nju...“

„Ja sam mu rekao“, prekide ga trgovac.

„Zašto, bog te ubio da te ubije?“, viknu Ćumurdžija.

„Baš ’oću da vi’m, dal’ je on toliki junak ka’ što kažeš. Ako dođe od babe s konjem, daću mu grumen soli i sablju helveciju što sam je kupio u Dubravi. Ako se ne vrati, nikom ništa.“

Ćumurdžija odmahnu glavom. „Vratio se – ne vratio, o tvoj vrat će se sablja očešati. Ako se vrati, od one njegove krivošije sakriti se nećeš. Ako se ne vrati, progutaće te prvi mrak.“

„A što prvi mrak?“

„Tad mu se kum budi“, odgovori Ćumurdžija. „Bedu si mi na kuću navuk’o. ’Ajde se ti lepo spremaj, pa idi odavde.“

Trgovac zgranuto pogleda konakdžiju.

„More, Ćumurdžijo, sad će deseta godina kako svraćam kod tebe da noćim i bele ti pare ostavljam. Zar ćeš da me isteraš kao pseto?“

„Šta će mi mrtav čovek u konaku?“, odgovori mu Ćumurdžija ne gledajući ga u oči. Pogled mu je bio uprt u mladića koji je odmicao drumom, ali sredovečni gostioničar nije ni pokušao da ga dozove, niti da pošalje neko čeljade da ga zaustavi i vrati s puta. Osećao je studeni dah Usudov kako mu duva za vratom i znao je da se od suđenog ne može pobeći.

* * *

Bećar se lagano uspinjao uz padinu obraslu trnjinom i grabom. Raspolućeni jasen odavno je ostao za njim. Gusta mlada šuma branila je pogledu da padne na razlokani drum i krajputaše koji turobno čame pored njega. Iz nekog razloga, u ovom kraju ih ima više nego što se to drugde sreće, ali mladić tome nikada nije pridavao posebnu pažnju. Međutim, uspinjući se zaraslom putanjicom počeo je da se pita da li mu je možda nešto promaklo. U mislima je preslušavao svoj razgovor sa trgovcem iz Dubrave. Nešto mu je bilo čudno kod tog čoveka, ali nikako nije mogao da se seti šta. Hvatajući se za bagremove mladice, pazeći da mu trnje ne izbode šake, usredsredio se na to da gleda gde staje, da se ne bi okliznuo i svuljao niz strminu. Pustio je da mu se razgovor s trgovcem krčka u glavi, uveren da će vremenom ono što mu je zasmetalo isplivati na površinu.

Neki vetar se razduvao, tako da su se krošnje vitkih mladih bagremova njihale kao travke. Šuma je hučala kao živo biće, kao zadrigli pijanac koji se korak po korak penje uz namastirsko stepenište ne bi li pre prvih petlova našao oca igumana i dobio oprost grehova. U vazduhu se osećala kiša. Ne blaga letnja kiša, već hladna – jesenja – sa ukusom gvožđa i peska.

Blago se namrštio, ubrzavši korak. Svakako mu neće poći za rukom da se vrati u konak pre mraka, sve i da nađe onu babu i kupi konja od nje – već se smračilo, a od mrkih oblaka koji su se nazirali kroz krošnje bagrema i graba, cera i bukve, činilo se kao da je još mračnije.

Taman kada je pomislio da će ga kiša uhvatiti, mladić je ugledao naherenu kolibu na zaravni ispred njega. Blatara je bila natakarena na samom vrhu padine, kao umorni putnik koji je stao istog trena kada se uspon završio i više se nikada nije makao sa tog mesta. Iza kolibe nazirale su se strehe podignute na jednu vodu i torovi od kolja i pruća. U jednom toru ležao je konj, privezan za plot. Koža mu je bila zategnuta preko ispalih rebara i činilo se kao da su od njega samo griva i rep ostali. Nenačet stog sena bio je na dva hvata od konja koji je crkao od gladi.

Već se hvatajući za sablju, bećar je oprezno obišao tor kako bi došao do ulaza u kolibu, okrenutog zapadnoj strani – da bude daleko i od severca i od košave.

Na ulazu, na tronošcu ispred praga, sedela je starica.

Pogrbljena i u izbledeloj suknji i posiveloj košulju, sa rasparanim vunenim jelečetom pregrnutim preko nje, starica je požutelim zubima stiskala dugi čibuk iz kojeg se dizao pramičak jetkog dima.

„Beli bog s tobom, staramajko“, pozdravi je Strahinja.

Starica ga nemo pogleda, ne odgovarajući.

Mladić se nelagodno nakašlja, pa reče: „Naputio me je ovamo jedan trgovac iz Ćumurdžijinog konaka. Kaže da imaš konja na prodaju. Mog su udavili vodenjaci. Lepo bih ti ga platio, samo ako nije ona jadna raga što je crkla tamo u toru.“

Starica izvadi čibuk iz usta, pa pljunu na zemlju ispred sebe. Zelena pljuvačka bila joj je malo krvava.

„Nije taj“, promuklo kaza, gotovo kao da je zaboravila kako se reči izgovaraju. „A što nisi kupio konja u konaku?“, upita ga.

„Nije ’teo trgovac da mi proda.“

„Nije valjda kod Ćumurdžije bio samo jedan trgovac u konaku...“

„Pa vidiš – nije. Ne znam ni sam što nisam pitao još nekoga pre nego što sam pošao kod tebe. Al’ kad’ sam već ovde, staramajko, ja bi’ konja da kupim, ako ga nudiš na prodaju. A ako ga ne prodaješ, i’cepaću ti drva da se ne mučiš, zavatiću ti vode iz bunara da se napiješ, pa ću sjutra da se vratim u konak – samo ako me pustiš da prenoćim pod nekom strejom, da se ne vraćam po mraku.“

Starica se zagleda u mladića, čkiljeći u mraku. „Kako bi’ ja stara i jadna mogla da ti zabranim? Ti možeš i konja da uzmeš, a da mi ni belu paru ne daš...“

„Sakloni me i bože i vraže, staramajko!“, pobuni se mladić, pa joj priđe i poljubi je u ruku. „Vidim, majko, da si ovde sama. Kuća ti je oronula, samo što se ne sruši; pruće ti je oko kolja istrunulo; ne vidim ni svinje ni ovce, a jedan konj ti je crk’o od gladi – i to ispred stoga sena. Ne možeš ti, mati, ovde sama. Ako nećeš da mi prodaš tog konja što ti je ostao, pođi sa mnom u konak, pa ću da platim Ćumurdžiji da te pri’vati i da te ’rani dok si živa.“

„A zašto bi, kad’ ti nisam ni rod niti pomoz’ Beli bog?“, upita ga starica, tek se tada prenuvši iz obamrlosti.

„Može mi se; imam para. Rekli su mi da ti je sin umro i vidim da nikoga na svetu nemaš, a ja svoju mater ne znam – ni kako se zove, ni da l’ je živa. Teško mi je da te gledam kako se patiš...“

Starica je neko vreme ćutala, pa je čibukom pokazala jednu veliku staju od snopova suvog granja naslaganog preko drvenog rama koji se povremeno nazirao između razmaknutog pruća. „Idi tamo. Konj je unutra.“

Mladić se radoznalo osvrnu, pa pođe kuda mu je pokazala i hitrim koracima brzo stiže do staje, koja je bila malo dalje od staričine blatare. Premda je staja izgledala kao da će se svakog časa srušiti, velika vrata bila su od hrastovih dasaka, sa velikim zasunom sa spoljnje strane. Strahinja ga zgrabi i odiže, pa otvori vrata i ne časeći uđe u staju, željan da što pre vidi konja.

Istog časa zapahnu ga vonj lešina. U mraku se nije videlo ništa sem dva oka koja su sevala otprilike u visini njegove glave i nije se čulo ništa sem potmulog rzanja. Bećar zakorači a noga mu pade na nešto meko i gnjecavo. On kolebljivo spusti pogled i na mesečini koja tek poče da se prosipa kroz odškrinuta vrata ugleda telo nekog muškarca, raščerečeno i izgaženo tako da se nabijena zemlja ispod njega od drobi pretvorila u blato.

Bećar krenu da se uhvati za sablju, ali ruka mu se ukoči i zagrcnu se. Žile su mu iskočile od naprezanja, ali nije mogao ni da mrdne.

„Sto godina sedim na onom tronošcu i čekam“, začuo se glas iza njega. Ženski glas, mlad i baršunast. „Sto godina da neko dođe i da mi ponudi pare za konja. Dolazili su i sa juga i sa severa; sa istoka i sa zapada. Poslednjih godina, sve manje i manje. Poslednji je bio pre mesec dana. Ono je njegov konj skapao u toru. Ti si prvi koji je ponudio pare. Ti si prvi koji je ponudio da pomogne starici. Sada mogu da idem odavde, da potražim sina i da mu konja dovedem.“

Strahinja shvati da može da govori, iako ne može ni da se osvrne.

„Sin ti je... živ?“, prozbori on. „Rekli su mi da je mrtav, da je okopnio za vilom...“

„Nije okopnio, nego je vila proklela i mene i njega. Njega što je nasvojnik, mene što sam ga rodila. Njega da čami u pećini dok mu konj ne zarže pored uveta; mene da mu čuvam konja dok mi ne dođe čeljade bolje vaspitano od mog sina. Dugo sam čekala.“

Tiho se nasmeja. „Moram da se setim da se zahvalim Ćumurdžiji. Da nije njegovog konaka, ne bi bilo ni tog trgovca što te je poslao, pa se ni ja ne bih rešila kletve. A moram i tebi da se zahvalim. Ne brini, nećeš proći kao ostali. Neće ti niko dići krajputaš, makar ne zbog mene. Ostani ovde do jutra, pa pođi pravo u šumu i ne skreći dok ne dođeš do jedne lipe okružene jasenjem. Pod tom lipom spava krupan sivi pas, skoro beo. Počeši ga po glavi i daj mu ime koje hoćeš, a pas će se probuditi i čuvače te do kraja života. Vernijeg i boljeg prijatelja nećeš imati.“

Žena malo zaćuta, pa nekako kolebljivo nastavi: „Eto tako. Idem ja sada polako. Bojim se da ćeš morati da stojiš do jutra; ne mogu da ranije razrešim to čime sam te vezala sve i da hoću.“

Strahinja začu korake kako se udaljavaju, pa ne izdrža nego pozva za tim glasom, koji više nije bio glas neuke starice već zrele učene žene. „Majko!“

Koraci stadoše i nakon kratke tišine začu se „Da?“

„Ne reče mi kako ti je ime, da znam ko mi je život poštedeo...“

Trenutak docnije koraci se nastaviše.

„Jevrosima.“