SAJAM KNJIGA 2013

Ovogodišnji Sajam knjiga za sada je nešto krotkiji nego prethodnih godina, a i siromašniji kada je reč o izboru fantastike, makar strogo književne. 

Svakako je najveće i najprijatnije iznenađenje čitaocima upriličila izdavačka kuća Dereta, romanom "Rogovi" Džoa Hila. 

Džo Hil, inače poznat kao sin Stivena Kinga, jedan je od najboljih - ako ne i najbolji - mladi pisac horora i tatko nema čega da se stidi. U neku ruku, Hil je meni prijemčiviji od svog progenitora, pošto mi se čini da ima više sluha za savremeni svet i okolnosti u kojima se krećemo.

Iskreno me čudi što su "Rogovi" promakli Čarobnoj knjizi, pošto se po njima snima film - koji će sasvim sigurno biti veoma gledan - a i slutim da će Hil u Dereti proći kao što je prošao u Alnariju. Za ovakvog pisca potreban je izdavač koji ima sluha za fantastiku, tako da bi idealan dom za njega bila Laguna, Čarobna knjiga ili možda Darkvud, koji se kolebljivo upušta i u književne vode veličanstvenim ilustrovanim izdanjem "Frankenštajna" Meri Šeli, sa ilustracijama Bernija Rajtsona.

Darkvud je takođe objavio i prvi tom Hilovog stripa "Lokot i ključ" (Locke & Key), što je nešto najbolje što možete da pročitate, a vodi se kao strip. Svakako prilika koja ne sme da se propusti. 

Pored ovih naslova, Darkvud je nastavio gde je Beli put stao sa serijalima "Propovednik" i "Sendmen", pa tako na njihovim štandovima možete da kupite četvrti tom "Propovednika" i šesti i sedmi tom "Sendmena", kao i sijaset novih strip-naslova evropske škole stripa, ali i klasike američkog stripa. Jedno od svakako najimpozantnijih izdanja jeste "Planeta Hulk", ali ako niste ljubitelj Zelenog Diva, uveren sam da ćete naći nešto drugo.

Renesansa stripa nastavlja se nešto dalje, na zajedničkom štandu Makonda i Belog puta. Ovaj "Beli Put Light" izdavač nastavio je sa objavljivanjem nastavak "Lige izvanrednih džentlmena", ali se okušao i u klasicima evropske pustolovno-fantazijske književnosti, pa je pored "Doktora Džekila i mr. Hajda" objavio i "20 000 milja pod morima". Pored stripova Alana Mura, očekuju se i nastavci "Hogara", u čak dva toma, a sve to tokom Sajma. Ili su mi makar tako rekli.

Čudna knjižara Bobana Kneževića nudi priliku da se nabave neki novi romani Rodžera Zelaznija i Filipa K. Dika, ali i "Kabal" Klajva Barkera, koji već decenijama ne može da se nađe ni u antikvarnicama. U ponudi ima i nekoliko "Monolita", a ja preporučujem sedmicu i devetku - pre svega zbog veličanstvenog Kima Njumena, zastupljenog u oba toma. 

Iskren da budem, očekivao sam dugo najavljivani "Monolit 11" na ovom Sajmu i iznenađen sam što se Boban opredelio za reprint starijih tomova, umesto za premijeru nečega što bi sigurno našlo stotinak kupaca, bez obzira na poveću cenu od dvadesetak evra u protivvrednosti u bananama. 

Čarobna knjiga, pored najnovijeg romana o Geraltu, nema velikih novosti. Kao da se i ovaj izdavač opredelio da širi kulturu stripa, pa tako osim Marvelove Essentials edicije stripova na ovom Sajmu može da se kupi i prvi tom Fosterovog "Princa Valijanta" - i to u boji. Za sada ću reći da je ovo tehnički besprekorno izdanje, a po izuzetno pristupačnoj ceni za ovakav klasik. Možda bih više voleo neku varijantu integrala od po nekoliko epizoda u istom tomu, ali ovako je ipak daleko lakše za proizvodnju i kupovinu. Nadam se  da će najavljena serija o Drakuli privoleti Čarobnu knjigu da se upusti u objavljivanje Essential Tomb of Dracula, mada se ne nadam baš previše.

Paladin Gorana Skrobonje je u znaku Walking Dead-a, pošto je ovaj izdavač objavio prvu novelizaciju od za sada tri. (Na Darkvudovom štandu treći tom istoimenog stripa, pod domaćim naslovom "Okružen mrtvima"). U najavi je nekoliko naslova iz pera Ijana Makdonalda, ali i Kima Njumena, kao i nova antologija domaće žanrovske proze. 

Valja napomenuti da je Skrobonja za sada jedini izdavač vredan pomena koji se trudi i radi na vaskrsavanju domaće pisane fantastike u kratkoj formi na iole ozbiljan način i svakako mu valja pružiti podršku, makar da bi se videlo da nije sve tako crno, a ni belo.

PortaLibris predstavlja dva nova fantazijska izdanja. Reč je o "Rogu slovenskih bogova" Miloša Petrovića i "Koplju Svetog Georgija" Aleksandra Tešića. 

Petrovićev roman je napisan u maniru pustolovne fantazije osamdesetih i predstavlja jednu mešavinu tema i motiva karakterističnih za omladinsku fantastiku. Naše tržište je očigledno sazrelo u dovoljnoj meri da bi se pojavila potreba za ovakvim romanima, koji predstavljaju zanimljiv uvod u čitane fantazijske književnosti. Petrovićeva prednost je u tome što se služi motivima zanimljivim domaćim čitaocima, mada mora mnogo da uči i da se razvija kao pisac da bi dostigao ozbiljan žanrovski kvalitet.

Sa druge strane, Tešićevom pisanju nema se šta zameriti sa tehničke strane. Reč je o ozbiljnom i izgrađenom spisatelju, jasno profilisanog izraza i stava. Tešić svoje romane piše i predstavlja gotovo kao istorijske, ali ja ih doživljavam kao istorijsku fantaziju i ne uzimam ih zdravo za gotovo u istoriografskom smislu. No, valja napomenuti da su ovo najbolji romani na našem tržištu koji se bave srpskom bilo savremenom bilo starijom istorijom na fantazijski način, sa mogućim izuzetkom Skrobonjinih romana smeštenih u Teslaverzum ("Sva Teslina deca" na Laguninim štandovima).

Premda se ponuda velikih izdavača čini mršavom (Laguna je tradicionlno objavila Pračetov roman, ali i novi prevod Gejmanove "Nikadođije", i to iz - kako sam shvatio izmenjenog i dopunjenog originala), ljubitelji stripa u načelu mogu da se veoma raduju. Cene su primetno niže nego što je slučaj van Sajma i zaista je dobra prilika da se popuni kućna biblioteka.

Laguna svoje udarne fantazijske naslove priprema za kraj godine, pa se tada očekuju "Kalibanov rat", "Poslednji argument kraljeva" i "Sećanja na Svetlost".

PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić, ili Zašto nas odvajaju a drug Tito nas nije odvajao?

Sutra se otvara Sajam knjiga. Premda smo mi, bedna piskarala na ovom blogu, imali običaj da najavljujemo nove naslove koji će moći da se premijerno kupe na sajmu, da objavljujemo intervjue sa našim izdavačima i da promovišemo prevedenu i originalnu srpsku (srpskohrvatsku?) fantastiku, ove godine smo sa time zakazali.

Najzaslužniji za to je Robert Džordan, odnosno poslednji roman (ali ne i poslednja knjiga) u serijalu "Točak vremena". Prevod se pokazao toliko zahtevnim da mi oduzima gotovo sve vreme i svu skromnu snagu koju imam na raspolaganju. 

Upravo stoga, svestan da neposredno pred Sajam moram da objavim makar jedan tekst, morao sam dobrano da razmislim o čemu ću da pišem.

Odabrao sam, pomalo iznenadivši i samoga sebe, roman-prvenac Pavla Zelića, a pod naslovom "Peščana hronika".

Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.

Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:

Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.

Zelić jeste izuzetak. 

Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.

Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim. 

Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.

Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.

Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.

Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.

"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.

Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva. 

Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).

Na kraju - ocena. 

Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,

"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5

Ako ste na ovom Sajmu knjiga naumili da izdvojite novac za jedan domaći roman fantastike, a ne znate šta da kupite, neka to bude "Peščana hronika".