A DANCE WITH DRAGONS / PLES SA ZMAJEVIMA - GRRM

Tanka plava linija deli epsku fantastiku od mača i magije. Zove se Atlantik.

Serijal "Pesma leda i vatre" od svog začeća balansirao je duž ove linije, ponekad pretežući čas na jednu, čas na drugu stranu. Klatno je mahom bilo na evropskoj strani fantazijske tradicije - čitali smo o zmajevima i vitezovima, vukovima i čarobnjacima - ali vremenom, kako je priča odmicala, klatno se sve više primicalo američkoj tradiciji, očitovanoj u polugolim robovima, otrovima, egzotičnim volšebnicima, propalim dekadentnim civilizacijama i uopšte konanovskoj ikonografiji, dobro poznatoj svima koji su čitali Hauarda, ili njegovog stripovskog naslednika, Roja Tomasa.

Martin nikada nije krio da su Vens, Lajber - pa i Hauard - imali neizmernog uticaja na njegovo stvaralaštvo; a premda bi želeo da se nakon smrti probudi u Srednjoj zemlji, više je nego očigledno da mu je po pisanju Hauard bliži od Tolkina.

E, ova tri pasusa bila su istovremeno prekratak i predug uvod u prikaz "Plesa sa zmajevima", petog nastavka "Pesme leda i vatre". Ima poprilično kako sam završio ovaj roman. ARC sam dobio nekoliko dana pre datuma redovnog objavljivanja knjige, ali tih nekoliko dana nimalo mi nije bilo od pomoći da čitanje ove knjižurine završim pre ostatka Martinovih poklonika. Dapače, čitanje sam počeo tek dva dana NAKON redovnog objavljivanja.

Rešen da se natanane naslađujem, nisam žurio sa čitanjem, već sam odredio sebi kvotu od svega dvesta stranica dnevno - i krenuo.

Roman je počeo naizgled po mom ukusu, poglavljima o Džonu i njegovim mukama u ulozi zapovednika Noćne straže, ali priča je tekla nekako usporeno. Poučen čitanjem i prevođenjem ogromnih romana, govorio sam sebi da je to uobičajeno za obimna dela; potrebno je vreme da se uhvati brzina.

I jeste bilo potrebno. I vreme i stranice. Po mojoj slobodnoj proceni, Martin je hvatao brzinu tokom prvih osamdeset odsto "Plesa sa zmajevima". Možda i malkice više.

Roman sam na kraju pročitao za četiri dana. Moja odluka o umerenom čitanju je otišla u bestraga i pre deset dana bio sam u potpunosti spreman da napišem prikaz. Međutim, nacrt tog prikaza bio je toliko negativan da sam naterao sebe da ga se manem i pustim da mi se knjiga slegne u glavi.

Nije pomoglo.

Eh, pa da krenemo...

"Ples sa zmajevima" pati od mnogih problema. Najveći problem postaje očigledan tek kada se završi sa čitanjem celog dela, tako da ću mu se posvetiti na kraju ovog prikaza, ali manjih problema je tolika silesija da taj veliki donekle i ne dolazi do izražaja.

Pre svega, mada je Martinovo zanatsko iskustvo očevidno, poglavlja koja prate junake za koje se osnovnano sumnja da su okosninca serijala - Džona, Tiriona i Deneris - napisana su krajnje nenadahnuto i ravno. Gotovo kao da se pisac silio da ih piše. Svi elementi sjajne skaske su tu: intrige, nova prostranstva, novi detalji o svetu, magiji, istoriji... Međutim, ti elementi su spojeni mašinskom preciznošću, bez grama duha koji izvire iz svake rečenice Martinovih prethodnih romana u ovom serijalu.

Džonova poglavlja su posvećena spletkarenju i njegovom trapavom snalaženju u ulozi zapovednika Noćne straže, ali i laganom građenju jednog od dva vrhunca "Plesa sa zmajevima". Neću sada da pominjem o čemu se tačno radi - internet svejedno vrvi od tog spojlera - ali bezbroj puta ponovoljena rečenica You know nothing, Jon Snow na kraju postaje toliko iritantna da potpuno skreće pažnju sa novih proročanstava i mogućih razrešenja starih proročanstava, koje Martin nemilosrdno uvodi, kao da su na popustu.

Veći deo Tirionovih poglavlja sastoji se od kuvarskog putopisa, koji kao da je naglavačke ispao iz nekog romana o Konanu, dok nam poglavlja o Deneris komotno mogu da posluže kao manifest neke nevladine organizacije, koja se zalaže za ukidanje ropstva i zabranu okrutnog postupanja prema životinjama. Tu moram da primetim da ma koliko ti ciljevi bili hvale vredni, baš i ne bih da o njima čitam stotine i stotine stranica.

Najbolja poglavlja u knjizi su ona posvećena Brenu - gde se Martin vraća epskoj fantastici u svom najboljem maniru - kao i Džejmijeva, koja su lako moguće prebačena iz prethodne knjige.

U suštini, to je i najveća zamerka koju imam na "Ples sa zmajevima". Taj roman je toliko očigledno posvećen dešavanjima oko Deneris na južnom kontinentu da sva dešavanja na Severu deluju nakalamljeno, suvišno i nedovršeno. To je u tolikoj meri izraženo da čak i novi likovi koje Martin uvodi u priču, a koji su inače u manjoj ili većoj meri poznati čitaocima njegovih kratkih priča objavljenih u Silverbergovim "Legendama" i Martinovoj zbirci Warriors, jednostavno bivaju poklopljeni. Roman je do te mere neuravnotežen da sam imao utisak kao da čitam Blood of the Dragon - novelu za koju je Martin dobio beše Huga ili Nebulu, a koja se zapravo sastoji od Denerisinih poglavlja iz "Igre prestola". Ne znam da li je popustio pred urednicima, ili pred svojom grižom savesti, ali "severnjačka" poglavlja su upadljiv višak, koji u toj meri odudara od ostatka romana da mu čak umanjuje vrednost posmatrano u celini. Pri svemu tome, moram da naglasim da mene kao čitaoca upravo Sever najviše i zanima. Deneris i njeni zmajevi i robovi su mi uvek bili ili nezanimljivi, ili zanimljivi u onoj meri u kojoj se kroz poglavlja o njima otkriva istorija Valirije.

Elem, pokušaću da skratim, pošto ne mogu da idem u detalje kako ne bih pokvario užitak onima koji još nisu pročitali knjigu, a i mrsko mi je da dalje pišem u suštini loše stvari o mom vrlo verovatno omiljenom živom piscu...

Najveća mana "Plesa sa zmajevima" je kompozicija. Dodavanjem malobrojnih poglavlja koja prate dešavanja na Vesterosu, Martin je moguće sasvim solidan u suštini izbacio iz ravnoteže, a da pri tom nije čak ni zagolicao maštu čitaocima kojima Deneris nije toliko zanimljiva. Naravno, izuzetak je ono nekoliko poglavlja sa Brenom, ali već je čist bezobrazluk otkriti sve što je otkrio u njima, pa ostaviti čitaoce na cedilu na narednih Morana zna koliko godina.

Takođe, Martin je očigledno posvetio daleko više pažnje "južnjačkim" poglavljima i u smislu peglanja stila i jezika. Koliko su poglavlja sa Džonom nenadahnuta, toliko su Tirionova i Denerisina razrađena do pojedinosti - gotovo kao da ih je pisao Robert Džordan, koji je inače i napisao dva ili tri romana o Konanu.

Džordanova avet kao da je bila konsultant prilikom pisanja "Plesa sa zmajevima", pošto bi roman mogao komotno biti kraći za dobrih dvesta stranica, čak i kada bi se "severnjačka" poglavlja potpuno izbacila.

Eh.

Mogao bih da teram dalje, ali za tim zapravo nema potrebe. "Ples sa zmajevima" očigledno služi da postavi scenu za neke veće događaje, koji se tek naziru - ali u sebi jedva da ima koji gram izvanrednog zanatskog umeća i karakterizacije koji su odlikovali "Gozbu za vrane". Dapače, mesto da me natera da navijam za ranije mrske mi likove i da jedva čekam da vidim šta će biti sa njima (Džejmi, Aša), Martinu je pošlo za rukom da mi omiljene likove učini dosadnim i nezanimljivim (Džon, Tirion).

Moja konačna ocena je 7,5/10 - i to pre svega zbog snage koju "Pesma leda i vatre" ima kao serijal. Da ocenjujem samo ovaj roman, verovatno bi bila niža bar za pola broja.