Mrak je poodavno pao na Ćumurdžijin konak i svi
gosti odavno su polegali po slamom zastrtom podu, pokrivši se čime su imali,
kada su debele jasenove vratnice odjednom ulegle pod silnim, gromoglasnim
udarcima.
„Otvaraj, more!“, prolamala
se glasina. „Kiša će!“
Gosti su se prenuli iz sna, neko psujući, a neko
pljujući da otera nečastivog. Ćumurđija je spavao pored ognjišta, čuvajući
kazan sa čorbom, te se malo teže digao i ukočeno pošao ka vratnicama.
„Kuj si? Govori!“, viknu, za slučaj da neki akrep
hoće da ga obmane, pa da ga pusti u konak.
„Tvoj deda iz grobalja, ete kuj sam!“, začu se
odgovor. „Strahinja sam, more! Otvaraj ove vratnice, da ti i’ sad ne razvalim!“
Ćumurdžija opsova sebi u bradu, tiho – da ga bećar
ne čuje – i potrča da skine zasun.
„Beli bože, ti uđi, a vragovi nek’ ste napolju“,
probaja, pa povuče levo krilo.
Nekoliko trenutaka kasnije utrnula vatra u
ognjištu ovlaš je obasjala visoku priliku u dovratku konaka. Ono malo gostiju
što je stiglo da se razabere ugledalo je naočitog mladića sa ćurakom od kurjaka
prebačenim preko pleća i balčakom dvoručne krivošije iznad levog ramena, a
bisaga prebačenih preko desnog. Dok je brzo ulazio, da jesenji vetar ne unese
besove u konak, Strahinja je na sav glas psovao Ćumurdžiju, koji je za to vreme
sanjivo zatvarao vratnice i namicao zasun, pazeći da sa klina iznad dovratka ne
spadne venac suvog bosiljka.
„Bre, Ćumurdžijo, po duši te, glas sam izgubio dok
sam te dozvao! Šta se toliko kaniš da otvoriš ta vrata, k’o da su careve
dveri!“, vikao je, ne obazirući se na sada već uveliko budne goste, koji su ga
mrko gledali.
„Aman, crni Strahinja, noć je. Pospali smo. Otkud
ti, u ovo gluvo doba?“
„Vodenjak mi konja na Moravi udavio, kad sam ga
pustio da se napije. Sreća te sam mu skinuo bisage.“
„Kuku! Otkud vodenjak u Moravi?“, zajauka konakdžija,
a gosti razrogačiše oči.
„Pa gde će da bude, ako neće u Moravi? Neće valjda
na žutom pesku?“
„Ma ne to, nego... nije ih odavno bilo... jesi li
siguran? Da te nisu oči prevarile?“
Strahinja ga na to pogleda, a Ćumurdžija pocrvene
pa preblede – ali bećaru izgleda nije bilo do kavge. „Jesam, siguran sam“,
odgovori. „Nagledao sam ih se po Vlaškoj.“
„Kuku, pa šta će knjaz da radi? Hoće li da šalje
bećare?“
Strahinja samo slegnu ramenima i pođe ka ognjištu
i loncu sa čorbom, ne skidajući bisage sa ramena.
„Mrka kapa“, odvrati preturajući po bisagama, da
bi naposletku izvadio drvenu činiju i kašiku. „Pola bećara je sa Karamarkom
pošlo na Prokletije da se bije sa psoglavima, a pola sa Hadži-Jovanom, da
teraju svinje na Dunav, da prodaju Vlasima iz Trgovišta.“
„A ti, ’de ćeš ti?“
„Ja kod kuma, u Ras.“
Ćumurdžija kad to ču opet preblede, pa klimnu i
potrča da počisti od pepela ispred ognjišta. „’Oćeš malo slanine, Strahinja?
Ima od nerasta i od međeda.“
„Neću, Ćumurdžijo. Daj da kusnem ovu tvoju klin-čorbu,
pa da sjutra tražim ’de konja da kupim. Ako budem peške išao, sve ću opanke da
izgulim odavde do Rasa.“
Dok je Ćumurdžija namirio bećara i bacio neku
cepanicu na vatru, već su prvi petli pustili glas. Mladić je spavao ispred
ognjišta, ogrnut ćebetom što ga je izvadio iz bisaga. Lice mu je u snu bilo
spokojno, kao u devojke, a vatra je bacala zlatne odsjaje po dugom mu perčinu.
Gledajući ga, gostioničar je samo odmahnuo glavom, čudeći se kako bećar u snu
izgleda kao umiljato janje, a budan kao kurjak s planine.
Taman što je krenuo da probudi mater da mesi
hleba, kad ga je jedan od gostiju uhvatio za rukav.
„Stani malo, Ćumurdžijo“, reče mu čovek prosede
crne kose i brkova žutih od duvana. „Čekaj da te nešto pitam.“
„’Ajde, pitaj me brže, ako ’oćeš ’leba da jedeš“,
odvrati Ćumurdžija, videvši da je reč o jednom od njegovih stalnih gostiju –
trgovcu koji je kupovao vunu i štavljenu kožu, pa je preprodavao zanatlijama u
Merkatoru.
„Kuj ti je ovaj što nas na sabajle probudi?“
Ćumurdžija se osvrnu da vidi spava li bećar, pa
šapatom odgovori: „Ćuti da te ne čuje, crni bog te ubio! Za koga si se setio da
pitaš! Tri su me znoja probila...“
„Aman, more bre, Ćumurdžijo, da te nisam gledao
kako se po planini kolješ sa međedima, pa da razumem. Šta si se uprpio od tog
balavca, k’o da je Prpušin unuk?“
„Ćuti, more, nije Prpušin, al’ mu je baba da te
beli bog sakloni.“
„Ma mani mu babu, bre! Govori više koji ti je
ovaj.“
Ćumurdžija se počeša, pa ga povuče da izađu ispred
gostionice.
„Pre neku godinu, našli su ga umotanog u ćurak od
kurjaka ispred knjaževog konaka. Stražari se kleli da pored nji’ niki nije
proš’o. Priča se da je knjeginja ’tela da crkne od muke. Mislila je, valjda, da
je knjaževo kopile.“
„Pa je l’ jesje?“
„Ma nije, bre. Knjaz je crn ka’ Ciganin, a vidiš
kaki je Strahinja. Nego, kad je malo porastao metnuli su ga da čisti štale.
Priča se da je tad knjeginja iz obesti ’tela da pojaše knjazovog ata, a on je
pola psoglav – tako se priča. Da nije bilo Strahinje, konj bi je živu pojeo.“
„Pa šta je uradio? Ubio konja?“
„Ma de ubio... tad je bio balavac. Meni je matori
Radoš pričao da je uleteo konju pred noge i uvatio ga za gubicu, a konj se
smirio. Tad su mu i dali ime Strahinja. Pre toga se zvao Milan.“
„Znači, ovaj ti je konjušar od knjaza?“
„Nije, more! ’De konjušar...“
„Pa šta je, više?“
„Knjaz ga je tad poslao Hadži Ruvimu u Kovilje da
uči pismena. Kažu da ga je Ruvim leskovim prutom bio svaki dan pre ručka, a
dvaput pre večere.“
„Bio prgav, a?“
„Ma jok. Miran k’o devojče. Zato ga je i bio. Elem,
kad je izučio celu azbuku, poslali su ga kod Belog Gavrila da uči sablju. Posle
toga ga je knjaz primio u bećare.“
„Majku mu, mlad mi je nešto za bećara.“
„Mlad je, mlad je. Al’ je đavo sa onom sabljom
njegovom. Priča se da je Gavrilo prelomio sablju nadvoje preko kolena kad’ je
njega naučio i da više neće nikog da uči. Pukla bruka.“
„Ćumurdžijo, da ti pravo kažem, mene sve to liči
na neku pesmu za uz gusle. Ono derle ispade neki veliki junak.“
„Ćuti, da te ne čuje!“
„Pa šta i ako me čuje?“
„Ništa“ – začu se novi glas, pomalo promukao od
spavanja. „Baš ništa pod belim bogom. Nego, Ćumurdžijo, ’ajde budi mater da
ispeče taj ’leba, a ti mi spremi sira i slanine, da je’m pa da tražim ata da
kupim.“
Gostioničar ćutke klimnu, pa izađe iz velike
trpezarije u kuhinju, iz koje se za nekoliko trenutaka začulo staračko
kašljanje, a trgovac ostade sam sa bećarom, posred sobe pune ljudi. Strahinja
ga nije ni gledao, već je zamotao ćebe i vratio ga u bisage, pa se skinuo do
pojasa i krenuo ka vratnicama, skinuo zasun, pa ih širom otvorio. Prvi sunčevi
zraci i prohladan jutarnji vazduh jesenjeg jutra prosuli su se oko njega, pravo
u zadimljenu i zagušljivu trpezariju, na šta je nekoliko još usnulih trgovaca
opsovalo ne budeći se.
Bećar je odmah izašao u dvorište ispred konaka, ne
ispuštajući kanije sa sabljom iz desne ruke, pa prišao bunaru pored kojeg su
bila dva valova za konje. Voda u bunaru bila je visoka od jesenjih kiša, tako
da je mladiću bilo dovoljno da tikvom kanapom vezanom za krović bunara zagrabi
studenu vodu. Duboko je otpio, pa zahvatio još jednom, ne mareći za ostale
goste, koji su jedan po jedan iz konaka izlazili na sunce, nerazgovetno
mrmljajući među sobom i češući se od buva, kao neke mečke probuđene iz zimskog
sna.
U trenutku kada pruži ruku da zagrabi i treću
tikvu vode, prekide ga glas onog trgovca od maločas.
„Čujem, ’oćeš konja da kupiš.“
Mladić pusti tikvu i okrenu se, a tikva se zanjiha
na onoj uzici kojom je bila vezana za bunar i udari o kameni obruč oko vode, pa
puče po sredini.
„’Oću. Je l’ imaš na prodaju?“
„Nemam“, odgovori trgovac. „Imam dve rage; jednu
ja jašem, a na drugu tovarim so kad krećem iz Dubrave, a tepsije kad se vraćam
iz Belog Brda. Svejedno te ne bi ni izdržale. Ti su konji više navikli na
samare nego na sedla i azdije. Tebe treba pravi at.“
„Treba mi, nije da mi ne treba. A što me
razgovaraš kad nemaš konja na prodaju, i to ovako sabajle?“
„Čuo sam da ima jedna baba gore u planini. Unuk
joj je bio kiridžija, al’ se zagledao u vilu, pa se propio i okopnio. Ostao za
njim konj alat i vučjak, a baba nema ni ona ’leba da jede, a kamoli da ’rani
konja i kera.“
Strahinja ga mirno sasluša, pa samo klimnu i
upita: „A kako se stiže do te babe?“
„Kažu ljudi, ideš drumom dok ne naiđeš na jedan
jasen što ga je grom udario, pa se rascepio po sredini. Tu je putanjica koja
ide u goru. Ideš njom i ne skrećeš ni levo ni desno, sve dok ne udariš na
proplanak i kolibu. Kažu, ako pođeš u ranu zoru, stigneš tamo taman pred mrak.“
Strahinja je neko vreme samo ćutao, a onda odsečno
klimnuo glavom u znak zahvalnosti, pa se okrenuo i pošao u konak. Nešto
kasnije, bećar je izašao noseći sedlo i bisage preko ramena. „Kažeš, stiže se
do mraka?“, upita on trgovca.
„Tako ljudi pričaju.“
„Dobro“, reče mladić, pa se okrenu i pođe.
Trgovac je ostao da gleda dok je bećar odmicao
drumom, niti žureći niti okolišajući.
Taman tada Ćumurdžija izađe iz konaka, noseći
vrelu pogaču uvijenu u krpu i preko nje drvenu zdelu sa prevrelim sirom.
„’De će onaj?“, zbunjeno upita trgovca.
„Pošao je kod babe da je pita za konja...“
„Beli bog budi s nama! Pa otkud on zna za nju...“
„Ja sam mu rekao“, prekide ga trgovac.
„Zašto, bog te ubio da te ubije?“, viknu
Ćumurdžija.
„Baš ’oću da vi’m, dal’ je on toliki junak ka’ što
kažeš. Ako dođe od babe s konjem, daću mu grumen soli i sablju helveciju što
sam je kupio u Dubravi. Ako se ne vrati, nikom ništa.“
Ćumurdžija odmahnu glavom. „Vratio se – ne vratio,
o tvoj vrat će se sablja očešati. Ako se vrati, od one njegove krivošije
sakriti se nećeš. Ako se ne vrati, progutaće te prvi mrak.“
„A što prvi mrak?“
„Tad mu se kum budi“, odgovori Ćumurdžija. „Bedu
si mi na kuću navuk’o. ’Ajde se ti lepo spremaj, pa idi odavde.“
Trgovac zgranuto pogleda konakdžiju.
„More, Ćumurdžijo, sad će deseta godina kako
svraćam kod tebe da noćim i bele ti pare ostavljam. Zar ćeš da me isteraš kao
pseto?“
„Šta će mi mrtav čovek u konaku?“, odgovori mu
Ćumurdžija ne gledajući ga u oči. Pogled mu je bio uprt u mladića koji je
odmicao drumom, ali sredovečni gostioničar nije ni pokušao da ga dozove, niti
da pošalje neko čeljade da ga zaustavi i vrati s puta. Osećao je studeni dah
Usudov kako mu duva za vratom i znao je da se od suđenog ne može pobeći.
* * *
Bećar se lagano uspinjao uz padinu obraslu
trnjinom i grabom. Raspolućeni jasen odavno je ostao za njim. Gusta mlada šuma
branila je pogledu da padne na razlokani drum i krajputaše koji turobno čame
pored njega. Iz nekog razloga, u ovom kraju ih ima više nego što se to drugde
sreće, ali mladić tome nikada nije pridavao posebnu pažnju. Međutim, uspinjući
se zaraslom putanjicom počeo je da se pita da li mu je možda nešto promaklo. U
mislima je preslušavao svoj razgovor sa trgovcem iz Dubrave. Nešto mu je bilo
čudno kod tog čoveka, ali nikako nije mogao da se seti šta. Hvatajući se za
bagremove mladice, pazeći da mu trnje ne izbode šake, usredsredio se na to da
gleda gde staje, da se ne bi okliznuo i svuljao niz strminu. Pustio je da mu se
razgovor s trgovcem krčka u glavi, uveren da će vremenom ono što mu je
zasmetalo isplivati na površinu.
Neki vetar se razduvao, tako da su se krošnje
vitkih mladih bagremova njihale kao travke. Šuma je hučala kao živo biće, kao
zadrigli pijanac koji se korak po korak penje uz namastirsko stepenište ne bi
li pre prvih petlova našao oca igumana i dobio oprost grehova. U vazduhu se
osećala kiša. Ne blaga letnja kiša, već hladna – jesenja – sa ukusom gvožđa i
peska.
Blago se namrštio, ubrzavši korak. Svakako mu neće
poći za rukom da se vrati u konak pre mraka, sve i da nađe onu babu i kupi
konja od nje – već se smračilo, a od mrkih oblaka koji su se nazirali kroz
krošnje bagrema i graba, cera i bukve, činilo se kao da je još mračnije.
Taman kada je pomislio da će ga kiša uhvatiti,
mladić je ugledao naherenu kolibu na zaravni ispred njega. Blatara je bila
natakarena na samom vrhu padine, kao umorni putnik koji je stao istog trena
kada se uspon završio i više se nikada nije makao sa tog mesta. Iza kolibe
nazirale su se strehe podignute na jednu vodu i torovi od kolja i pruća. U
jednom toru ležao je konj, privezan za plot. Koža mu je bila zategnuta preko
ispalih rebara i činilo se kao da su od njega samo griva i rep ostali. Nenačet
stog sena bio je na dva hvata od konja koji je crkao od gladi.
Već se hvatajući za sablju, bećar je oprezno
obišao tor kako bi došao do ulaza u kolibu, okrenutog zapadnoj strani – da bude
daleko i od severca i od košave.
Na ulazu, na tronošcu ispred praga, sedela je
starica.
Pogrbljena i u izbledeloj suknji i posiveloj
košulju, sa rasparanim vunenim jelečetom pregrnutim preko nje, starica je požutelim
zubima stiskala dugi čibuk iz kojeg se dizao pramičak jetkog dima.
„Beli bog s tobom, staramajko“, pozdravi je
Strahinja.
Starica ga nemo pogleda, ne odgovarajući.
Mladić se nelagodno nakašlja, pa reče: „Naputio me
je ovamo jedan trgovac iz Ćumurdžijinog konaka. Kaže da imaš konja na prodaju.
Mog su udavili vodenjaci. Lepo bih ti ga platio, samo ako nije ona jadna raga
što je crkla tamo u toru.“
Starica izvadi čibuk iz usta, pa pljunu na zemlju
ispred sebe. Zelena pljuvačka bila joj je malo krvava.
„Nije taj“, promuklo kaza, gotovo kao da je
zaboravila kako se reči izgovaraju. „A što nisi kupio konja u konaku?“, upita
ga.
„Nije ’teo trgovac da mi proda.“
„Nije valjda kod Ćumurdžije bio samo jedan trgovac
u konaku...“
„Pa vidiš – nije. Ne znam ni sam što nisam pitao
još nekoga pre nego što sam pošao kod tebe. Al’ kad’ sam već ovde, staramajko,
ja bi’ konja da kupim, ako ga nudiš na prodaju. A ako ga ne prodaješ, i’cepaću
ti drva da se ne mučiš, zavatiću ti vode iz bunara da se napiješ, pa ću sjutra
da se vratim u konak – samo ako me pustiš da prenoćim pod nekom strejom, da se
ne vraćam po mraku.“
Starica se zagleda u mladića, čkiljeći u mraku.
„Kako bi’ ja stara i jadna mogla da ti zabranim? Ti možeš i konja da uzmeš, a
da mi ni belu paru ne daš...“
„Sakloni me i bože i vraže, staramajko!“, pobuni
se mladić, pa joj priđe i poljubi je u ruku. „Vidim, majko, da si ovde sama.
Kuća ti je oronula, samo što se ne sruši; pruće ti je oko kolja istrunulo; ne
vidim ni svinje ni ovce, a jedan konj ti je crk’o od gladi – i to ispred stoga
sena. Ne možeš ti, mati, ovde sama. Ako nećeš da mi prodaš tog konja što ti je
ostao, pođi sa mnom u konak, pa ću da platim Ćumurdžiji da te pri’vati i da te
’rani dok si živa.“
„A zašto bi, kad’ ti nisam ni rod niti pomoz’ Beli
bog?“, upita ga starica, tek se tada prenuvši iz obamrlosti.
„Može mi se; imam para. Rekli su mi da ti je sin
umro i vidim da nikoga na svetu nemaš, a ja svoju mater ne znam – ni kako se
zove, ni da l’ je živa. Teško mi je da te gledam kako se patiš...“
Starica je neko vreme ćutala, pa je čibukom
pokazala jednu veliku staju od snopova suvog granja naslaganog preko drvenog
rama koji se povremeno nazirao između razmaknutog pruća. „Idi tamo. Konj je
unutra.“
Mladić se radoznalo osvrnu, pa pođe kuda mu je
pokazala i hitrim koracima brzo stiže do staje, koja je bila malo dalje od
staričine blatare. Premda je staja izgledala kao da će se svakog časa srušiti,
velika vrata bila su od hrastovih dasaka, sa velikim zasunom sa spoljnje
strane. Strahinja ga zgrabi i odiže, pa otvori vrata i ne časeći uđe u staju,
željan da što pre vidi konja.
Istog časa zapahnu ga vonj lešina. U mraku se nije
videlo ništa sem dva oka koja su sevala otprilike u visini njegove glave i nije
se čulo ništa sem potmulog rzanja. Bećar zakorači a noga mu pade na nešto meko
i gnjecavo. On kolebljivo spusti pogled i na mesečini koja tek poče da se
prosipa kroz odškrinuta vrata ugleda telo nekog muškarca, raščerečeno i
izgaženo tako da se nabijena zemlja ispod njega od drobi pretvorila u blato.
Bećar krenu da se uhvati za sablju, ali ruka mu se
ukoči i zagrcnu se. Žile su mu iskočile od naprezanja, ali nije mogao ni da
mrdne.
„Sto godina sedim na onom tronošcu i čekam“, začuo
se glas iza njega. Ženski glas, mlad i baršunast. „Sto godina da neko dođe i da
mi ponudi pare za konja. Dolazili su i sa juga i sa severa; sa istoka i sa
zapada. Poslednjih godina, sve manje i manje. Poslednji je bio pre mesec dana.
Ono je njegov konj skapao u toru. Ti si prvi koji je ponudio pare. Ti si prvi
koji je ponudio da pomogne starici. Sada mogu da idem odavde, da potražim sina
i da mu konja dovedem.“
Strahinja shvati da može da govori, iako ne može
ni da se osvrne.
„Sin ti je... živ?“, prozbori on. „Rekli su mi da
je mrtav, da je okopnio za vilom...“
„Nije okopnio, nego je vila proklela i mene i
njega. Njega što je nasvojnik, mene što sam ga rodila. Njega da čami u pećini
dok mu konj ne zarže pored uveta; mene da mu čuvam konja dok mi ne dođe čeljade
bolje vaspitano od mog sina. Dugo sam čekala.“
Tiho se nasmeja. „Moram da se setim da se zahvalim
Ćumurdžiji. Da nije njegovog konaka, ne bi bilo ni tog trgovca što te je
poslao, pa se ni ja ne bih rešila kletve. A moram i tebi da se zahvalim. Ne
brini, nećeš proći kao ostali. Neće ti niko dići krajputaš, makar ne zbog mene.
Ostani ovde do jutra, pa pođi pravo u šumu i ne skreći dok ne dođeš do jedne
lipe okružene jasenjem. Pod tom lipom spava krupan sivi pas, skoro beo. Počeši
ga po glavi i daj mu ime koje hoćeš, a pas će se probuditi i čuvače te do kraja
života. Vernijeg i boljeg prijatelja nećeš imati.“
Žena malo zaćuta, pa nekako kolebljivo nastavi:
„Eto tako. Idem ja sada polako. Bojim se da ćeš morati da stojiš do jutra; ne
mogu da ranije razrešim to čime sam te vezala sve i da hoću.“
Strahinja začu korake kako se udaljavaju, pa ne
izdrža nego pozva za tim glasom, koji više nije bio glas neuke starice već
zrele učene žene. „Majko!“
Koraci stadoše i nakon kratke tišine začu se „Da?“
„Ne reče mi kako ti je ime, da znam ko mi je život
poštedeo...“
Trenutak docnije koraci se nastaviše.
„Jevrosima.“
