Nightflier's Best ov d Best 2011 - deo treći, ili Prvih pet drugih mesta...

Kao što sam u nekom od prethodnih unosa napisao, na mojoj Top 10 listi najboljih romana koje sam prošle godine pročitao nalazi se trinaest naslova, od toga tri na prvom mestu i deset na drugom. Šta da vam kažem, oduvek sam mrzeo matematiku.

Za početak, evo spiska tih deset drugoplasiranih:

Whitechapel Gods, S.M. Peters
The Wise Man's Fear, Patrick Rothfuss
Prince of Thorns, Mark Lawrence
Under Heaven, Guy Gavriel Kay
The Tears of the Sun,  S. M. Stirling
Low Town, Daniel Polansky
The Steel Remains, Richard K. Morgan
The Cold Commands, Richard K. Morgan
The Iron Jackal, Chris Wooding
Among Thieves, Douglas Hulick

Svaki od ovih romana zapravo zaslužuje da bude najbolji na ma kojoj top listi - na kojoj nema jednog od Gregorijevih romana (o kojima sam pisao u prethodnom unosu). 

Whitechapel Gods by S.M. Peters je najbolji stimpank roman koji sam ikada pročitao. Reč je o savšenom melanžu viktorijanske atmosfere, mračne fantastike - čak na rubu horora - i lavkravtovske ideje o tuđinu. Savršeno napisan, Whitechapel Gods čitaoca tera da korača tananom linijom između depresije i radoznalosti. Kada bi me neko primorao da ovaj roman opišem u jednoj rečenici, rekao bih da je to hiperbola Barkerovog Helrejzera, samo smeštena u viktorijansko doba.

The Wise Man's Fear by Patrick Rothfuss je, posle Martinovog A Dance with Dragons, najiščekivaniji roman fantazija u ovom milenijumu. To što se Kvot u njemu nije mnogo odmakao od događaja u prvoj knjizi - odnosno, to što se nije primakao rešenju problema i zagonetke zadatih u Name of the Wind - za mnoge čitaoce bilo je veoma frustrirajuće. Sklopljeno sa tim da je The Wise Man's Fear razuđeniji od ma kog mozaičkog romana na kojem je radila grupa autora, mnogima je predstavljao razočaranje. 

Moj utisak je drugačiji, što je očigledno. Čitanju The Wise Man's Fear pristupio sam sa svešću da je reč o sporohodnoj knjizi. Ovo je naslov za duga i lenja kišna popodneva i poželjno je da se pročita u dahu. Uživao sam u Rotfusovom jeziku i - sa stanovišta dugogodišnjeg gejm mastera - moram reći da je on prvi pisac koji mi je barda predstavio tako da poželim da igram tu klasu. Rotfus nije za poklonike pisaca čijim romanima dominira akcija i brzina - to valja naglasiti - ali je svakako najbolji pisac u svojoj generaciji i čini mi se da je samo igra slučaja doprinela tome da Brendon Sanderson postane veća zvezda od njega.

Prince of Thorns by Mark Lawrence je hajpovan kao najbolji fantazi prvenac ove godine. Bilo je tu još nekih knjiga koje su izdavači gurali pod istom tom etiketom, ali Prince of Thorns je jedan od samo dva naslova koji su to i zaslužili. Lorensov jezik je jednostavan, a stil štur - što čitaocu kakav sam ja neumitno smeta. Njegov svet je takođe nedovoljno izgrađen i postavljen tek u naznakama. Moglo bi se reći da je Lorens u svom prvencu igrao na samo jednu kartu - protagonistu. Naime, protagonista ovog romana je negativac. Ne čak ni antiheroj. Reč je o petnaestogodišnjem mladiću koji je tokom većeg dela romana amoralan, a u pojedinim trenucima sebičan i zao; ne preza od silovanja, genocida, masovnog ubistva svojih saveznika i izdaje prijatelja. 

Očigledno nadahnut Aberkrombijevom izvornom trilogijom kada je reč o karakterizaciji i Bruksovom Šanarom kada je reč o postavci sveta (radnja se odigrava u postapokaliptičnoj Evropi, koja je degradirala u srednjovekovno feudalno društvo), Lorens je napisao duhovit i zabavan roman, sa protagonistom koji se na neki nači dodvorava najnižim strastima čitaoca. Na kraju krajeva, ko među nama nikada nije poželeo da može da bude totalno đubre?

Under Heaven by Guy Gavriel Kay objavljen je 2010. godine, tako da sam ga pročitao sa godinu dana zakašnjenja - a i to na insistiranje Patrika Sen-Denija, čuvenog kanadskog SF&F blogera. Kej ne da nije među mojim omiljeni piscima, već njegovu sortu kvazi-istorijske fantazije aktivno prezirem. Doduše, kada sam promislio o tome, shvatio sam da je to stoga što poprilično dobro poznajem periode evropske istorije o kojima je on pisao, te mi sve to njegovo pisanije izgleda kao neopevani plagijat. 

Sumnjam da je slično i sa Under Heaven - ali kinesku istoriju gotovo da uopšte ne poznajem, pa sam mogao da se opustim i da sa velikim uživanjem čitam roman napisan prelepim jezikom, vanrednim stilom, sa savršeno doziranom fantastikom i brilijantno izgrađenim protagonistom. Lako je moguće da bi Under Heaven ugrozio Gregorijeva tri romana u bici za prvo mesto, ali pomalo zbrzan kraj zaustavio ga je na korak od toga.

The Tears of the Sun by S. M. Stirling je poslednji nastavak u sada već podužem serijalu koji nosi nadnaslov Change. Radnja je smeštena u naš svet, u kojem je 1998. godine sva naprednija tehnologija jednostavno prestala da radi - što uključuje i sagorevanje baruta i pritisak pare. Strogo govoreći, ovom delu možda i nije mesto među najboljim naslovima prošle godine. Zapravo, u potpunosti mu tu nije mesto i verovatno bi trebalo da mesto njega tu čučne Zoo City by Lauren Beukes ili March in Country by E. E. Knight - ali ja Stirlinga toliko volim i toliko sam opčinjen njegovom vizijom nastanka nove civilizacije nadahnute čistom gikovštinom, da svaki njegov roman iz ovog serijala automatski ulazi u moje najdraže knjige te godine.

Za koji dan, očekujte predstavljanje druge polovine deset najboljih drugoplasiranih romana koje sam prošle godine pročitao...