Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo peti, ili o šakalima i lopovima

Uf! Konačno sam ugrabio malo vremena da završim ovaj manje-više kratak i letimičan prikaz naslova koji su mi se najviše dopali među pročitanima prošle godine. 

Ostalo je da pomenem The Iron Jackal by Chris Wooding i Among Thieves by Douglas Hulick.

The Iron Jackal je treći roman u serijalu Tales of Katy Jay. Reč je sjajnom sajens-fantazi melanžu sa osnovama u stimpanku, očigledno nadahnutom televizijskom serijom Firefly, a bogme i "Piratima sa Kariba". Vudingovo pisanje odlikuje se pre svega izvanrednim world buildingom. Možda sam dosadio i Bogu i narodu naglašavanjem da je neki pisac dobro osmislio svet u kojem se radnja dešava, ali u današnje vreme je zapravo redak slučaj da se scenografiji - pa čak i likovima - posveti pažnja ravna onoj koja se troši na potku nekog saj-faj dela. Čini mi se da se zaboravlja kako je svet počesto jednako bitan kao protagonista. Dapače, kroz decenije se svetovi pamte možda više od junaka nekih romana. Da li nam je Srednja zemlja manje bitna od Gandalfa, ili Arakis od Pola ili Leta Atreida? Vuding je tu lekciju savladao, pa su njegovi junaci intimno utkani u svet oko sebe, zbog čega deluju realistično i njihove pobude su jasne i razaznatljive, iz čega proizilazi da se čitalac veoma lako identifikuje sa protagonistima, čak i kada ga nerviraju.

The Iron Jackal je pomalo lošiji od prethodna dva romana u serijalu - koji su vrhunska dela fantastike - ali je za koplje zabavniji i duhovitiji od "Plesa sa zmajevima", recimo. Vudingovi romani, pa i The Iron Jacka, spadaju u nešto što bih nazvao "čudnom fantastikom". Ne bih se usudio da ih svrstam u new weird, ako to i dalje postoji, ali Vudingovi svetovi su sasvim dovoljno čudni da odskaču od norme čak i po fantazijskim merilima.Vudingu je svakako mesto na istoj polici sa Alanom Murom, Kimom Njumenom i Čajnom Mjevilom, jer je zaista dostojan predstavnik novije, post-tolkinovske tradicije fantastike. 

Poslednji drugoplasirani prošlogodišnji roman je Among Thieves by Douglas Hulick. Rečeno delo je i jedan od najboljih debitantskih SF&F romana koji su prošle godine ugledali svetlost knjižara.

Autor se rešio za zanimljiv pristup pripovedanja u prvom licu, koji je gotovo uvek recept za propast kada je o epskoj fantastici reč. Međutim, Halik je svoje delo smestio u jedno fantazi noar okruženje, u kojem ovaj način pripovedanja sasvim funkcioniše. Among Thieves se očigledno oslanja na grim & gritty fantastiku, kakvu propovedaju Maritn, Aberkrombi ili Stover - ali to ipak radi na posve drugačiji način, tako da ne ostavlju nikakvu sumnju u svoju originalnost. Njegov roman je daleko od derivativne fantastike, premda bi se na prvi pogled tako nešto moglo pomisliti. Doduše, mora se priznati da u izvesnoj meri korespondira sa arhetipskim D&D rogueom - ali to samo u meri u kojoj je Rotfusov Kvot zapravo preslikan D&D bard. Dapače, usudio bih se da iznesem pretpostavku kako je Halikov protagonista bar delimično nadahnut Rotfusovim, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što mu je ime Drothe, odnosno "Drot" u transkripciji. (Naravno, nikada ga ne bih tako transkribovao, iz očiglednih razloga, ali analogija je očigledna, zar ne?)

Among Thieves je u suštini whodunit roman, ali kao i The Iron Jackal, izatkan od fino probranih niti, sa velikom pažnjom posvećenom rasporedu narativnih elemenata, ali i dobro promišljenoj postavci sveta u kojem se radnja odvija - bez obzira na to što je zapravo reč o tek nekoliko ulica. 

Halikov roman se čita kao samostalno delo, premda je planirano da bude deo otvorenog serijala. U neku ruku, može se porediti sa Linčovim "Lažima Loka Lamore", s tim da je Among Thieves neuporedivo bolje napisan, duhovitiji, zabavniji i pismeniji od Linčovog prvenca. Preporučujem.